'И даље нас шокира': 'Оркански висови' као ремек-дело о страсти и освети

Од тренутка када је објављена средином 19. века, прича Емили Бронте о страственој љубави и суровој освети истовремено опчињава љубитеље и збуњује критичаре.

Приписан извесној „Елис Бел“, роман Оркански висови при објављивању 1847. године изазвао је неуједначене критике.

Поједини критичари су били немилосрдни, запрепашћени „бруталном суровошћу“ и приказом „скоро па дивље љубави“.

Други су ценили „снагу и јасност“, „приповедање које је и силовито и истинито“.

А многи су рекли да је роман просто „чудан“.

Упркос популарности готичког романа у том периоду, можда не чуди што су Оркански висови шокирали читаоце у 19. веку, ери строгог испитивања моралне подобности.

„Људи нису знали шта да раде с овом књигом, зато што није поседовала јасан морални угао,“ каже Клер О'Калахан, професорка викторијанске књижевности на Лоубороу универзитету у Великој Британији и ауторка књиге Поновно читање Емили Бронте.

Три године после објављивања романа, Шарлот Бронте је открила прави идентитет аутора књиге – Елис Бел није био мушкарац, већ псеудоним њене млађе сестре Емили Бронте.

Шарлот је тврдила да критичари нису одали дужно признање Емилином делу.

„Незреле, али веома стване силе откривене у Орканским висовима нису уопште препознате, начин на који су коришћене и њихова природа уопште нису схваћени.“

Готичка прича о две породице, смештена у дивље вресиште у Јокрширу, постала је класик који превазилази жанрове, па су речи Шарлот Бронте ипак и даље тачне.

Сада ишчекујемо да редитељка Емералд Фенел (Салтбурн) открије њену верзију приче, која ће имати премијеру 13. фебруара, а главне улоге су поверене аустралијским глумцима Марго Роби (Кетрин) и Џејкобу Елордију (Хитклиф).

Можда делимично као одговор на разне контроверзе које су претходиле филму, у вези са годиштем и етничком припадношћу главних глумаца, сценама набијеним еротиком и неаутентичним костимима приказаним у трејлеру, Фенел каже да није адаптирала роман.

Снимила је сопствену верзију књиге, пошто је прича превише „непробојна, компликована и тешка“, истиче.

Да ли је у праву?

Зашто је овај „чудни“, али опчињавајући роман збуњује љубитеље, читаоце и критичаре од када је објављен?

Прича о страсти и освети

Фенел не греши у вези са сложеном природом овог романа.

Његова нелинеарна, вишеслојна структура и бројни наратори могу у почетку бити збуњујући.

Зашто сви имају исто име? Колико Кети и Катарина и Линтона и Хитклифа и Линтона Хитклифа може бити у ових 300 страна?

Оркански висови су практично прича у причи.

Скоковима из прошлости у садашњост током 30 година, ову причу приповедају Локвуд, станар на Хитклифовом имању и Емили Дин, слушкиња на два имања: Трашкрос грејнџ и Оркански висови.

Ниједан од наратора није поуздан.

Локвуд, лондонски џентлмен који пати од комплекса више вредности, у функцији је знатижељног аутсајдера, преко кога читаоци могу открити тајне из прошлости.

Нели, која открива те тајне, ослања се на наводно савршено памћење.

Она контролише наратив и често се меша чак и када не би требало – врло је видљиво колико се емотивно везује за поједине ликове, док друге осуђује.

Фенел је причала о томе како ју је роман опчинио у потпуности када га је први пут прочитала.

Њен филм се рекламира под слоганом „највећа љубавна прича свих времена“, али би „највећа прича о освети свих времена“ било тачније.

Наравно да је прича пуна очигледне романтичне страсти: „Од чега год да су наше душе саздане, његова и моја су исте; а Линтонова се разликује од моје као месечев зрак од муње, и мраз од ватре.“

Али неки читаоци су се ухватили за то, заборављајући шта је уследило касније.

Врло брзо постаје очигледно да је Хитклиф пре измучени антихерој, него романтични јунак.

Кетрин је такође сложен лик, мелодраматична је и злобна.

Њихова нераскидива веза, иако духовна и вечна, злослутна је, а бескрајна несрећа ствара генерацијски круг злостављања и уништења који је тешко прекинути.

Структура Орканских висова паметно се уклапа у теме страсти и освете.

Прво издање је било подељено у два тома, која могу бити посматрана као подела међу генерацијама – први се бави Кетрин и Хитклифом, а други њиховом децом.

Бронте рачуна на наше саосећање према Хитклифу у првом тому.

Кад он пристигне у Висове као сироче, одмах га посматрају као нешто друго „одрпано, црнокосо дете, Циганин тамне пути“.

Кетрин чак и пљује на њега.

Касније, физички га злоставља Хиндли Ерншо, брат у породици у којој је усвојен, третирајући га као слугу.

Кроз роман се о њему се говори као „прљавом“ и једина утеха му је Кетрин, са којом лута дивљим вресиштем.

Али чак и тада, упркос њеној објави: „Ја сам Хитклиф …он је више ја него што сам ја сама,“ и делимично због разговора који је начула, а разумела погрешно, она се удаје за богатог Едгара Линтона са имања Трашкрос грејнџ.

Хитклифова освета према Едгару и Кетрин само ће се појачати у другом делу романа, после њене смрти.

Бронте озбиљно искушава саосећање које је читалаца можда имао за Хитклифа, пошто ће он владати попут чудовишног тиранина.

Он физички и психички малтретира супругу Изабелу (која је и Кетринина заова) гнусним поступцима, као што је вешање њеног пса.

Злоставља и децу у породици - Хиндлијев син Хертон приморан је да ради као слуга као што је то морао и Хитклиф као дете, затим киднапује Кети Линтон, кћерку Кетрин и Едгара, како би обезбедио власништво имања Трашкрос грејнџ.

Његов сваки поступак је опрезан, прорачунат и осветољубив.

Сложено наслеђе романа

Неке филмске и ТВ адаптације су у потпуности прескочиле другу половину Орканских висова, наводно због суровости и сложености.

У филму Оскаровца Вилијама Вајлера из 1939. крај наступа убрзо после смрти Кетрин, а њен дух и Хитклиф лутају мочварама.

Филм Роберта Фуеста из 1970. године, у коме главну улогу игра Тимоти Далтон, такође се завршава њеном смрћу, као и филм Андрее Арнолд из 2011, у коме је највише простора дато младим Кетрин и Хитклифу.

Али њена смрт се дешава на половини књиге, стога бројне адаптације не приказују даљих 18 година, ублажавајући крај и улепшавајући најмрачније делове.

Само неколико аутора је покушало да прикаже целу причу.

Међу њима су и аутори ББЦ серије из 1967, а која је инспирисала Кејт Буш да напише њен чувену песму из 1978. године.

Мини-серија из 1978, такође снимљена у продукцији ББЦ, сматра се највернијом роману захваљујући петосатном трајању.

Игнорисање другог дела књиге „нема смисла“, каже Клер О'Калахан.

„Мислим да љубав и освета покрећу радњу књиге и то је оно што је најбоље у вези с тим… Нема граница дубинама у које ће понирати Хитклиф само да би се осветио другима“, каже О'Калахан.

Хитклифов живот је испуњен муком и необузданом тугом, али ту патњу наноси свима око себе, без икаквог кајања.

Бронте тиме што не исправља његове грехе и допушта му да умре некажњен поставља читаоцу сложенија питања уместо да нуди одговоре, каже О'Калахан.

Шта је љубав, да ли брак као институција функционише, које су границе насиља, само су нека од њих.

То је део сложеног наслеђа романа.

„Популарна култура нам говори да је ово велика романса и када се читаоци први пут сретну с њим, то их збуни, јер је књига потпуно другачија.

„И даље има способност да шокира и, мислим, као и Викторијанци, још се боримо с тим како да је дефинишемо и шта да радимо с њом“, каже О'Калахан.

Друга раширена заблуда о овом роману је да он бескрајно туробан, чиме се превиђа да је повремено веома духовит.

Нели и Зила, две слушкиње, велике су трачаре.

Линтон Хитклиф је снужден, болешљив и размажен дечак који код читаоца изазива колутање очима.

А ако успете да разумете шта пољски радник Џозеф изговара тешким јоркширским дијалектом, он је често духовити циник који никада нема ништа лепо да каже.

Кад се Кетрин разболи, јер је тражила Хитклифа по киши, он кисело промрмља: „Јурила си момке, к'о и иначе?“

И Локвудова уображеност је забавна.

„Он је попут лика из романа Џејн Остин који је залутао у свет Бронтеових, и то ми је урнебесно.

„Ако ову књигу читате као неку врсту готичке сатире, бар делимично, то је сасвим другачија књига, али људи је схватају врло, врло озбиљно - апсолутно су уверени да су ово стварни ликови, а не готичко, пренаглашено дело", каже О'Калахан.

Емили Бронте никада није доживела успех њеног јединог романа, али знамо да је читала прве критике.

Њен писаћи сто налази се у Музеју парохије Бронте у Хаворту и у њему се налази пет исечака критика Орканских висова, углавном негативних.

Умрла је у 30. години од туберкулозе, око годину дана након објављивања романа.

За собом је оставила ремек-дело.

Без обзира да ли сте жестоки љубитељ или мрзитељ јунака Емили Бронте, препуних мана, потресног и узнемирујућег заплета и токсичне романсе, око Орканских висова се окупила армија поштовалаца, које је ова књига, може се рећи, излудела.

Можемо бити сигурни да интерпретација Емералд Фенел неће бити последња.

Међутим, да ли ће неко успети да ову књигу успешно пренесе на велико платно, потпуно је друга прича.

На крају крајева, сви се барем можемо сложити с анонимним критичаром, који је у јануару 1848. писао о Орканским висовима:

„Немогуће је почети књигу, а не завршити је и подједнако је немогуће одложити је после и немати ништа да кажете о њој.“

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk