Италија, стрип и књижевност: Умберто Еко - писац који је веровао у моћ стрипова

„Не постоји ништа смисленије од текста који се издаје за бесмислен", сматрао је италијански писац, критичар и филозоф културе Умберто Еко, један од најзначајнијих интелектуалаца савременог доба.

По образовању је био стручњак за филозофију средњег века и међу публиком важи за „тешког" писца, чији постмодернистички романи личе на замршене лавиринте симбола.

„Еко је стварао новог читаоца, не поводећи се за тренутним укусима публике, и успео је да обликује критичку свест милиона људи различитих вера и нација", каже др Душан Живковић, редовни професор Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу, за ББЦ на српском.

Дела Умберта Ека сматрају се високом књижевношћу, а углед који је имао међу академицима користио је да скрене пажњу на вредност стрипова - многима омиљене, а међу критичарима и данас потцењене форме.

Преминуо је 19. фебруара 2016. у Милану, у 84. години.

Како је Еко створио новог читаоца

Умберто Еко је рођен 1932. у Александрији, главном граду регије Пијемонт на северу Италије.

Списак његових занимања је дугачак - био је романописац, есејиста, филозоф културе и теоретичар књижевности.

На Универзитету у Болоњи радио је као професор семиотике, науке о знаковима.

Посебно га је занимала средњовековна естетика, објашњава професор Живковић.

„У делу Естетички проблем у делу Томе Аквинског из 1956. године, Еко је успоставио је ново поимање филозофије овог средњовековног мислиоца", наводи.

Живковић додаје да је писац „пре свега, утицао на савремену теорију уметности" и то студијама Отворено дело (1962), Одсутна лектура (1968), Семиотика и филозофија језика (1984) и Границе тумачења (1990).

Шездесетих година 20. века, Еко развија Теорију отвореног дела и пажњу са књижевних остварења преусмерава на читаоце.

„Сматрао је да читалац има активну улогу и да није само прималац поруке, него коаутор у остваривању значења књижевног дела.

„Другим речима, тежио је да изгради слободоумног читаоца који би истраживао узроке, процесе и исходе цивилизацијских токова", каже Живковић.

Професор додаје да је Еко тиме створио новог читаоца, који има већи степен критичке свести.

„Књигама не служи да јој се верује, већ да се преиспитује", говорио је Еко, а цитира гаГардијан.

„Када размишљамо о књизи, не треба да се питамо шта нам поручује, него какво јој је значење".

Теоријска начела која је развио Еко је применио у књигама, од којих је најпознатија Име руже из 1980. године.

„Читалац који жели да да упозна лавиринте Ековог ромакесног света, требало би да започне путовање овим романом", сматра професор Живковић.

По књизи је 1986. године снимљен и истоимени филм у режији Жан-Жака Аноа, са Шоном Конеријем у главној улози.

То је прича о „трагању за истинама о гротескним животима и смртима у средњовековој опатији", али и о поређењу средњег века и савременог доба, каже Живковић.

Професор препоручује и друга Екова дела, која су „широм света доживела милионске тираже и постала узор постмодерног писања".

Светски позната дела Умберта Ека која вреди прочитати

Препорука: професор др Душан Живковић, Филолошко-уметнички факултет у Крагујевцу

Писац који је веровао у моћ стрипова

Проучавајући савремену културу, Еко се заинтересовао за један популарни феномен, који књижевни критичари 20. века нису сматрали вредним пажње.

Почео је да се бави теоријом стрипа.

Почетком педесетих година 20. века у Америци, цртач Чарлс М. Шулц објављује прва издања стрипа Кикирики(Peanuts), који је постао један од најутицајних и најпопуларнијих стрипова свих времена.

У њему се појављује група деце коју предводи чупави, плавокоси дечак Чарли Браун, који има пса расе бигл, по имену Снупи.

Иако се за стрипове дуго веровало да су тричава, новинска форма намењена искључиво деци, Снупи и Чарли Браун освојили су срца одраслих.

Умберто Еко је покушао да објасни зашто су људи широм света толико очарани Кикирикијем, који је у другој половини прошлог века штампан у 75 земаља, у више од 2.600 различитих новинских издања, на 21 језику.

Процењује се да га је читало око 355 милиона људи са свих крајева планете.

„Поетичност ове деце произилази из чињенице да кроз њих видимо све проблеме и патње одраслих, које иначе остају скривене испод површине", написао је Еко за амерички магазин Њујоркер 1985.

„Они буде осећања у нама зато што су, у извесном смислу, чудовишта - они су монструозне, инфантилне сублимације свих неуроза модерног човека који живи у индустријској цивилизацији", навео је.

Еко је о стрипу написао неколико теоријских радова и постао један од европских пионира у проучавању девете уметности, како се стрип још назива.

Најпознатији је Мит о Супермену (1962), који се сматра једном од најважнијих теоријских студија посвећених стриповима о суперхеројима.

Писао је и књиге за децу, као што су Бомба и генерал (1966) и Три астронаута (1989).

Песник Љубивоје Ршумовић саветује младе родитеље - „Не будите досадни"

Бунт и презир према религији - цртице из Екове биографије

Отац Умберта Ека био је рачуновођа, који је имао амбицију да му син постане правник, пишеГардијан.

Будући писац одрастао је у конзервативној породици и похађао је римокатоличку школу.

Упркос жељи свог оца, Еко је на крају одлучио да студира средњовековну филозофију и уметност на Универзитету у Торину.

Ту је и докторирао, бавећи се делима Томе Аквинског, средњовековног италијанског теолога и филозофа.

Педесетих година, Еко је искусио кризу вере.

„Прва одлика поштеног човека је презир према религији, која нас тера да се плашимо најприродније ствари на свету, а то је смрт, и да мрзимо оно лепо што нам је судбина дала, а то је живот", забележио је.

После доктората, отишао је у новинарске воде и постао уредник културе на италијанском јавном сервису РАИ, где је радио од 1956. до 1964.

Паралелно је предавао на матичном факултету.

Еко се у то време се оженио Ренатом Рамж, професорком немачке уметности, са којом је добио сина и ћерку.

Шездесетих је постао члан авангардног покрета Група 63 (Gruppo 63), где су се окупљали уметници, музичари и писци који су тежили проналажењу нових облика књижевног и естетског израза.

Био је почасни доктор на више од 30 светских универзитета, као и почасни члан Међународног форума Унеска, организације Уједињених нација за образовање, науку и културу.

'Зашто волим маглу која штити од света'

Татјана Ђорђевић Симић, ББЦ новинарка-сарадница, Милано

Из његовог стана, који се налази преко пута миланске тврђаве из 15. века, Кастело Сфорцеско (Castello Sforzesco), Умберто Еко често није могао да види највиши торањ ове велелепне грађевине.

Кула је посвећена италијанском краљу Умберту I, а ваздушном линијом од терасе писца, која се налази на трећем спрату, до ње нема ни неколико стотина метара.

Због густе и честе магле, карактеристичне за град Милано, посебно у зимским данима, ни Т од торња није могло да се види.

Еко је миланску маглу волео и често је о њој писао.

„Не само да је Милано магловит, него је сачињен од великих, успаваних и празних простора, неподношљивих на августовском сунцу, када се свет скрива од те усијане празнине", пише Умберто Еко у чланку „Зашто волим маглу која штити од света" , који је 2009. изашао у дневном листу Ла Република(La Repubblica).

„Понекад, у јесење или зимске вечери, када је град потопљен маглом, те празнине нестају, и мој град постаје леп."

Еко додаје да се у магли хода полако и да човек мора добро да познаје град, како се не би изгубио.

У колумни Минимални дневник (Diario minimo), коју је писао за магазин Вери (Veri)од 1959. до 1961. године, Еко описује магични простор његовог краја, у којем не постоје напред-назад и десно-лево.

Зато је мало вероватно да ће неко, ко тај простор не познаје, успети да се оријентише, тврдио је Еко.

Крећући од трга Сфорцеско​​, која се налази испред његовог стана, у правцу једних од врата града Милана - Порта Лудовика, Еко описује шетњу од око три километра као сналажење у лавиринту.

Уске, кривудаве, калдрмисане и дугачке улице, које пресецају тргове и раскрснице, збуњивале су понекад и њега.

У том лавиринту одвијала се пишчева свакодневница.

Ту се налази Екова издавачка кућа Тезејев брод (La Nave di Teseo), где је објавио многе књиге, па и последњу - Pape Satan Aleppe: Хронике флуидног друштва из 2016.

У издавачкој кући је проводио велики део свог времена када није писао, јер је стварао код куће.

Мада, његов пријатељ и библиотекар Марио Сконамиљо, изјавио је за дневни лист Sole 24 Ore да је Еко највише волео да долази у античку библиотеку и књижару, која је затворена 2012.

Одатле, двојица пријатеља би прошетала неколико стотина метара до бара Caffè Sforzesco, у којем би познати гост увек пио аперол-шприц или шејк Zucca shakerato од кафе, бундевиног ликера, ваниле и леда.

Извесни Ђанлуиђи, који је тих година радио у познатом бару, испричао је за лист Коријере дела сера (Corriere della Sera), како је Умберто Еко тамо прославио осамдесет трећи рођендан, 2015, годину дана пре него што је умро.

После аперитива, писац би одлазио у оближњи ресторан у којем је увек вечерао Четири Мауританца (Quattro Mori).

Некада би тамо отишао и са супругом, есејисткињом Ренатом Рамж, а увек би седео за истим столом, у левом углу веранде овог ресторана.

Имао је и омиљеног берберина и фризера у салону Ла барберија (La Barberia), који се налази на само три минута пешака од Екове куће.

Прича се да је био редован клијент од 1965, све до последњих дана.

Једном приликом, у својој колумни Кутија шибица (La bustine di Minevra), коју је писао од 1985. за часопис Еспресо (L'Espresso), Еко каже да је одувек сањао да постане пијаниста неког познатог миланског ресторана.

Међутим, судбина се поиграла његовим сновима, ипак је постао један од најпознатијих италијанских писаца и интелектуалаца.

У једном другом тексту, опет исте те колумне, пише како је „болестан од књига", а имао их је преко 30 хиљада у свом стану.

Данас, неке од тих књига се налазе у чувеној миланској библиотеци Амброзијана, из 17. века, а остатак Екове кућне библиотеке је од прошле године на Универзитету у Болоњи.

Ту је Еко 1975. основао прву катедру у свету за изучавање семиотике, науке о знаковима и симболима, а био је и један од омиљених професора.

'Виртуелни свет није господар' - како је Еко говорио о интернету?

Умберто Еко је сведочио појави и развоју интернета, као и промени коју је донео у свету.

Размишљајући на ову тему, написао је педагодшки есеј Писмо унуку, у којем изражава „забринутост за будућност унука, као и цивилизације уопште", каже професор Душан Живковић.

„Дело је посвећено средњошколцу, припаднику отуђене генерације која болује од губитка историјског памћења, а истовремено је преплављена различитим информацијама са интернета.

„Еко саветује унука да виртуелни свет не сматра господарем, који ће га инструментализовати и избрисати му идентитет, већ оруђем за стварање сопствене мапе ума", наводи професор.

Писац сматра да су „памћење и повезивање података основни предуслови људске слободе и креативности", додаје Живковић.

„Вежбај меморију, учи напамет", поручује Еко свом наследнику, али и свим миленијалцима и зумерима.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеруи Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]