'Нема доказа' да је Благоје Јововић пуцао на Анту Павелића у Аргентини

У измаглици између мита и стварности, ван историјских и дипломатских архива, али уз култни статус, мурале, дуксерице и споменике, име Благоја Јововића све се чешће помиње на Балкану.

До пре четврт века потпуно непознати југословенски емигрант у Аргентини, славу је стекао тврдњом да је 10. априла 1957. пуцао на Анту Павелића, усташког поглавника Независне Државе Хрватске (НДХ), квислиншке творевине током Другог светског рата.

У усташким масакрима и концентрационим логорима, попут злогласног Јасеновца, убијено је између 350.000 и 450.000 људи, највише Срба, Јевреја, Рома и Хрвата антифашиста, подаци су енциклопедије Британика.

На крају рата, када је било јасно да на власт долазе партизани предвођени комунистима Јосипа Броза Тита, из Југославије беже не само усташе, већ и припадници четничког покрета и Југословенске војске у отаџбини, као непријатељи новог режима.

У Аргентини, држави која је постала уточиште за бројне нацисте и њихове сараднике из Европе, настанио се и Павелић, а стицајем околности и Јововић, који је, према писању публициста, током рата био и у партизанима и четницима.

Да ли су им се и када путеви укрстили, не може се рећи са сигурношћу, али се зна да је две године после рањавања, болесни и остарели Павелић умро у Мадриду, у Шпанији диктатора Франциска Франка.

На годишњицу атентата на Павелића 10. априла, званични Београд је 2026. започео процедуру да се Јововићеви посмртни остаци пребаце из Аргентине у Србију, „како би био сахрањен у отаџбини, уз све почасти“, објавила је министарка за борачка питања Милица Ђурђевић Стаменковски.

„Истог датума 1941. основана је НДХ, у којој је српски народ претрпео највеће страдање у својој историји...10. априла 1957. Благоје Јововић је желео да неправда добије свој одговор“, написала је министарка, уз поруку „ускоро се враћа кући".

Шта се о атентату, у ствари, зна?

О покушају убиства Јововић, родом из Црне Горе, причао је пред смрт у исповести митрополиту Српске православне цркве Амфилохију 40 година касније.

Осим тога и сведочења његових сарадника и чланова породице - о атентату се врло мало зна.

Према причи његове ћерке Марије, Јововић је у Аргентину стигао после Другог светског рата и у Мар дел Плати отворио хотел.

Када је из новина сазнао да Павелић живи у близини Буенос Ајреса, продао је хотел и почео припреме за атентат.

Јововић је месецима пратио његово кретање, прикупљајући информације у немачком ресторану El Siervo, где су се окупљале усташе.

Уз неколико помагача, пуцао је на Павелића и погодио га са више метака.

Једини доказ који имамо да је Јововић заправо извршио овај чин је оно што је рекао његовом свештенику, истиче Рори Јеоманс, британски историчар и аутор књиге „Визије уништења: усташки режим и културна политика фашизма, 1941-1945."

„Не знам како је код православаца, али у католичкој цркви идете да се исповедите за ствари којих се стидите и знате да су морално погрешне.

„Не мислим да би се осец́ао лоше због покушаја убиства Павелића, вероватно најгорег масовног убице кога је Балкан произвео.

„Дакле, не одбацујем могућност да је он то урадио, само постоји врло мало доказа", каже Јеоманс за ББЦ на српском.

Николина Жидек, професорка међународних односа на ИЕ Универзитету у Шпанији, која годинама изучава хрватску политичку емиграцију, такође каже да „нема чврстих и непобитних доказа" да је Јововић покушао атентат, „иако се узима као највероватнија теза".

„Упитна је сврха преиспитивања је ли то уистину био Јововић или не, и да ли је радио сам или су га ангажовале југословенске тајне службе“, наводи хрватска политиколошкиња у писаним одговорима за ББЦ на српском.

Жидек је проучавала аргентинске, југословенске и архиве хрватске емиграције у Аргентини, али се Јововићево име не спомиње нигде, каже.

„У депеши Амбасаде СФРЈ у априлу 1957. помиње се да је Павелић повукао оптужбу да је функционер Амбасаде СФРЈ био атентатор, те да их новине опседају да дају изјаве у вези са Павелићем.

„После атентата на Павелића главна је тема била да је неупитно потврђено да је он у Аргентини и то је дало повод Амбасади СФРЈ да поново затражи његово изручење.

„Хрватска политичка емиграција је била чврсто уверена да иза тога директно или индиректно стоје југословенске тајне службе“, истиче Жидек.

Потрага за доказима и даље траје, али протоком времена смањују се шансе да до њих дође.

„Не знам ни за један други извор који потврђује Јововиц́еве изјаве“, каже и Андреас Ређани, директор катедре за историјске и друштвене студије Универзитета Торкуати ди Тела у Буенос Ајресу.

„Кружиле су гласине и о другом атентату, али нам недостају конкретни докази.

„Нема доказа да је Титова влада била умешана у напад, а у то време чак није ни постојао споразум о екстрадицији између Аргентине и Југославије", истиче професор у писаном одговору за ББЦ.

Подсећа да је Павелиц́ после атентата хоспитализован, а затим га је штитила мрежа хрватских емиграната.

„Упркос томе што је живео под лажним идентитетом, користец́и имена „Рамон С. Павелиц́“ или „Пабло Аранхос“, Павелиц́ је био добро познат у југословенским емиграционим круговима и кретао се са мало заштите" пише Ређани.

„Напад свакако представља део историје емиграције европских нациста, фашиста и колаборациониста у Аргентину током владе Хуана Перона и потраге и хватања ратних злочинаца у Јужној Америци попут Јозефа Менгелеа, Валтера Рауфа, Куркус, Адолфа Ајхмана, Ериха Прибкеа, Херберта Цукурса", оцењује.

Убрзо је напустио Аргентину и преселио се у Франкову Шпанију, где је умро 28. децембра 1959.

У недостатку чињеница плету се бројне теорије о мотивима атентата.

Једна је да је Јововић радио за југословенску УДБУ, мада су његова ћерка Карина и наводна сарадница Милева Гаћеша Пићан то демантовале у разговору за РТС.

Оне су тврдиле да Благоје није пола века био у Југославији, нити је имао контакте са службама као противник Титовог режима, већ да је покушао да убије Павелића сам, из патриотских разлога и „мржње“.

Пошто се Јововићем нису бавили историчари, већ публицисти, уз сваку реченицу би могло да стоји наводно, закључак је документарног филма.

Други тврде да су биле тајне службе, попут израелског Мосада, умешане у атентат, као део сталних напора усмереих на хватање истакнутих нациста, попут Адолфа Ајхмана.

„Мосад није само заробљавао нацисте, убијао их је или приморавао да почине самоубиства, давао им конопац да се сами обесе и терао их да пишу опроштајне поруке.

„Убили су много нациста.

„Могуће је да је и Мосад иза тога, али они обично не промашују, зато ми је тешко да поверујем да су они то урадили тако траљаво, јер је Павелић преживео и умро годинама касније", каже историчар Јеоманс.

Трећу могућност да из атентата стоји нека од струја унутар хрватске емиграције, Жидек одбацује као „најневероватнију“.

Јесу ли југословенске власти знале где је Павелић?

Николина Жидек пише да јесу.

Југословенско представништво је за његов долазак у Аргентину знало и већ 6. октобра 1947. је затражило од Министарства иностраних послова ФНРЈ да достави документацију о Павелићу, јер ускоро очекује његов долазак у Аргентину из самостана у јужној Италији.

Југославија је изручење Павелића тражила још од 1951, али је Перонова Аргентина проналазила све могуће изговоре да то избегне или одбије: да га не могу лоцирати, да не признају оптужбе за политичке злочине, да се боје да не би имао поштено суђење и да би био погубљен, а да аргентински закон не предвиђа смртну казну, те коначно да не постоји билатерални споразум о изручењу.

У Пероновој Аргентини, Павелић је уживао велику заштиту и чланови хрватске политичке емиграције су ушли у све структуре власти, посебно полицију, па су и касније имали врло чврсте позиције, поготово у хладноратовској атмосфери и антикомунистичкој оријентацији већине политичких струја у земљи.

После покушаја убиства 1957. постало је непобитно да се Павелић налази у Аргентини те је Амбасада пре свега изјавила да тражи његово изручење од 1951. године за ратне злочине.

Због одбијања изручења по тој основи, али и зато што је сличан случај против Андрије Артуковића (министра унутрашњих послова НДХ) пропао у САД, овога пута југословенска оптужница против Павелића није била за ратне нити политичке злочине, него за обичне злочине, темељећи свој захтев на аргентинском казненом закону.

Павелић је на време сазнао што се спрема и побегао, прво у Чиле, те на крају у Шпанију где је и умро 1959. године.

Многи од усташких емиграната писали су у часописима попут Хрватске ревије, каже Јеоманс.

