Радиоактивни отпад на Балкану: Од Винче и Кршког до Трговске горе

Иако његова земља нема нуклеарну електрану, Марио Црнковић из Новог Града, на самом северозападу Босне и Херцеговине, страхује да би радиоактивни отпад могао да стигне пред његово двориште и промени му живот.

Црнковићев дом у градићу на реци Уни удаљен је два или три километра ваздушном линијом од Трговске горе, области на другој обали реке која припада Хрватској, каже за ББЦ на српском.

Тамо би требало да се складишти отпад из нуклеарне електране Кршко, коју деле Словенија и Хрватска, али и други радиоактивни отпад из хрватске индустрије и здравствених установа, саопштили су из хрватског парламента после усвајања Закона о изградњи Центра за збрињавање радиоактивног отпада.

Томе се противе 38-годишњи активиста Марио и његово Удружење Грин тим.

„Боримо се за право на живот у северозападној БиХ.

„Ово би био преседан, јер имамо случај да ће се и нуклеарни отпад из треће земље (Словеније, где је смештена електрана Кршко), смештати на границу са другом земљом, на крајње нетранспарентан начин", тврди Црнковић.

Марио није једини, јер би 250.000 до 300.000 хиљада људи могло да буде угрожено уколико пројекат одлагалишта отпада заживи, проценили су стручњаци Правног и експертског тима БиХ за Трговску гору.

Већина њих живи са босанске стране Уне, додају.

Али, из хрватског Фонда за финансирање разградње и збрињавања радиоактивног отпада и истрошеног нуклеарног горива Нуклеарне електране Кршко кажу за ББЦ да Хрватска као „суверена држава" гради складиште отпада „на својој територији по свим правилима струке и законским прописима".

„Градња складишта, као и надзор над њим мора се провести тако да не представља никакав утицај на становништво, нити околину.

„Страх произлази из велике количине дезинформација и неистина које се пласирају у јавност", наводе у писаном одговору.

Кршко је досад била једина нуклеарна електрана у земљама бивше Југославије.

Али српски званичници месецима све гласније говоре о плановима да изграде сопствену, о чему су разговарали и са званичницима Агенције за атомску енергију Русије (Росатом).

Србија је током посете француског председника Емануела Макрона Београду 2024, потписала споразуме са Француском у области нуклеарне енергије и критичних минералних сировина.

Све ово покреће нова питања о збрињавању радиоактивног отпада на Балкану, који осим од нуклераних електрана, настаје и у болницама, током медицинских истраживања и у индустријској производњи.

Како је пројекат складишта посвађао Хрватску и Босну?

Хрватска планира изградњу сопственог складишта на Трговској гори, у општини Двор у Банији, на југоистоку Хрватске.

Оно је планирано у тој земљи још пре распада Југославије и рата у првој половини 1990-их планирано , а разматране су четири локације, па је 1999. избор пао на Трговску гору.

Готово три деценије касније, хрватска скупштина је направила корак ка остварењу тог пројекта, који би требало да буде спроведен у Черкезовцу на Трговској гори.

Била је то „искључиво политичка одлука, јер ниједан релевантан критеријум или процедура нису узети у обзир" приликом одабира локалитета, каже за ББЦ Един Делић, професор Рударско геолошко грађевинског факултета у Тузли и члан Експертског тима БиХ за заштиту Трговске горе.

„Прво је питање да ли ће на Трговској гори бити складиште или одлагалиште, јер то тренутно нико не зна, а тихо и полако почиње прича о одлагалишту комплекснијих материја, а можда чак и радиоактивних материјала из електране Кршко.

„Не бих искључио ни нуклеарно гориво", упозорава Делић, који је и начелник Општине Лукавац у Федерацији БиХ.

Пројекат не подразумева градњу одлагалишта, већ „складишта у којем ће се отпад налазити око 30 година, након чега се сели у одлагалиште за које Хрватска тек треба да одреди локацију", одговарају из хрватског Фонда који управља изградњом.

Одлука о локацији донета је на основу „елиминационих критеријима Међународне агенције за атомску енергију", иако су све четири оригинално разматране локације „задовољавале потребне услове", додају.

Према информацијама са сајта Центра за збрињавање радиоактивног отпада Хрватске, планира се складиште за институционални радиоактивни отпад из медицине, науке и индустрије, као и дугорочно складиште за ниско и средње радиоактивни отпад из електране Кршко.

Тврде да истрошено нуклеарно гориво из електране неће бити складиштено тамо.

И хрватски премијер Андреј Пленковић уверава да су „стручне процене" показале да је „све то потпуно безопасно за људе".

„Да јесте опасно, не бисмо то ни радили", додао је.

Али, Делић наводи да БиХ није добила прецизне податке о томе, као и да је пројекат у хрватској скупштини изгласан без студије утицаја на животну средину.

Изградња оваквог постројења спорна је и због близине границе БиХ, на коју би могло да се одрази „најмање две трећине утицаја тог објекта", тврди стручњак.

„Локалитет је на падини према обали Уне и све површинске и подземне воде, као и ружа ветрова у тој области, усмерене су ка реци.

„Нови Град у БиХ је готово двоструко ближи том локалитету него општина Двор у Хрватској", наводи аргументе Делић.

„Најкраћа линија" од тог места до реке Уне је мање од километра, а ту се налазе и извори пијаће воде за Нови Град и околину, додаје.

Из БиХ стижу и критике због тога што прекогранично становништво није формално укључено у јавне расправе о пројекту, нити је достављена прекогранична процена утицаја пројекта на животну средину.

Али, из надлежног Фонда тврде да ће у првом кварталу 2026. године процена утицаја бити завршена, после чега ће документацију проследити и Босни и Херцеговини.

У октобру су уклоњени бивши војни објекти на Черкезовцу, али за ту активност није било неопходно приложити такве документе, додају.

Међутим, „одлука о изградњи Центра може бити донесена тек по окончању поступка процене утицаја на животну средину, и то уколико се покаже да је захват прихватљив", закључују из Фонда.

Иако се у близини Трговске горе налази Република Српска, овај случај је један од ретких у којем су оба ентитета БиХ на истој страни.

И из Федерације БиХ, другог ентитета те земље, из којег долази и професор Делић, стижу критике.

Стручњаци из оба ентитета су у експерстком тиму.

„Случај Трговске горе је ујединио Босну и Херцеговину, која је подељена по свим могућим основама", сматра активиста Марио Црнковић.

„Људи из свих крајева земље о сопственом трошку су долазили у Нови Град како би изразили противљење доласку отпада на Трговску гору", додаје.

Експертски тим поднео је жалбу Комитету Експо конвенције у Женеви, а најавили су и могућност тужбе против Хрватске.

Един Делић верује да би последице оваквог објекта могле да се одразе и на „следеће генерације".

„Имамо и секундарне или терцијарне утицаје: на пример, ко ће купити мед са Баније, ако тамо настане одлагалиште нуклеарног отпада? Да ли бисте то дали детету да поједе?", пита се професор.

Та питања највише брину Драгољуба Арбутину, 60-годишњег пчелара из села Банско Врпоље у општини Двор.

Његова кућа је удаљена око 10 километара од старих касарни у Черкезовцу, где је планирана изградња.

Иако одмах каже да „није стручан" да би проценио како би оно могло да утиче на његов крај, „против је свега што није природно, па тако и отпада", каже за ББЦ на српском.

„Сама реч нуклеарни отпад одмах ме подсећа на хаварију у Чернобиљу - то одмах помислим", додаје.

Драгољуб је преко хрватског Фонда посетио ту електрану у Словенији, као и још једну, у словачкој Нитри.

Како каже, тамо је могао да види да „људи живе нормално и да су пољопривредни усеви нормални".

Али, плаши се да ће, чак и ако тако буде и у Двору, људи из других региона Хрватске и из иностранства бити неповерљиви према његовом меду.

„Ако мед продајем, на пример, у Истри, када једног дана тај отпад дође у Двор, људи ће рећи 'тамо је нуклеарни отпад и можда је тај мед затрован'.

„Страхујем да ће пољопривредни произвођачи из овог краја изгубити на продаји због те психолошке препреке".

Страхује и да би све ово могло додатно да обори цену имања и кућа у њиховом крају.

Колико је опасан радиоактивни отпад?

До негативног утицаја радиоактивног отпада на природу и људе превасходно може да дође услед инцидената или пропуста током којих они завршавају у природи, пише на сајту Директората за одрживост загађења.

Када доспе у ваздух, воду или тло, може да се прошири у ланцу исхране или да директно негативно утиче на људе, додаје се.

Директна изложеност може да изазове тренутне симптоме и акутну болест зрачења, а дугорочно и више врста рака, док се утицај на следеће генерације огледа у генетским мутацијама и могућим деформитетима новорођенчади.

То су и главни разлози због којих се оваквим отпадом пажљиво управља, јер се тако „минимализује могућност наношења штете", каже професорка Кетрин Морис са Универзитета у Манчестеру.

„То значи да се пакује и складишти у велика, утврђена и обезбеђена постројења, тако да је ризик по животну средину и јавно здравља потпуно умањен или елиминисан.

„Чак се води рачуна и о гломазном паковању како би транспорт, као и могуће несреће, могле да прођу без ширења тих материја", додаје научница за ББЦ на српском.

Како се управља радиоактивним отпадом?

За разлику од других типова отпада, збрињавање радиоактивног захтева дугорочнији процес са строгим мерама сигурности и планирање на дуже стазе.

Начин управљања зависи од „јачине извора радијације и времена полураспада и распада" тих материја, каже Јагош Раичевић, бивши директор Јавног предузећа Нукеларни објекти Србије, за ББЦ на српском.

„Постоји и разлика између отпада и извора, у које спадају искоришћени громобрани - они се третирају као отпад пошто су ван употребе, али се са њима поступа на посебан начин и због тога постоји посебно постројење за њих", наглашава стручњак који је претходно радио и за Међународну агенцију за атомску енергију (ИАЕА).

На основу јачине извора радијације отпад се дели на ниско, средње и високо радиоактивни отпад.

Та подела диктира и да ли се отпад складишти или одлаже.

Складиштење подразумева чување под сталним надзором на одређено време, углавном од 10 до 100 година, а одлагање - смештање отпада у постројење, без намере да се из њега уклони у будућности, наводи се на сајту хрватског Центра за збрињавање радиоактивног отпада.

Отпад ниске радиоактивности, који претежно потиче из медицине и индустрије, углавном се одмах одлаже у „функционалним, посебно намењеним постројењима", без првобитног складиштења, каже професорка Морис.

„За отпад средње и високе радиоактивности обавезно је привремено складиштење због термалног хлађења које се најчешће одвија у посебно дизајнираним базенима пре него што постане могућ даљи рад у тим постојењима, што углавном потраје неколико деценија", додаје директорка Сервиса за нуклеарни отпад Универзитета у Манчестеру.

Погледајте видео: Шта су 'вечне хемикалије' - оне су свуда, у тигањима, одећи, техници

У складу са степеном активности је и ризик који отпад носи по животну средину и здравље људи.

Нискорадиоактивни отпад носи нижи ризик и „рутински се одлаже у нуклеарним постројењима које активно раде", напомиње Морис.

„Високо и средње радиоактивни отпад има вишу радиотоксичност и захтева међународну сагласност за његово дугорочно одлагање у посебним подземним одлагалиштима", додаје британска научница.

Дубина на којој се отпад збрињава често је у складу са степеном радиоактивности.

„Што је активност отпада већа, он се одлаже на већој дубини.

„Нискорадиоактивни отпад може да се одлаже на површини, док високорадиоактивни отпад, у које углавном спада истрошено нуклеарно гориво, иде на дубину од више стотина метара до чак два километра под земљу", објашњава Јагош Раичевић.

Тамо остаје „врло дуго", па се одлаже испод дубина на којима протичу подземне воде, додаје српски стручњак.

Сазнајте више о глобалним нуклеарним силама:

Где Балкан чува радиоактивни отпад?

У Кршком, граду на југоистоку Словеније на реци Сави, нуклеарна електрана почела је рад 1983. и данас обезбеђује трећину словеначких и петину хрватских потреба за струјом.

Словенија у самој електрани одлаже искоришћено нуклеарно гориво, у складишту Бриње надомак престонице Љубљане, чува се отпад ниске и средње радиоактивности.

Током 2024. започета је изградња новог одлагалишта у насељу Врбина, надомак Кршког.

Оно би требало да подмири потребе Словеније у наредних 100 година и планирано је да буде завршено 2027, наводе из словеначке Агенције за управљање радиоактивним отпадом (АРАО).

За разлику од Словеније, на територији Србије не постоји објекат за одлагање радиоактивног отпада, већ само неколико њих за складиштење, кажу из Јавног предузећа Нуклеарни објекти Србије у писаном одговору за ББЦ на српском.

Предузеће је основано 2009. године, када је одвојено од Института за нуклеарне науке „Винча", и од тада је надлежно за управљање свим нуклеарним објектима у земљи који су смештени у Винчи, насељу удаљеном десетак километара од Београда.

Међу њима су два стара хангара и „радијумски бункер“ из југословенског периода и „заоставштина су претходних нуклеарних програма старе Југославије".

Затворени су 2012. и у њих се не прима нови радиоактивни отпад, кажу из предузећа.

Тада су настали трећи хангар и „безбедно складиште" у које данас стиже радиоактивни отпад, махом из медицине и индустрије, као и ислужени јонизирајући извори, које превасходно чине стари, замењени громобрани, додају.

Нови објекти су пројектовани да приме институционални отпад у периоду од 40 година и попуњено је мање од 10 одсто капацитета.

Постоји и четири подземна резервоара за складиштење течног отпада, додају.

Србија је 2019. донела нови Закон о радијационој и нуклеарној сигурности и безбедности, којим су предвиђени услови под којим би земља у будућности могла да добије и објекте за одлагање оваквог отпада.

„Очекује се да ће у склопу планова за увођење нуклеарне енергетике у Србију и питање избора локације за одлагање радиоактивног отпада бити покренуто."

Закон предвиђа и израду Стратегије за управљање истрошеним горивом и радиоактивним отпадом коју доноси влада за период од седам година.

Остале бивше југословенске републике такође имају складишта, превасходно за ниско и средње радиоактивни отпад из медицине и индустрије.

У Црној Гори је смештен у главном граду Подгорици, док је пре 2006. и осамостаљења те државе, складиштен у Винчи.

У Северној Македонији се складишти у месту Петровец надомак Скопља.

Погледајте видео: Како штетне материје из отпада завршавају у нашим тањирима

Можемо ли да се решимо отпада заувек?

Уколико то некада буде и могуће, тај дан није близу, иако периоди одлагања радиоактивног отпада зависе од његове врсте.

За честице чији је период полураспада 30 година, потребно је на прописан и безбедан начин одложити отпад 300 година, како би се достигао ниво од 0,01 одсто оригиналне радиоактивности, каже професорка Морис.

Наглашава и да има честица чији полураспад траје више од 24.000 година, па је у њиховом случају неопходно одлагање на 240.000 година за исти ефекат.

„Одлагање нуклеарног отпада у природној средини, односно без икаквих посебних постројења, није се досад ни разматрало, јер чак и радионуклиди са кратким животним веком захтевају неколико векова за радиоактивни распад.

„Ако се вратимо 300 година уназад, још нисмо имали ни индустријску револуцију и говоримо од 10 или 12 људских генерација", сликовито објашњава научница из Енглеске.

Марио Црнковић и његове комшије из Новог Града, који би на другој обали Уне ускоро могли да добију постројење за одлагање радиоактивног отпада, немају толико времена.

Само услед најаве изградње, већ су, каже, почели да осећају негативне „демографске, економске, социјалне и друге последице".

„Реализација пројекта би их само умножила", уверен је 38-годишњи Марио.

Погледајте видео о испуштању воде из нуклеарке у јапанској Фукушими

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk