Књижевност и Србија: Мирослав Антић, дечији песник боемске душе

Ренесансни уметник у чемерној стварности, човек који је од живота правио магију, шармантан и неодољив чак и када греши, сликар, песник, редитељ, бунтовник и боем.

Све су ово сећања најближих на песника Мирослава Мике Антића, 90 година од његовог рођења.

„Мика није могао да живи по диктату чемерне досадне стварности, него је желео да сваки дан који проживи учини необичним, да буде прожет неком лириком коју је сам стварао", каже Немања Ротар, Антићев сестрић и књижевник, за ББЦ на српском.

Писао је тако да свако разуме шта је хтео да каже, оцењује Перо Зубац, књижевник и Антићев блиски пријатељ.

Кроз теме детињства, Антић је пријемчиво и отворено писао о животу, каже Мина Ђурић, доценткиња на катедри за српску књижевност на Филолошком факултету у Београду.

„Увек је бунтовно и боемски градио виђење света ван литерарних норми времена.

„У разговору са другима поетизовао је свакодневне теме, а метафорама стварао чудесно, вечно и метафизички", додаје доценткиња.

Поетички близак Бранку Миљковићу, Стевану Раичковићу и Десанки Максимовић, овај песник равнице, како га Ђурић описује, остаје „вечити саговорник детињства, младости и сваког другог доба."

Поред бројних признања, Мина Ђурић сматра да је најбоља награда „што се од најранијег детињства, преко школског програма до других прилика читају и памте његове песме - Плави чуперак, Бесмртна песма, Шашава песма."

Плави чуперак- љубавне песме за тинејџере, али и одрасле

Објављена средином 1960-их година, ова збирка песама сматра се његовим најпознатијим делом.

Описивали су је као скуп љубавних песама намењених дечацима и девојчицама који тек улазе у пубертетски период.

Песма Плави чуперак по којој је збирка названа, увела је Јелену Смиљанић из Чачка у свет Антићеве лирике.

„Сећам се да ми је тада било жао што немам плаву косу, па да и мени неко заљубљеним Микиним речима посвети те стихове.

„Готово је немогуће а да не пробуди чак и она најскривенија осећања - од најнежнијих љубави до највеће сете", каже Смиљанић.

Чији је плави чуперак?

Коме су, заправо, посвећени стихови песама које су се нашле у лектири за 7. разред основне школе?

Немања Ротар каже да је само његова мајка, Антићева сестра, у то време знала све песникове тајне.

Иако се Антић три пута женио, имао је „пријатељски и чудноват однос" до краја живота са првом супругом, која се после развода преселила у Београд, открива Ротер.

„Мика је, долазећи у Београд, писао одређене стихове које јој је остављао у једном парку, у једном дрвету", прича.

Када је скупила мноштво песама и писама, упитала га је зашто их не објави.

„Тако је настао Плави чуперак - скуп стихова и љубавних размишљања које је делио са женом са којом је интелектуално био повезан", објашњава Ротар.

Ко је Мирослав Мика Антић?

Рођен је 14. марта 1932. у Мокрину.

Студирао је славистику - чешки и руски језик, на Филозофском факултету у Београду.

После студија, радио је као новинар у листу Дневник.

Био је главни уредник ревије за џез и забавну музику Ритам, и дечијег часописа Невен Чика Јова Змај.

Добитник је бројних награда, између осталих, Невенове, Стеријиног позоришта и Златне арене за филмски сценарио.

Нека од најзначајнијих Антићевих дела су Испричано за прољећа, Плаво небо, Рождество твоје, Концерт за 1001 бубањ, Гарави сокак, као и књига за децу Плави чуперак, Шашава књига иПосљедња бајка.

Режирао је филмове Доручак са ђаволом, Свети песак, Широко је лишће, Страшан лав.

Преминуо је 1986. године у Новом Саду.

Једноставан језик обојен осећањима

Немања Ротар истиче да је Антић писао једноставним језиком, лаким за разумевање.

„Људи су схватали тај језик, а емоције које су ти стихови будили су биле блиске људима", објашњава.

Једна од Антићевих врлина била је, како каже, „естрадна жица да прича са мноштво људи".

„Имао је једну дозу патетике, али која не прелази у кич већ се држи на тананој нити да не пређе у нешто што није естетски вредно и тако је освајао људе."

Поред Чарлса Буковског и Иве Андрића, Ротер процењује да је Антић међу најцитиранијим песницима на друштвеним мрежама.

„Оживео је, што је потврда да је и данашњим генерацијама занимљив и да буди емоцију", објашњава он.

За Јелену Смиљанић су Антићеви стихови „једноставни, врло често и без риме, али у таквој композицији која се пева, рецитује и римује са душом."

„Чиста и неискварена љубав, дорасла до зрелости детета, стварна баш зато што је пуна нестварног и као таква заувек надахнута", описује она.

Човек са вишком енергије коју је несебично делио

„Ретко се рађају такви људи.

„Човек саткан од звезда који је дошао са звезда где се касније и вратио", описује Зубац песника.

Први сусрет са Антићем Зубац памти по дугачком реду у којем је чекао да би добио песников потпис на Фестивалу младих песника у Вршцу.

Није га дочекао, али ће га упознати неколико година касније у Новом Саду.

„Рецитовао сам на факултету песму о мајци коју сам написао, а он је био у публици", прича Зубац, у то време студент Филозофског факултета у Новом Саду.

После наступа је дошао у кафану у којој је био и Антић.

„Звао ме је да наступам на књижевним вечерима на којима је и он наступао.

„Био је изузетно несебичан, храбар и поштен човек, са вишком енергије коју је несебично делио", сећа се Зубац.

Временом су Зубац и Антић постали блиски пријатељи, путовали и наступали по целој бившој Југославији.

Често су одседали заједно у соби, али је било проблема због другачије навике.

„Нисам могао да спавам без музике, а он није могао са музиком.

„Скривао сам транзистор испод јастука да не чује", сећа се Зубац.

За новосадски лист Дневник, Антић је писао репортаже, објављиване петком.

„Углавном је писао о малом, обичном човеку - о ловцима, просјацима, политичарима.

„Њему је сваки човек био вредан", прича Зубац.

Немања Ротар је пре седам година написао књигу у којој помиње Мирослава Антића.

„То је више књига моје генерације, књига о периоду одрастања, а неизоставни део тога био је и Мика", објашњава.

Памти да је Антић долазио недељом на ручак код Ротарових.

„Тада се кувао гулаш који је волео, а бака је додавала и кнедле", сећа се Ротар.

Антић је објавио његове прве радове у часопису Невен који је тада уређивао.

„Имао сам заушке и Мика је дошао до нас.

„Прочитао их и одлучио да их објави", сећа се Ротар.

Антић је гостовао на осмомартовским концертима певача народне музике Томе Здравковић са којим се дружио, каже Ротар.

Зубац каже да је његов побратим, како је често називао Антића, био храбар човек који је волео људе и никада није био љубоморан на туђи успех.

„Живео је као да ће сутра умрети.

„Били смо обични људи, нисмо се гурали и веровали смо у неко далеко светло које се угасило", прича Зубац.

Волео је овај песник и да мења биографију и да шаљиво каже да му не треба јер ју је већ проживео.

„Смишљао је и измишљао, што је страшно нервирало његову мајку која је умела да дода - шта опет лаже", присећа се Немања Ротар.

Био је то његов начин да стално измишља сопствени живот, сматра он.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]