„Нису се посебно крили у Аргентини, не као у Европи после рата када су били на савезничкој територијима у Италији и Аустрији.

„Зашто би се крили у Аргентини, имали су Перонов режим који их симпатише и опет према доступним подацима, Павелић се тог дана враћао са прославе Дана НДХ 10. априла, тешко да је то сакривање", каже он.

Притом, савезници нису имали никакву јурисдикцију у том делу света, додаје.

„Било је и опужби југословенских власти да су Британци и Американци пустили Павелиц́а да побегне преко Аустрије и Италије у Јужну Америку, не мислим да је то уопште тачно, на основу онога што сам прочитао.

„Американци и Британци су били врло свесни шта је Павелић урадио и шта је НДХ урадила, али им тад није био приоритет", напомиње Јеоманс.

Југословенске власти су можда имале интерес да Павелића не врате, оцењује.

„Могао је, док је био тамо, да буде представљан као бабарога, застрашујуц́а фигура.

„А да су га довели у Југославију, био би као оронули старац."

Зашто се сад о томе говори?

Последњих година у Србији се, уз велику подршку власти, гради култ Благоја Јововића.

Добио је улицу у београдској општини Земуну, више спомен обележја „којима се исправља историјска неправда“, а његовој деци су уручени пасоши у амбасади у Буенос Ајресу.

Продају се аргентински дресови са бројем 57, као и мајице са Јововићевим ликом како држи пиштољ или је у мантилу са шеширом.

„Уопште не изненађује што је Вучиц́ева влада одлучила да направи велики култ, велики део његове базе врти се око четника и српских националиста.

„Онда Јововић испада идеалан херој, зар не?", каже Јеоменс.

Враћање посмртних остатака у Србију, Жидек тумачи на основу истраживања српских историчара - да је део историјског ревизионизма који је у току већ више од десет година: од реинтерпретације четничког покрета као „другог антифашистичког покрета", до рехабилитације Драже Михаиловића, као и покушаја судске рехабилитације Милана Недића.

У Мадриду, око Павелићеве гробнице често је положено цвеће и упаљене свеће, а једном је ту био и графит с Јововићевим именом, описује професорка.

Гробница је „место сећања и сукоба различитих наратива", описује истраживачица.

На гроб не долазе само Срби и Хрвати - обилазе га и муслимани, Јевреји, марксистичка омладина, као и локалне шпанске неофашистичке и антифа групе, остављајући различите поруке, од глорификације до осуде.

Највише буде обележја Републике Хрватске или НДХ, затим налепница и симбола фудбалских клубова.

Ипак, највише посетилаца само се фотографише поред гроба.

„Углавном су то млађи, често испод 30 година, па је њихово стварно знање о Анте Павелићу и НДХ упитно", истиче Жидек.

„С обзиром на растући ревизионизам, посебно у Хрватској, одлазак на његов гроб у Мадриду све више се доживљава као нешто „занимљиво“ или „кул“ за поделити с другима, при чему оно што је некада било табу данас постаје нормализовано", каже.

Јововић је „најчешћи контранаратив који сам досад затекла и у том смислу мислим да је већи од самог наводног ауторства атентата јер је он инсталиран као херојски мит", наводи Жидек.

Разни су примери - исписивање адресе улице на гробу, остављање Јововићеве сличице крај Павелићевог имена, па чак и снимак објављен на мрежи Икс (бивши Твитер) на којем се види мушкарац са четничком кокардом како уринира на гроб у његово име.

„Тиме се Благоје Јововић слави као херој, а да се притом његово деловање у Другом светском рату и припадност четничком покрету као таквом не преиспитује“, каже Жидек.

Према неким публицистима, Јововић је био припадник четничких одреда који су чинили злочине у Црној Гори, а данас се о њему пишу „бајке“.

Министарка Ђурђевић Стаменковски, по струци политиколошкиња, те је тврдње демантовала на Instagramу, без пружања доказа.

Погледајте видео о злогласном логору Јасеновац и усташким свирепостима

„Управо се на гробу Анте Павелића најупечатљивије преплићу хрватски и српски историјски ревизионизам, који су у потпуности искривили наративе и од људи који то никако нису били нити смеју бити, створили херојске ликове или жртве комунистичког прогона.

„Уз то, ово је и својеврсна лекција шта се догађа када је гроб контроверзне личности јавно доступан и претворен у место окупљања - како поклоника, тако и његових најжешћих противника", каже политиколошкиња.

А какве ће последице имати пренос Јововићевих посмртних остатака у Београд, најављен за јесен 2026, тек ће се видети, закључује Жидек.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk