Места на којима је 'чути гласове' нешто позитивно

Западна медицина обично види свакога ко призна да му бестелесни гласови говоре шта да ради као особу која пати од психозе. Али није тако свуда – шта, дакле, можемо да научимо од оних који се постављају према овим халуцинацијама другачије?

Појава да неко чује гласове је чешћа него што можете да замислите.

Студије су деценијама показивале да изненађујући број људи без претходно дијагностификованог здравственог стања – често више од три четвртине учесника – доживљава да им се обраћају гласови из непознатог извора.

У западној психијатрији, међутим, ове аудитивне халуцинације један су од главних симптома психотичних поремећаја.

А стигма која прати ова стања менталног здравља значи да ће мало људи јавно признати да чује гласове у глави.

Али у неким културама ове халуцинације не само да су нашироко прихваћене већ и активно слављене.

Оне се доживљавају као смернице или помоћ како људи да остану безбедни.

Шта можемо да научимо о менталном здрављу из других култура?

Да ли бисмо и ми могли да видимо људе који чују гласове у другачијем светлу?

Локална очекивања које обликују култура, средина и људи који са којима одрастамо утичу на то да ли се они који доживљавају халуцинације осуђују као болесни људи или не, каже Тања Лурман, професорка антропологије са Универзитета Стенфорд у САД, и коауторка књиге Наше најпроблематичније лудило.

Дијагностички и статистички приручник за менталне поремећаје (ДСМ-5), који је стандардна референца за дијагнозе менталних поремећаја у САД, наводи да је чути гласове главно обележје шизофреније или психозе.

А опет су у западним земљама неке халуцинације прихваћеније од других – чак 80 одсто ожалошћених Американаца и Европљана пријављује да види, чује или осећа блиског сродника који је недавно преминуо.

Еквадорско племе Ачуар, поређења ради, забрањује оплакивање губитка члана породице зато што сматра визије или снове о покојнику претњом по душе живих.

Чак и халуцинације изазване дрогама варирају у зависности од културолошких разлика.

У Амазонији, племе Сиона верује да су такве халуцинације искуство алтернативне стварности, док племе Шчуар верује да је свакодневни живот илузија, а да је реалност оно што се доживљава кроз халуцинацију.

Американци су склонији да мрзе глас аудитивне халуцинације

Личне реакције људи на ситуацију кад чују гласове у глави такође могу бити обликоване друштвом.

Поређење између пацијената са психозом из САД, Гане и јужне Индије показало је да су Американци били склонији да мрзе властити унутрашњи глас, и обично нису знали идентитет говорника.

Пацијенти у Ченају у Индији и Акри у Гани, поређења ради, повезивали су властите унутрашње гласове са Богом или члановима породице, и није им увек било непријатно да их чују, према студији коју је спровела Лурман.

Више од половине људи из Ченаја у студији рекло је да чује гласове конкретних чланова породице, као што су њихови родитељи, таште или свекрве, или сестре.

Ови гласови нудили су практичне савете, упутства за дневне задатке, а јављали су се и да би прекорили.

Гласови су говорили саговорницима да иду у куповину, спремају храну или да се окупају.

„Они говоре као што старији људи саветују млађе“, рекао је један саговорник.

„Уче ме ономе што не знам“, каже други.

За учеснике у Ченају, гласови су наизглед поседовали реалистичнији квалитет, а само је мали број саговорника рекао да није препознао глас који му се обраћао.

Неки од саговорника из Акре отишли корак даље и рекли да су њихови гласови били позитивни утицаји.

Један човек је рекао Лурман: „Они ми само говоре да урадим праву ствар. Да немам те гласове, био бих већ одавно мртав.“

Међутим, Американци су били склонији да опишу властите гласове као имагинарне.

„Не мислим да ту стварно има ичега или икога. Мислим да само мој ум тако функционише“, рекао је један амерички учесник кад је говорио са Лурман.

Неки од саговорника из Ченаја говорили су о осећају страха од њихових гласова, а многи су рекли да им се није допало да буду прекоревани.

Али њијхови гласови умеју да буду и разиграни, што је нешто што нико из САД или Гане није поменуо.

Лурман каже да су незападњаци склонији да кажу да су њихови умови укрштени са другима.

Становници Гане, на пример, разумеју да су повезани са другима преко њихових односа.

И иако су многи од учесника студије из Акре прихватили да је чути гласове симптом психијатријског поремећаја, било је друштвено прихватљивије за њих да чују те гласове, мада Лурман додаје да су људи у Гани више оклевали да открију да су чули критичне или насилне гласове због локалне стигме око враџбина.

Неке културе прихватају, па чак и славе, људе који халуцинирају уместо да их патологизују, каже Лурман, дајући пример људи из Гане чији гласови су доживљавани као контакт од Бога.

„У различитим деловима света, од људи се очекује да виде мртве, да говоре са духовима, да имају интеракцију са вилењацима“, каже Лурман.

И док су западни психијатри у 20. веку покушавали да се сложе око тога како ће дефинисати и поставити дијагнозу разних менталних болести, антрополози као што су Рут Бенедикт и Џејн Марфи снимали су како се према људима са сличним проблемима опходи са прихватањем и чак поштовањем у незападним културама.

Марфи је живела са народом Егба Јоруба, на пример, подгрупом говорника Јорубе из западне Нигерије, за које је приметила да чују гласове и да покушавају да покажу другим људима одакле они потичу – иако извор није могао да види нико други сем онога ко их чује.

Она је приметила да је ово била прилично честа појава у оквиру народа Егба Јоруба и да није забрињавало ни особу која чује гласове нити људи који их не чују.

Већина култура, каже Лурманн, имају речи за мисли које могу да се пренесу из једног ума у други.

На енглеском би се то назвало „телепатијом“, „враџбинама“ или „божанском инспирацијом“.

Људи се генерално осећају као да су њихове мисли личне, каже Лурман.

Али већина нас је вероватно имала искуства која су супротна томе.

„Понекад упечатљив сан делује као да преноси информацију из спољног света“, каже она.

„Понекад, ако се стварно наљутите на некога ко није у соби са вама, и ви га опсујете, имате осећај као да то може да стигне до њега.“

У различитим деловима света, од људи се очекује да виде мртве, разговарају са духовима, да имају интеракцију са вилењацима – Тања Лурман

Две особине личности зване порозност и апсорпција делују као да описују зашто људи више прихватају спољне гласове и друге феномене.

Порозност је спремност да се прихвати да спољне мисли могу да уђу у наш ум.

Апсорпција нам, с друге стране, омогућава да напустимо наш садашњи свет и уђемо у свет наше имагинације, замутивши границу између нашег спољног и унутрашњег менталног искуства.

Људи са много апсорпције вероватно неће одмах довести у питање да ли је њихово искуство стварно, већ су спремнији да се запитају чему би то искуство могло да их научи.

У једној студији, индијски пацијенти са психозом имали су мање негативних симптома и бољу способност да функционишу у друштву, без обзира на то да ли су били на лековима или их нису узимали после годину дана

Спремност да се прихвате гласови и да се комуницира са њима могла би да објасни културолошке разлике код опоравка од менталних болести.

У студији која упоређује искуства нигеријских и британских пацијената са шизофренијом, ови потоњи су били склонији да чују злостављачке или агресивне гласове.

А у другом истраживању усредсређеном на пакистанске и британске пацијенте са шизофренијом, ови потоњи су били склонији да чују наредбе да изврше самоубиство.

То што неки људи доживљавају властите гласове као изузетно негативне може да има клиничке последице.

Ту би ситуација кад чујете гласове могла постати озбиљнија и несумњиво патолошка.

У више студија, Американци су били много склонији да кажу да су гласови које су чули имали насилне намере.

Неки учесници су рекли Лурман да су њихови гласови тражили од њих да муче људе и пију њихову крв, док су други описали гласове који их позивају у борбу.

Лухрман сугерише до би друштвени фактори до извесне мере могли да објасне ово.

САД имају много већу стопу насиља ватреним оружјем у поређењу са другим земљама са високим примањима.

Људи са менталним болестима су такође склонији да буду бескућници у САД и да доживљавају да је насиље усмерено против њих.

Док је радила у области Чикага која има најгушћу популацију људи са шизофренијом у држави Илиноис, ако се изузму затвори, Лухрман је постала радознала како култура обликује доживљај психозе код људи.

Неки људи са психозом могу да воде номадски живот, сељакајући се између институција као што су затвор, болница, улица и склоништа са смештајем – што се назива „институционалним колом“.

„Они чују гласове који им говоре да их људи посматрају“, каже Лурман.

„А има људи око тих институционалних колал који их прогањају, извргавају их руглу, подсмевају им се“.

Критички или насилни гласови су највећи предсказатељ да ли ће неко добити клиничку дијагнозу психотичног поремећаја.

Културне разлике би такође могле да утичу на то како се људи опорављају од болести.

У једној другој студији пацијената који су чули гласове из Ченаја и групе из Монтреала у Канади, која је била праћена у периоду од пет година, индијски пацијенти су се показали као склонији да одлуче да прекину са узимањем лекова после годину дана.

Индијски пацијенти су такође имали мање негативних симптома и бољу способност да функционишу у друштву, без обзира на то да ли су били на лековима или не.

Ашок Мала, професор психијатрије на Универзитету Мекгил у Монтреалу, истиче да „функција у друштву" може да има ширу дефиницију у Индији него у Канади, јер је старање о домаћинству или о старијим родитељима једнако важно, ако не и важније, као улога за жене него на њиховом плаћеном послу.

На Западу, каже он, кад немате плаћено запослење то може са собом да носи већу стигму.

Лечења су била скоро идентична у погледу лекова, вођења случаја и когнитивно-бихејвиоралне терапије.

Мала објашњава да иако су анти-психотични лекови били ефикасни, они само донекле могу да се изборе са симптомима болести.

„Анти-психотични лекови функционишу само за позитивне симптоме, што су ствари које не би требало да су присутне, као што су илузије или халуцинације“, каже Мала.

Негативни симптоми су одсуство ствари које би требало да су присутне, као што су емотивни израз, способност да се генеришу мисли или способност да се оствари друштвени контакт са људима.

Супротност од тога би било повлачење из друштва, одсуство искуства, емоција и тако даље.

„Лекови имају врло мало утицаја, ако уопште, на те“, каже Мала.

Генерално гледано, негативни симптоми, као што је лоше расположење, не реагују добро на лекове.

Американци прецењују колико често су људи са менталним болестима починиоци насилних злочина

Мала сугерише да друштвене разлике између Индије и Канаде могу у великој мери да објасне разлику у успеху лечења.

Бескућништво је мање честа појава међу људима са шизофренијом у Ченају, на пример.

Мала за то сматра заслужним породице које желе да задрже менталну болест у оквиру домаћинства да би стигма повезана са чланом породице који има шизофренију била „држана под контролом“.

Он каже да је брак главни разлог за забринутост породица и било шта што може да утиче на брачне шансе потомка биће решавано у оквиру породице.

Мала истиче да су породице у Канади једнако заинтересоване да се старају о својим синовима и ћеркама, браћи и сестрама, као и у Индији.

Али он каже да софистицирана легализација контакта и поверљивост пацијената уме да представља проблем.

Млада одрасла особа у Северној Америци може лакше да оде од куће и прекине везе ако жели, каже он.

Али то може да доведе до горих исхода.

Породичне интервенције су се показале ефикасним за побољшање опоравка од психозе.

„У Ченају, пацијент готово никад не долази на клинику без неког члана породице.“

„Наша хипотеза је била да ће то довести до бољих исхода у случају негативних симптома“, каже Мала.

„А управо смо то и открили.“

Баш као и разлике између тога како западне земље и племе Ачуар у Еквадору дефинишу контакт са преминулима, оно што се сматра „нормалним“ искуством умногоме је одређено нашом културом.

Кад погледате како неки у свету славе оне који чују гласове, то би могло да буде нормалније него што мислимо.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk