Балкан и књижевност: Беким Сејрановић, „странац у Словенији, у Хрватској, у Босни и било где друго на свету"

„Путовање као начин живота, а не као пауза од свакодневнице."

Овако песник Марко Томаш описује Бекима Сејрановића, пријатеља и књижевника, вечито растрзаног између Балкана и Скандинавије, који је сопствена емигрантска искуства преносио на папир.

„Волео је мир, волео је да у тишини посматра околину и тежио је спокоју и равнотежи", каже Томаш за ББЦ на српском.

Сејрановић је за себе говорио да је „лик разбацан између времена и простора који причама покушава да да смисао постојању".

Приповедање у првом лицу из властитог искуства са чиме људи могу да се поистовете и да му поверују управо је један је од разлога његове популарности на овим просторима, сматра Јелена Лалатовић, књижевна критичарка са Института за књижевност и уметност у Београду.

„Његови романи су једноставно написани и лако допиру до шире публике", објашњава Лалатовић.

Желео је да има мали брод и плови Савом, путује и чита, јер када чита путује, а када путује чита.

Грађанин света, како је Беким Сејрановић често себе називао, умро је у 48. години, 21. маја 2020.

Путем фјордова

Овај књижевник рођен је у Брчком, у Босни и Херцеговини, 1972. године.

Тринаест година касније сели се у Ријеку где завршава поморску школу и уписује Поморски факултет.

Часове о бродовима, чамцима и пловидбама мења за лекције о писаној речи и јужнословенској књижевности.

Међутим, рат на простору бивше Југославије приморава га да спакује кофере и пресели се у државу фјордова - Норвешку.

„Кренула је мобилизација мушкараца, а он је био Босанац који живи у Хрватској, 'био је приморан' да емигрира", прича Јун Кварн, његов пријатељ из Норвешке, за ББЦ на српском.

Сејрановић студије наставља на Историјско-филозофском факултету у главном граду Норвешке 1993.

„Имао сам у то време, као професор славистике, неколико студената избеглица, углавном из Босне и Херцеговине, јер није било редак случај да се упишу на славистику", присећа се професор Сван Монсланд који је Сејрановићу касније био и ментор, за ББЦ на српском.

Како се распала Југославија

Словенија је 25. јуна 1991. званично прогласила независност, спроводећи тако одлуку која је донета на референдуму у децембру 1990.

Југословенска народна армија (ЈНА) извела је тенкове на путеве и улице широм Словеније, покушала да под контролу врати граничне прелазе и аеродроме на којима су постављене словеначке заставе и натписи „Република Словенија".

После десет дана спорадичних сукоба у којима је страдало око 75 људи, а више од 300 је повређено, ЈНА се повукла из Словеније.

У пролеће 1991, на подручју Лике избили су сукоби између локалних Срба и хрватске полиције, а први већи оружани окршај десио се на Плитвичким језерима, на Усркс, 31. марта те године.

Побуњени Срби тврдили су да се не осећају безбедно у референдумској атмосфери у којој је Хрватска гласала о издвајању из Социјалистичке Федералне Републике Југославије (СФРЈ).

Власти у Загребу тврдиле да желе да успоставе ред и контролу на територији целокупне Хрватске.

Догађаји су били увод у оружани сукоб током којег се у наредним годинама Југославија распала у крвавом рату.

Највише жртава грађански рат у Југославији однео је у Босни и Херцеговини - око 100.000, расељено је 2,2 милиона људи, а конфликт је окончан Дејтонским споразумом 1995.

Босанац, Хрват, Југословен, Скандинавац

Уз ситне прекиде, Сејрановић је више од две деценије живео у Норвешкој.

Брзо се прилагодио и уклопио у тамошњи начин живота, каже Кварн.

„Заволео је скијање и природу, активности карактеристичне за нас, али се упркос томе никада није осећао као код куће", додаје он.

Тај осећај неприпадања последица је развода родитеља који су га напустили у детињству, са чим никада није могао да се избори, али напуштање Хрватске и и честе промене боравишта, тврди Кварн у чијем стану је Сејрановић неколико година живео.

„Никада није престао да их чека, веровао је да ће се појавити, зато се увек осећао 'одбачено' и бринуо је што не може нигде да се скраси", каже овај норвешки преводилац.

У последњој објављеној књизи Дневник једног номада сам Сејрановић пише да се не осећа добро у Норвешкој и после две деценије.

„Странац сам и у Словенији, и у Хрватској и у Босни или било где друго на свету - у вечном егзилу."

Његов однос према Босни тешко је описати, каже професор Сван Монсланд.

„Био је Босанац, Хрват, Југословен, Скандинавац, али се најслободније осећао у Ријеци", додаје овај професор.

Марко Томаш каже да Сејрановић никада није разумео рат на простору бивше Југославије.

„Као ни ја, јер тешко је схватити глупост и мржњу, поготово кад сте њен објекат", додаје овај словеначки песник.

Сејрановић је био против тадашње пропаганде у Југославији којом се ширио национализам, критиковао је политику, али га је више занимао међусобни однос међу људима и питање идентитета, прича Јун Кварн.

„Мислим да је та Југославија била наш историјски врх, наше царство које је као и свако друго пропало и распало се, а кад се нешто распада, онда не може бити боље, бар не одмах.

„Истина, носталгичан сам, био бих вероватно и да је пре било другачије", рекао је Беким Сејрановић за српски Недељник.

'Ти знаш писати'

Писање је за њега био пут самоспознаје и авантура, природан наставак читалачког искуства, каже Марко Томаш.

„То му је било у крви, њему су реченице природно 'долазиле'", мисли његов пријатељ Јун.

Истиче да Сејрановић није писао да би деловало паметно, него зато што је то волео и чему се посвећивао у потпуности.

Да је био природно надарени приповедач сматра и Томаш.

„Био је аутентична појава, искрен, нежан и суров према себи и према свету, а људи су га ценили јер је велика реткост срести некога ко вас не лаже.

„Мало је људи код којих је урођена та способност да пишу на начин да читалац не осети напор који улажете у писање текста, да им се учини да им неко приповеда причу у некој неформалној ситуацији", додаје он.

Сејрановићев таленат за писање препознаје и професор Монсланд читајући његове пионирске радове.

„Писани су у омладинском стилу, на начин који се разликује од мојих схватања о књижевности.

„Али, схватио сам да има нешто изузетно у језику, па сам му рекао: 'Пиши! Ти знаш писати!' и на срећу је следио мој изазов", присећа се овај норвешки професор.

Прво велико дело кратке приче Фасунг из пера Бекима Сејрановића објављено је 2002. године.

Уследили су и други романи: Нигдје, ниоткуда, Љепши крај, Сандале, Твој син Хаклбери Фин и Дневник једног номада.

За роман Нигдје ниоткуда добија и награду Меша Селимовић - најпрестижније књижевно признање на Балкану.

Књиге као огледало живота писца

„Има доста мог живота у мојим књигама, а књиге опет утичу на мој живот", записао је Сејрановић у делу Дневник једног номада, објављеном три године пре смрти.

Предавао је једно време норвешки језик странцима, који су попут њега напустили домовину, што је он пренео на папир, а публика је препознала тај његов однос према људима који нису ни тамо ни овде, објашњава Јелена Лалатовић.

„То су људи који немају домовину, избачени су из властите орбите и почињу да се сналазе по свету.

„У његовим делима многи су видели причу сопствене генерације", додаје књижевна критичарка.

На Балкану звезда, у Норвешкој на маргини

Јун Кварн преводи два Сејрановићева романа на норвешки, али издавачке куће у почетку не показују интересовање за њиховим објављивањем, што је писца јако погодило.

Врата норвешких књижара отвара му стипендија за писце, која се у овој држави често додељује, додаје Кварн.

„Није то било нешто пропраћено, било је неколико позитивних критика, чак и на норвешкој националној телевизији, али то је све било ситно.

„На Балкану је био звезда са успонима и падовима, у Хрватској је био међу десет најпопуларнијих, а у Норвешкој то иде знатно теже, мало људи је чуло за њега", прича овај Норвежанин.

Успех на Балкану Сејрановића није изненађивао.

„Језик који пишем је мој, а ја га зовем 'наш', доста сам путовао по Балкану и у сваком већем и понеком мањем граду имам пријатеље које посећујем већ деценијама.

„Чини се да успех увек дође онда кад ти се већ живо ј**е за то", изјавио је овај босанскохерцеговачки и норвешки писац за Недељник.

'Није се претварао и увек је био искрен у свему што ради'

Поред писања и превођења, имао је још једну страст - журке, а тамо је било алкохола и опијата, што се одражава на његово здравље у каснијим годинама.

„Доста је експериментисао са дрогама, волео да посећује разне журке и пијанке, то можеш када имаш 30, али касније постаје све теже.

„Радиш две недеље, а онда три дана проводиш по журкама, то утиче на организам, поиграваш се са тим", прича Јун Кварн.

Иако су се по карактеру разликовали, неговали су искрен пријатељски однос.

„Било је забавно у његовом друштву, јер се радило о образованом, друштвеном, маштовитом, елоквентном и пријатном човеку.

„Волео је људе, бринуо је о пријатељима и умео је да им се посвети", описује га Јун.

Сејрановић није крио емоције, али је умео да се повуче у неки кутак и препусти мрачним емоцијама и мислима када га обузме осећај туге, додаје он.

„Он се никада није претварао да буде нешто што није и био је у искрен у свему што ради."

Шта кажу они га читају?

Сејрановићеви интервјуи и „сурова слобода и одваженост у ставовима и размишљању" за Предрага Ђукановића из Београда били су окидач да почне са читањем његових дела.

„Мислим да су том слободом проткане његове књиге, а она није загарантована ствар, јер се изнова и изнова осваја у самом човеку, а Беким је очито знао како да јој не дозволи да побегне", каже Ђукановић.

Роман Твој син Хаклбери Фин увео је Ђукановића у свет Сејрановићеве прозе.

„Као што сликар покушава кичицом да дочара осећање, тако Беким успева да свакој ситуацији да тон и боју који се речима тешко описују.

„Његови утисци су дубоко прожети сарказмом, хумором и домишљатошћу, каквим сам га замишљао и ван књижевности", каже овај Београђанин.

Волео је живот и уживао је у њему

Беким Сејрановић се три пута разводио и има две ванбрачне ћерке, једну у Норвешкој, а другу у Словенији.

Између писања и покушаја да се пронађе на неком меридијану, тражио је и начин како да буде поред њих, због чега је последње године живота провео „на точковима", прича његов пријатељ и цимер из Норвешке.

„Покушавао је да усклади живот у Норвешкој, где је радио да би зарадио, и жељу да проводи време у Љубљани, поред ћерке, али је то било тешко уклопити", наводи Јун Кварн.

Због турбулентног начина живота који је водио, Сејрановић је осећао да ће умрети млад, а због менталних расцепа боравио је једно време и у болници за ментално здравље, присећа се Кварн.

„Можда нећу бити толико стар, али сам урадио и оставио нешто за собом умео је да каже", додаје.

Али, успео је да стане „на ноге", да се извуче и посвети послу.

„Живео је у Бања Луци, редовно је посећивао ћерку у Словенији, што му је јако било важно и био је срећан на професионалном нивоу", прича овај Норвежанин.

Последњи пут стари пријатељи су се видели у октобру 2019. године у Београду.

Изгледао је добро.

Неколико месеци касније, вест о смрти пријатеља и колеге чуо је на тераси, истој оној на којој је Сејрановић пушио и писао сатима.

„Он је неко ко је заиста волео живот и уживао у њему", додаје његов пријатељ.

Можда вам овај видео буде занимљив

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]