Књижевност: Роман о Лондону, ремек-делo Милоша Црњанског у новом веку

У изношеном војничком шињелу, празног погледа, али племићког стаса, руски царски емигрант кнез Никола Рјепнин гордо је корачао улицама главног града Велике Британије.

Главни је јунак последњег романа Милоша Црњанског - Роман о Лондону, објављеног пре тачно 50 година.

Симбол је странца који покушава да се снађе у земљи другачијих обичаја, језика и кулуре, земљи у којој се осећао страно и неприхваћено.

Принуђен да напусти царску Русију услед промена политичких снага, покушавао је да се скраси у другим европским метрополама да би се се на крају обрео у Лонодну.

„Изгубио је укус живота.

„Пролазио је као сенка, ако још има сенке", описивао је Милош Црњански свог јунака.

Роман о лику или о граду?

Сам назив романа покренуо је дебату међу критичарима књижевности.

Постављало се питање да ли је реч о роману који у први план ставља град или главног лика.

Мило Ломпар, професор Филолошког факултета у Београду и председник Задужбине Милоша Црњанског, истиче да дело има компоненте романа о граду али да је можда најближе истини оно што је и сам Црњански на почетку романа написао.

„Ту главни јунак носи приповедење, он је егзистенција.

„Док је велеград нека врста епохе, нека позадина и панорама, главна егзистенцијална прича везана је за тог јунака", појашњава Ломпар за ББЦ на српском.

За Весну Голдсворти, књижевницу и професорку енглеске књижевности и креативног писања на универзитету у Екстеру, то је првобитно роман о љубави, затим роман о странствовању, а на крају роман о граду у коме и она сада живи.

„Истовремено ми је постајало јасније зашто Црњански није писао о српској емиграцији коју је познавао боље од руске.

„Руски костими су маска која ослобадја од инхибиција, али притом чини штиво апстрактнијим у усредсређености на крхки его емигранта."

Послератни Лондон очима Милоша Црњанског

Попут тихе мелодије коју вам неко шапуће на уво, Црњански читаоца упознаје са улицама Лондона који је на страницама романа често обојен тмурним бојама.

На час је „велика, ајкула, са људским зубима и магнет Европе", а на тренутке чаробно место из бајке у коме се нада буди на сваком кораку.

„Роман је апсолутно јединствен као виђење послератног Лондона очима странца.

„Ја сам тој књизи посветила много времена, али тек пишући Господина Ка схватила сам колико ту заиста има бравурозно пренесене лондонске стварности.

„Ти описи су врхунски пасуси европске књижевности", каже Голдсворти за ББЦ на српском.

Понекад јој се чини, нарцисоидно, да је то роман који само она разуме у потпуности, јер се и сама преселила у град који лежи на реци Темзи.

„То је 'мој' роман. Истовремено сам под сенком слике Лондона коју је створио Црњански, хтела не хтела у сталном дијалогу с њим, а мој доживљај града радикално је другачији."

Мотив миграције у делима Милоша Црњанског

Измештање са свог огњишта и мотив путовања, било је да реч о самовољном или принуђеном одласку провлаче се кроз готово сва дела овог књижевника.

Кључни мотив јесте странац у односу на себе али и на свет.

„Било је сеоба, и биће их вечно, али живети у својој земљи је логично, ма какав то живот био.

„Утуђини није", пише Црњаснки у Роману о Лондону.

„Мотив миграција и пресељања у дубокој вези је са ритмом 20. века.

„То је једна непрекидна промена, која се одиграва у различитим правцима и константа је његовог дела, све до последњег, за живота објављеног Романа о Лондону", наглашава професор Ломпар.

Упозорава да треба бити опрезан са мотивима пута, јер нису сва путовања физичко одлажење.

Што се најбоље види у Роману у Лонодну.

Главни јунак, практично не напушта Лондон, али он путује у својим мислима ка својој Русији.

„Црњански је био човек који умео да види оно што треба да опише.

„Он је тачно знао да види оно што има вредност описивања, а не вредност да је неко негде био.

„Његов путник није туриста, већ неко ко види вредност онога што треба описати."

Погледајте и видео о младима који су класичну књижевну критику заменили Јутјуб емисијама

Актуелизација мотива миграције

Иако Роман о Лондoну знатно претходи савременим мигрантским токовима, он указује на све психолошке елементе које мигрантска ситуација носи са собом.

„Илуструје страх, несигурност, бојазан, анксиозност, склоност самоубиству.

„Роман може да послужи за психолошке студије и анализирање емоција које расељени човек осећа", напомиње Ломпар.

Слике десетине хиљада људи, бежећи из ратних подручја Блиског истока и средње Азије, пре неколико година, покушавајући да се домогну сигурног тла, видно изгубљени и разочарани, не разликују се много од портрета главног јунака Романа о Лондону.

Књаз Рјепнин и његова млађа супруга Нађа тумарају градом који их не познаје, покушавајући да пронађу себе и своје место у метрополи, која је пригрлила велики број расељених људи.

У том тумарању кроз град који се опорављао после Другог светског рата, јунак једино решење види у самоубиству.

Осећај напуштености и неприпадања обележава му свакодневницу.

„Сломило га је то, да им се живот, када су из Русије, изашли, претворио сада већ година у непрекидну самоћу, беду, бесмисленост, као неки страшан сан, из којег не може да се пробуди", описује Црњански стање у коме се налази племић Рјепнин.

Како је и Црњански био досељеник, појавила се још једна сумња у књижевним круговима.

Је ли то аутобиографско дело кроз које је писац желео да исприча властите емоције?

Одговор на питање пружа књижевник у једном од интервјуаа по изласку дела.

„Роман сам писао у Финчлију, у предграђу Лондона 1946-47, у тренуцима када сам са супругом женом био врло близу самоубиства. "

Биографија Милоша Црњанског

Рођен је 1893. године у Чонграду, одрастао у Темишвару.

Породица је била сиромашна.

„Мајка ме је преповијалау кориту за мешање хлеба", записао је Црњански много година касније.

У Темишвару је похађао основну школу и гимназију.

„До смрти оца, до петог разреда гимназије, био сам осредњи ђак. Онда се реших да убудуће будем међу првима. Био сам међу првима", написао је Црњански

Студирао је у Ријеци и Бечу, завршио компаративну књижевност, историју и историју уметности у Београду.

У Бечу га је затекао Први светски рат, где је мобилисан у аустроугарску војску.

Ратовао је у Галицији и Италији, био је рањен и замало је изгубио живот.

„Фронт, болнице, па опет фронт, и љубави, свуда љубави, за хлеб и за шећер, све мокро, све киша и блато, магле умирања", записао је Црњански о ужасима рата док се лечио у ратној болници у Бечу.

После рата, 1918, дошао је у Београд, где је уписао студије књижевности и уређивао лист Дан.

Био је песник, приповедач, романсијер, публициста, новинар и дипломата.

Бавио се и ликовном критиком.

Писао је за Политику, Време, Правду, Дан, Књижевни југ....

Нека од најзначајнијих дела која је написао су: Лирика Итаке (1919), Ламент над Београдом (1962), Љубав у Тоскани (1930), Дневник о Чарнојевићу (1921), Сеобе (1929), Друга књига Сеоба (1962), Код Хиперборејаца (1966), Роман о Лондону (1971), за коју је добио НИН-ову награду

У Београду је 1980. године основана је Задужбина Милоша Црњанског.

Био је ожењен Видосавом са којом је остао до краја живота.

Преминуо је у Београду 1977. године.

Његове реченице и изјаве цитирају се и данас. Попут ове:

„Нигде на свету не говори се о нама тако ружно као код нас. Што је горе, нигде на свету се не дозвољава тако олако другоме да то чини као код нас".

Пет деценија касније роман објављен на енглеском језику

Иако писан на британском тлу, превод овог дела на енглески језик први пут је представљен на лондонском сајму књига прошле године, непосредно пре пандемије вируса корона.

Под преводилачким пером Вила Фирста, Аустралијанца који живи у Берлину, и коме није први пут да преводи дела књижевника са ових простора.

„Наклоност писца славонским изразима и одабир Руса уместо Србина или неког другог са простора Југославије за главног јунака, пружају овом роману космополитску компоненту", каже Фирст за ББЦ на српском.

Сусретао се и раније са поезијом овог српског писца, али не и са прозом.

Током превођења, највише потешкоћа имао је са проналажењем адекватних израза за бројне стилске компоненте којима је нагињао Црњански у писању.

„Обилна интерпункција и употреба плусквамперфекта.

„Прилагођавање романа енглеској публици захтевало је додатно истаживање али сам у томе уживао."

Пронаћи адекватног издавача била је друга баријера која га је сачекала.

Британски издавачи нису показивали интересовање за „преведену белетристику", па је потрагу проширио преко океана.

„Разочаран бритким Британцима, још више сам се усредсредио и на крају успео да привучем малу издавачку кућу Диалогос у Њу Орлеансу, где је издавач Бил Лавендер имао храбрости да прихвати изазов."

Полифонија језика

Управо то коришћење и поигравање стилским фигурама и бескрајна слојевитост језика којом је обојен опус Милоша Црњанског сврствају га у мајсторе писане речи, сматра Срђан Миљевић, дипломирани филолог опште књижевности и теорије књижевности.

„Не чуди чињеница да стихови: 'Бескрајни плави круг и у њему звезда' годинама служе као пример богатства стилистичког израза нашег језика и део су пријемних испита", каже Миљевић.

Додаје да је једна од „његових доминантних улога да нас научи и подсети на то какву и колку магијску моћ реч имају."

Професор Ломпар истиче да Роман о Лондону гледано језички јесте у традицији форме коју је Црњански неговао.

„Он је волео да уноси речи и реченице страних језика.

„Стварао је тако неку всту језичке полифоније и плурализма. То је поступак модерних авангардних песника.

„То је техника, економија, модерног авангардног текста."

Главна промена у његовом стилу јесте напор да интерпункцијом пре свега на посебан начин одреди читаочеву пажњу.

„Он разара структуру, неко би рекао, франусцко-српског стила. Уноси запете.

„Сматрало се да је то поетизација његовог језика", каже он.

Неприхваћен у друштву, признат у књижевности

У међуратном периоду био је у двострукој улози.

Државни службеник тадашње југословенске владе, део дипломатске службе и новинар листа Време које је уређивао тадашњи председник Владе Милан Стојадиновић.

Често је због тога био мета критике и осуде, те су му неретко преписивали етикету фашисте, а у једном тренутку и нацисте.

Оспораван због ставова, Црњански је дуго био неприхватљив владајућој елити у књижевним круговима после Другог светског рата.

Данас је његово место у српској књижевности чврсто потврђено, истиче Ломпар.

„Био је критичар и неусклађен са владајућом парадигмом тадашњег друштва.

„Био је искрен антидемократа. Није веровао у демократију.

„Али оно што му је нанело трајну штету јесте да је био антикомуниста."

Као нижи дипломатски службеник тадашње Краљевине Југославије, веровао је у јаку Југославију.

После немачке окупације и распарчавања државе, попут осталих дипломатских службеника спроведен је у Мадрид и Лисабон.

Емигрантској влади Краљевине Југославије прикључио се 1941. године, где је и остао више од две деценије.

Означен као предратни симпатизер пронемачке политике није могао да нађе прикладно запослење у Лондону, због чега се и сам осећао попут свог јунака Рјепнина, одбачено на туђем тлу.

„Црњански је неке људе лично нападао, а лична непријатељства су старија од идеолошких и свих осталих.

„Они су њему то враћали када су били у прилици", прича професор Ломпар.

Додаје да су комунисти имали обичај да све оне са којима се не слажу називају фашистима.

„Он није био фашиста, посебно није био нациста. У њему није било ничег расистичког.

„Његов однос према Јеврејима се види у извештајима које је писао из Берлина, где је описивао прогон коме су били изложени."

Ломпар истиче да Црњански у српској култури није имао адекватно место, јер културу обликују и политичке и друштвене силе.

„Књижевност обликује сама књижевност и вредности.

„Они који читају књижевна дела, уопште се не морају интересовати за то ко је био тај човек који је написао то дело."

Двобој Црњанског и пилота

У септембру 1926. године, на пољанчету испред Вршачке куле, 18 година пошто је овај обичај званично забрањен у Европи, тајно је одржан и један од последњих двобоја у Србији.

С једне стране је био Милош Црњански, тада талентовани песник и новинар, а са друге Тадија Сондермајер, пилот и херој Првог светског рата.

Повод за двобој била је свађа у кафани око авијације, односно набавке француских авиона, чему се Црњански у текстовима у листу „Наша крила".

Црњански се толико расрдио да је изазвао петорицу присутних пилота и тражио задовољене части двобојем.

Знајући да је то за Црњанског равно самоубиству, нико од пилота није прихватио изазов, али је Сондермајер одлучио да брани углед војске.

Пошто су двобоји били забрањени, договорили су се са среским начелником у Вршцу да ако неко буде рањен „испадне као да је страдао у току лова".

Према сећању секунданата, професора Црњанског из гимназије и песника Душана Матића, позоришног редитеља Бранка Гавеле и књижевника Милана Јовановића Стојимировића, први је пуцао Црњански.

Постоји неколико верзија овог двобоја, а сви се поклапају у једном детаљу - да Црњански није погодио Сондермајера.

Смушен и невешт, погодио је Вршачку кулу, далеко иза леђа противника.

Сондермајер је потом мирно подигао руку нанишанио, скинуо монокл и рекао: „Одустајем".

Изазивач Црњански се разбеснео, почео је да скаче и виче, упорно тражећи од противника да пуца, што је пилот одбијао.

На крају су се секунданти сложили да је Сондермајер у праву и двобој је завршен.

Према другој верзији, Сондермајер је преплашен почео да нишани.

То се косило са правилима двобоја и секунданти су га прекинули. Тако се двобој завршио.

А трећа верзија је да је Сондемајер повукао ороз неколико пута и није опалио.

„Ово је лоше напуњено! Нешто није у реду!", рекао је.

Сондемајер се заправо спетљао, није имао аристократске манире и навике и није знао како се пуца из старинског накинђуреног пиштоља породице Дунђерски.

Хватао је, уместо ороза, китњасти седеф, испред ороза. То је спасло Црњанског.

„И мени је скоро дошао главе онај чувени генерал ваздухопловства старе Југославије, Тадија Сондермајер.

„Изазван, ја сам њега и још четворицу других официра увредио и позвао на двобој који је био заказан близу границе с Румунијом, близу Вршца.

„Они су схватили да би ме свако од њих петорице убио, па су сви други осим Тадије одбили двобој - изашао сам на тај двобој, али, ето, жив сам...", написао је Црњански.

Извори: Политикин забавник и књига Невиђена Србија, аутора Владе Арсића

Шта кажу љубитељи његових дела?

Зоран Прерадовић, уредник спољне политике у недељном листу НИН велики је поштовалац лика и дела Милоша Црњанског који се са његовим делима срео као средњошколац.

„Нисам сигуран да су Сеобе у то време биле обавезна лектира због багажа наводног огорченог десничара који су знани и незнани комунистички 'победници' стављали на пишчева леђа или је то био храбри искорак мог великог професора Милутина Срећковића".

У почетку, каже, није много разумео судбину Срба у Хабзбуршкој монархији, њихова страдања и лутања, нити сеобе Срба из Аустрије у Русији и њихов недосањани сан о уточишту.

„Али ми је одмах било јасно да је реч о непокорном анархисти и, истовремено, меланхолику, о луталици и непоправљво романтику, о страдалнику и праведнику."

Зато се касније у разним раздобљима враћао његовим ликовима и „горљиво бранио његов таленат од бољшевички културтрегера који су га оптуживали за национализам."

„На концу, све и да је тако, а није, какве то везе има са чињеницом да су неки најлепши и најзначајнији редови на српском језику исписани његовом руком.

„Таквом се таленту па скоро све прашта", каже Прерадовић.

Они који Милоша Црњанског изучавају на факултету и анализирају његове реченице и стил покушавају да нехотице или хотимично личе на њега и онда када су се донекле песнички осамосталили.

„Мислим да је у нама остало до данас један мали Црњански који прстом прети, изазива на двобој официра само зато што има потребу да мисли другачије од другог, који упорно тежи ка нечим новим и оригиналним, не питајући за цену", каже за ББЦ на српском Александар Секулић, апсолвент Филолошког факултета у Београду, на смеру српски језик и компаратистика.

Сама структура реченица и речи, али и та употреба зареза, чине Црњанског јединственим књижевником, сматра Секулић.

„Израз међутим који Црњански често користи у песми Ламент над Београдом остаје за мене најдивније 'међутим' у целој српкој књижевности."

Место Милоша Црњанског у књижевности

Милошу Црњанском дозвољено је да се врати у Београд средином шездесетих година, где је деценију касније преминуо.

Данас је у врху плејаде најважнијих књижевника 20. века.

„Андрић и Црњански, то су не само антиподи већ и врхунци прозе двадесетог века на мом матерњем језику.

„Ако је Андрић Толстој, онда је Црњански Достојевски.

„С тим што је Црњански и врхунац поезије, али ту су му ривали други, а не Андрић.

„После њих…Киш можда?", мишљења је Весна Голдсворти.

Зоран Прерадовић је властити однос према Црњанском променио кроз деценије.

Каже да је с годинама све јасније разумео колико је велики и значајан за срспку и европску културу и књижевност.

„Просто, Црњански нам је у пролазу бацио на тај сто који нема безвременост и непролазну прозу и поезију.

„Уосталом, неће бити да је Иво Андрић тек онако констатовао: 'Од свих нас, једини је Црњански рођени писац'", каже Прерадовић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]