У славу љубави: О феномену филма 'Свадба' из угла српско-хрватских парова

„Чија је, је л' наша?“, помало забринути отац, окружен супругом и мајком, преко видео позива пита сина који им је управо саопштио да му је девојка трудна.

И то у далеком Лондону.

„Наша је... Релативно“, одговара младић.

Крши руке, брише зној и на крају некако исцеди „она је Хрватица“, на шта се његов отац, министар у Влади Србије, у улози Драгана Бјелогрлића, хвата за главу.

Ништа боље нису реаговали ни у Загребу.

„Србин?“, ускликне њена бака и падне у несвест.

Тако почиње Свадба, филм по сценарију Игора Шерегија, који га је и режирао, а који последњих недеља пуни и биоскопе и кина.

Прво је почео да се приказује у Хрватској, где га је до сада гледало више од 400.000 људи, саопштено је из продукције, што га чини најгледанијим хрватским филмом свих времена.

У Србији је стигао до око 130.000 гледалаца, према званичним подацима.

Полако стиже и у остале земље бивше Југославије, уз неколико премијера намењених дијаспори.

Шереги већ најављује снимање наставка.

А ми смо за то време о филму, али и њиховим животима и љубавима - у свету честих политичких и разних других напетости и сукоба - причали са правим српско-хрватским паровима.

Живе ли они неке филмске животе?

Сенка и Гордан

„Једва смо чекали филм“, прва је ствар коју ми каже 37-годишња Сенка Турковић.

„Тема нам је баш позната“, додаје уз осмех.

Рођена је у Зајечару, затим је од студија, дуже од деценије, живела у Београду, да би се потом са супругом Горданом, који је из Сплита, преселила у Загреб.

Недавно су добили и сина.

„Смејали смо се, филм се на духовит начин игра стереотипима и говори о људима који су наизглед различити, а у ствари веома слични“, каже Турковић.

„Сетила сам се нашег венчања, које је такође било на мору, као и осећаја ишчекивања и радости који су били присутни због свега новог што је пред нама.“

Да ли су се можда у неким сценама и пронашли, колико год оне можда биле искарикиране?

„Постоје сличности“, одговара Турковић.

„Венчање смо имали у Сплиту и организационо је било врло захтевно - моји су долазили из Зајечара, Београда, са свих страна, неки су били смештени код његових рођака...

„Било је то дружење од неких недељу дана“.

Обоје су, наставља, знали да ће све бити у реду.

„Није било такмичења очева као у Свадби", наводи.

„Моји су упознали Гордана док смо били пријатељи, годинама пре него што смо почели везу, и подржали су ме сви, сестра посебно.

„А и Горданови су били срећни, они су дивни и отворени људи."

Једно од логистичких проблема у филму, а у којем су се огледале бројне друге напетости, било је питање музике.

То јест, чија ће музика да свира.

„Музика је и код нас била питање“, присећа се Турковић.

„Свирао је хрватски бенд и то поп и рок - и хрватски и српски - али је било назначено које песме не смеју, па су се и с Горданом и са мном другови и другарице шалили да ће их наручити, што је било смешно."

Њих двоје су се случајно упознали у Београду.

Свидео јој се на први поглед, што јој се до тог тренутка никада није десило, истиче.

„Медитерански је тип, отворен, другачији, било ми је то симпатично... Чак ми је мама рекла 'он ти је само егзотичан'“.

Неколико недеља су се дружили као пријатељи, потом остали у контакту и виђали се када је он долазио у Србију, а она у Хрватску.

После пет година су започели везу, прво на даљину две године, али је потом уследило питање где ће да живе - у Београду или Загребу.

Одлучили су се за хрватску престоницу, због његовог посла.

Да ли јој је то било тешко, питам је.

„Јесте, веома“, одговара кратко.

„Преселила сам се у време пандемије корона вируса, нисмо могли да путујемо, сви пријатељи су ми остали у Београду и Зајечару, а у Загребу нисам имала никога осим њега."

Ипак, истиче, сви су према њој били веома добри и отворени и није имала ниједан проблем, иако су је неки упозоравали „како ћеш у Хрватску".

„Језик је готово исти, људи су веома слични, исто је то све, свима нам је доста политике раздвајања, сукоба и негативних порука о суседима.

„Тако да сам овде већ седам година... Сад нас је и троје“, закључује уз осмех.

Иван и Далибор

Веза Ивана Зидаревића из Београда и његовог партнера Далибора, који је из Загреба, може се рећи и да је историјска.

Склопили су 2014. прво животно партнерство у Хрватској.

„А притом један Србин и један Хрват“, каже Зидаревић за ББЦ на српском.

„Моји пријатељи сви кажу да је он мој муж, али правно гледано то није брак, већ је он мој животни партнер“.

Закон о животном партнерству у Хрватској донет је управо 2014. - Србија га и даље нема - а претходио му је референдум о уставној дефиницији брака.

Он је тада дефинисан као заједница мушкарца и жене.

Можда Иван и Далибор правно гледано нису у браку, али је прославе било - звала се она свадба, венчање или журка.

„Када смо резервисали ресторан нисмо рекли који је повод у питању.

„И на крају долазимо тамо, журка је била за око 40 људи, стигли ми, па неки хетеро парови, па геј парови и власник и конобари приметили да ту нешто одудара.

„Пришли ми власнику, рекли му да ће ту бити наше партнерство, он каже 'ви сте тај геј брак'“, присећа се Зидаревић.

Све је прошло како треба, истиче.

„Око пет ујутру је власник пришао Далибору, дао му флашу фина и рекао 'ако се опет будеш женио добићеш џабе'“.

То је била субота, а већ у понедељак је ишао да преда документа за боравак и добије особну исказницу, илити личну карту за привремени боравак.

„Предајем документ на шалтеру, пише извод из књиге животних партнерстава, број 0001 и мислим се све време 'јао шта ће сад да ми кажу'“, наводи Зидаревић.

„Жена ми показује руком да се спустим, како бих је чуо: 'Ви сте први?', каже ми.

„'Да', одговарам, све чекајући да чујем шта ово све значи.

„А она само: 'Честитам'“.

Партнера је упознао 2012. и прво су имали везу на даљину.

Данас живе у Загребу, али да нису могли да се региструју отишли би у неку трећу земљу.

Хрватско држављанство је добио 2020. и „интегрисао се у хрватско друштво“, али са Далибором често долази у Београд.

„Водио сам га у Шумадију, били смо у Тополи, Аранђеловцу, Опленцу, тако да све функционише.

„Док ти и ја причамо стотине људи прелазе прелаз Бајаково - Батровци, на граници Хрватске и Србије, воле се, путују, функционишу, раде“.

Иако истиче да у Загребу као геј Србин није имао проблема, осим појединих коментара преко интернета, свестан је да постоје негативна искуства људи и на борби против тога треба радити, указује.

Свадбу још није гледао.

Чека, каже, да публика 'мало оде'.

Ивица и Драгана

Ивица Пропадало и Драгана Тодоровић Пропадало, Чачанка, заједно су већ 15 година, а у браку девет.

Живе на релацији Загреб - Истра, делећи живот између путовања, уметности и свакодневице која, кажу њих двоје, почива на разумевању и толеранцији.

Заједно су гледали филм за који кажу да је „посебан и духовит“, и да им је пријало што се ради о остварењу које не почива на ратној и трагичној тематици.

Ивица сматра да су аутори успели да прикажу два народа који су по много чему различити, али деле исти смисао за хумор.

„Било је карикирања, глорификације и претеривања - елемената неопходних за уметничку слободу изражавања, али ово је оправдана доза позитивног кича“, каже за ББЦ на српском овај инжењер електротехнике, сликар, сценограф и музичар, рођен у Ливну.

Родитељи Антонија и Марко су га учили поштовању свих различитости - верских, националних и личних - и у њиховој породици су оне одувек биле део живота, истиче.

Његова покојна бака Јованка била је Српкиња.

„Ако мом деди Томи то пре 150 година није сметало, зашто би мени данас“, каже са осмехом.

„Драгана и ја смо били заједно четири године када смо прошли кроз једну тешку трагедију, али нису све трагедије тужне - наша се завршила срећним браком.“

На питање да ли су се препознали у неким репликама или ситуацијама из филма, Ивица искрено одговара - не у потпуности.

Ипак, посебно радо препричава упознавање са Драганиним родитељима у Чачку.

Они о њему нису знали готово ништа - ни да је Хрват, католик, разведен, али ни да је 28 година старији од њихове ћерке.

Планирао је да понесе монографије и ЦД бенда Тешка индустрија у којем свира, али га је Драгана одговорила, да се године не би прерано откриле.

Уместо тога, понео је само ливањски сир.

„После неколико ракија, језик више није слушао“, прича Ивица.

На питање Драганиног оца да ли му је то први пут у Чачку, одговорио је: „Ма какви, свирао сам овде још 1972. са групом Смак.“

Тишина за столом рекла је све.

Било је јасно да као петогодишњак тада није могао да свира.

Године су разоткривене, али без драме.

„Данас поносно могу да кажем да су Дара и Томо (таст и ташта) млађи од мене само годину дана и да се одлично слажемо“, додаје.

Драгана се шали да је мужа бирала тако да нема генерацијског јаза између њега и њених родитеља.

Супругу је упознао 2011. у Београду, преко заједничких пријатеља, на концерту и промоцији албума Били смо раја бенда Тешка индустрија у Дому омладине.

„Све остало је историја“, каже.

Венчали су се 2017. године у Загребу, у Музеју Мимара.

Први плес певала им је позната хрватска уметница Тереза Кесовија, уз бројне музичке пријатеље из региона.

После свадбе уследиле су честитке из српских и хрватских медија.

Један коментар Ивица посебно памти: „Мој Пропадало, могао си спасити неку нашу.“

Драгана њихову љубав често изражава стиховима:

„Не постоје границе, даљине, брда и планине, не постоје године - оне су само број.

„Не постоји твој и мој, када је љубав права, она руши све пред собом.“

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk