'Људи са границе': Како су Румуни у време Чаушеског преко Југославије бежали на Запад

Недеља, 14. јун 1981.

Острову Маре или Велико Острво насред Дунава, близу границе између Румуније и Југославије, недалеко од хидроелектране Ђердап Два, која је још у изградњи.

Двадесетједногодишњи Петер Ванцеа и његов пријатељ Васили спремају се да уђу у реку, избегну румунску граничну патролу и изроне на југословенској страни обале.

Југославија је била корак ближе слободи, а Петер је још као дечак сањао о животу у Америци.

Глуво је доба ноћи, вода је још хладна, иако је јун.

„Били смо спремни, имали смо и две флаше водке да нас мало загреју", каже ми Петер уз широк осмех.

„Почели смо да пливамо, а онда је мој пријатељ рекао - 'ћути, слушај'.

„Најпре смо чули мотор, као да се нам се приближава брод. Онда смо видели и светло, био је то брод румунске граничне патроле."

Петера и Васила је спасила киша: због разлике у температури између кише и воде, магла је лебдела на око пола метра изнад површине Дунава.

„Пришли су толико близу да смо могли да додирнемо чамац, али нису могли да нас виде.

„Један од њих је рекао: 'Пуцај ако видиш некога'. Знали смо да ће нас убити ако нас виде", сећа се Петер у разговору за ББЦ на српском.

Патрола је убрзо отишла, а Петер и Васил су успели да се дочепају обале у околини села Михајловац, недалеко од Неготина.

Југословенска полиција их је убрзо ухапсила и осудила на месец дана затвора због илегалног преласка државне границе.

Још две недеље су били у затвору у Падинској Скели, и неколико дана у затвору у Мурској Соботи, словеначком градићу близу границе са Аустријом.

„Једне ноћи су нас ставили у џип и одвезли до аустријске границе.

„Само су нам рекли - тамо је Аустрија, не говорите да сте били у затвору у Југославији", прича Петер.

Неко време је провео у избегличком кампу у Аустрији, добио политички азил, и напокон одлетео за Сан Франциско.

„Знао сам да ћемо успети. Нешто у мени ми је говорило да се не плашим", каже Петер, који је целу породицу из Румуније довео у САД.

Како је пао Чаушеску: Хапшење свештеника које је довело до револуције

Петер, 66-годишњак, објавио је 2022. књигу о бекству из Румуније.

Данас живи у Монтани, савезној држави на северозападу Америке.

Процене су да је он један од десетина, па и стотина хиљада румунских држављана који су илегално напустили земљу у потрази за бољим животом од раних 1970-их до пада комунизма у Румунији 1989.

„Ситуација се додатно заоштрила погоршањем економске ситуације у Румунији - посебно је постало тешко од средине 1980-их, када и бележимо пораст броја људи који илегално одлазе", каже Лусијана Јинга из Института за истраживање комунистичких злочина и сећања на Румуне у егзилу у Букурешту, за ББЦ на српском.

Људи нису бирали да оду само због политичке репресије и жеље да буду слободни, каже Јинга, „већ пре свега због недостатка могућности за развој и пристојан, квалитетнији свакодневни живот."

Југославија им није била крајње одредиште, већ држава кроз коју су морали да прођу, додаје,

Високи комесаријат Уједињених нација за избеглице (УНХЦР) отворио је канцеларију у Београду 1976.

„За румунске држављане је било логично да оду у Београд и затраже статус избеглице, рецимо политичке избеглице, а потом да наставе даље, у САД, Аустралију или Француску", указује Јинга.

'Као слагалица коју је немогуће сложити'

У време самоуправног социјализма, Југославија је била отворенија према Западу, и живело се боље него у осталим земљама источног блока, поготово у Румунији.

Данас је ситуација потпуно другачија.

Румунија је од 2007. чланица Европске уније, са животним стандардом далеко испред Србије.

Међутим, од раних 1970-их, Румуни су, у потрази за бољим животом, бежали или преко Дунава у Југославију, или копненим путем ка Југославији и Мађарској.

Уколико би их румунска полиција ухватила, или југословенска и мађарска депортовале назад, добијали су до две и по године затвора или присилног рада.

Батине и малтретирања су били неизоставни.

Лусијана Јинга каже да су се се бегунци добро и темељно спремали за бекство, поготово преко Дунава.

„Пливали су у леденим водама, у хладним базенима, неки од њих чак и годинама, како би се припремили и обучили за препливавање Дунава.

„Други су куповали чамце или ронилачку опреме и сличне ствари", каже.

За прелазак су најчешће бирали најужи део Дунава, између Доњег Милановца и Ђердапа Два, где је удаљеност југословенске и румунске обале 140-170 метара.

Дунав ту просеца клисуру, па се супротна обала лепо види.

Међутим, уједно је ту и најдубљи, струја је јака, а вода хладна.

Многи су бирали и делове реке са адама између две обале, попут Великог Острва близу Ђердапа Два, јер је то значајно скраћивало пливање у хладној води, али и ризик да буду ухваћени.

Не постоје прецизни подаци колико их је настрадало, нити колико их је укупно побегло.

Главни разлог је што су архиве, попут оне румунског Министарства унутрашњих послова, затворене за јавност, док су статистички подаци неких институција непрецизни или некомплетни.

Румунски архиви садрже непотпуне информације о илегалним преласцима границе јер ,,румунска комунистичка партија и председник Николае Чаушеску нису желели да статистика буде оптерећена политичким затвореницима", каже Бриндуза Арманка, професорка и новинарка, за ББЦ на српском.

Због тога су они које су мађарске и југословенске власти депортовале у Румунији били означени као обични криминалци, каже Арманка, ауторка књиге и документарног филма о овој теми.

„Илегални прелазак државне границе у Румунији је криминализован још 1949. као политички злочин, а они који су осуђени проглашавани су народним непријатељима, као и њихове породице."

Доступни статистички подаци потичу од УНХЦР-а, који је и у Југославији и у Мађарској одлучивао о судбини румунских држављана, „ко ће ићи даље, а ко ће бити враћен румунској држави", објашњава.

Овај период румунске историје подсећа на „слагалицу коју је немогуће сложити", каже Јинга.

Један од главних циљева њеног пројекта је идентификација жртава, али и починилаца, како би одговорни после толико година напокон били приведени правди, а породице жртава добиле барем неку сатисфакцију.

„Пре четири године, упутили смо јавни апел породицама - родитељима, браћи и сестрама који су изгубили најближе, као и рођацима оних који су једноставно нестали током комунистичког режима", каже Јинга.

Нису добили ниједан одговор.

„Верујем да су многи и даље уплашени, посебно јер неки од починилаца и даље заузимају водеће позиције у разним институцијама", објашњава Лусијана.

У потрази за информацијама

Румунски држављани које је пратила и прогањала озлоглашена обавештајна служба, данас имају право да затраже увид у властите или досијее најближих који су преминули у Националном савету за проучавање архива Секуритатее.

Једна од њих је Луминита Русу, чији је бивши муж три пута служио казну затвора за илегални прелазак границе.

Јоан Матеску, који је преминуо 2010, успео је да из Румуније преко Југославије побегне у Аустрију тек из четвртог пута, октобра 1989.

„Мој син и ја сада чекамо његов досије из Секуритатее; затражили смо га крајем октобра прошле године, али је потребно много месеци да стигне.

„Тамо ће бити још информација [о Јоану]", каже Луминита, која живи у Шпанији.

Луминита и Јоан су се упознали 1988.

Иако је Јоан хтео да заједно побегну из Румуније, Луминита се сећа огромног страха.

„Била сам скоро одлучна да пођем с њим, али када сам га питала какви су ризици у случају да нас ухвате, рекао ми је да, поред батина и затвора, жене силују румунски војници који чувају границу.

„То ме је навело да одустанем и нисам отишла", прича Луминита за ББЦ на српском.

Јоан је преко Југославије стигао у Аустрију, где је добио боравишну дозволу.

Две године касније, у пролеће 1991, пар се венчао и заједно преселио у Аустрију.

Луминита данас живи у Кастељону де ла Плани, недалеко од Валенсије у Шпанији.

'Било је у најмању руку стресно'

Петера Ванцеу, Луминиту Русу и остале саговорнике проналазим лако, преко Фејсбук групе Фронтиеристии.

Страница окупља Румуне из целог света који су током комунистичког периода илегално прешли границу и побегли на Запад.

После објаве, добијам десетине порука - неки желе да говоре, а неки се захваљују што помажем да овај део румунске историје остане жив.

Међу онима који су се први јавили је Клаудије Баешу, пореклом из Арада, на западу Румуније.

За разлику од Петера који је отишао у потрази за бољим животом, али и делом због верског прогона мањинске хришћанске група којој припада, Клаудије каже да је напустио земљу због политичког прогона.

Био је јул 1986.

„Напустио сам Румунију јер сам дошао у сукоб са комунистичким властима.

„Студирао сам на војној академији, где сам се расправљао са професорима о комунистичком начину управљања земљом.

„Моје идеје им се нимало нису допале, па су ме избацили", каже Клаудије који је у Америци име променио у Клаус.

По избацивању, Комунистичка партија је пратила и њега и његове пријатеље, а он је био изложен малтретирању и непрекидном узнемиравању, каже.

Није могао да нађе посао, и било му је забрањено да упише било коју војну школу, што му је био животни сан.

Са неколико пријатеља је у јулу 1986. сео на воз у Араду и кренуо ка Ђердапској клисури и Дунаву.

У Југославију је прешао близу Давидовца, сеоцета у општини Кладово.

„Било је, у најмању руку, стресно.

„Током преласка смо се раздвојили. Успео сам да допливам до острва на средини реке, око два километра од бране.

„Моји пријатељи нису били добри пливачи, па их је струја однела низводно и прешли су реку касније те исте ноћи", прича за ББЦ на српском.

Клаус и пријатељи су се предали југословенској полицији и провели 21 дан у затвору у Неготину због илегалног преласка државне границе.

После Неготина, одведени су у избеглички камп УНХЦР-а у београдском насељу Падинска скела.

Клаус је поднео захтев за стицање статуса политичке избеглице.

„После месец дана пребачен сам у хотел у Тителу, где сам чекао интервју и, на крају, визу за Америку," каже Клаус, који данас живи у Темекули, у Калифорнији.

Оно што није успео у родној Румунији, успео је у Америци, где је 20 година радио у војсци као фотограф.

Успони и падови југословенско-румунских односа

Пребези Румуна преко Дунава нису пролазили незапажено на истоку Србије и Југославије, у општинама попут Неготина, Кладова, Голупца.

Вишеслав Живановић, 87-годишњи публициста из Кладова, памти да су Румуни „масовно прелазили Дунав", и да су им становници околних села редовно давали храну и одећу и помагали да се окрепе пре него што наставе даље на запад.

Памти лето 1986. када је током лова на Ђердапу наишао на човека у купаћим гаћама.

„Испоставило се да је лепо прошао до Петровог Села, дошао код домаћина, они су му дали да једе и да се окрепи.

„Видео је ловачку пушку на зиду и помислио да је то нека полицијска испостава, зато што у то време у Румунији ловци нису смели да држе оружје у кући.

„Одмах је побегао од њих", присећа се Вишеслав.

Ловочувар који је био са њим је говорио румунски, па су посаветовали бегунца да се пријави полицији и да каже да бежи из Румуније из политичких разлога, јер су тако велике шансе да му УНХЦР додели статус политичке избеглице.

„Било је много таквих случајева... Само да плачеш за њих", каже.

Према подацима из југословенске штампе, око 25,000 румунских држављана се обрело у земљи до 1989.

Било је и много незаконитог враћања румунских избеглица, поготово од 1976.

То је „једна од најтамнијих мрља у нашим односима са Румунијом", пише у тексту објављеном 19. јануара 1990. у београдском дневном листу Политика.

Све то није претерано утицало на односе Београда и Букурешта, који су током комунистичког периода имали успоне и падове.

Били су нарочито добри од 1960-их, каже Немања Митровић, историчар са београдског Института за савремену историју, који је докторирао на Југословенско-румунским односима 1954-1968.

„Верујем да су и Београд и Букурешт компромисно прилазили овом питању и да је чињено све како оно не би оставило негативан траг на билатералну сарадњу.

„На неки начин, највећу одговорност за успешан илегални прелазак сносе сама Румунија и њена гранична служба.

„У нашим новинама, после 1970, није се тако често писало о румунској емиграцији, а када јесте, нису се преносиле изјаве о тешком животу и диктатури у Румунији," објашњава за ББЦ на српском.

Ипак, пребези од 1970-их до краја владавине Чаушескуа нису били први пут да румунски држављани траже уточиште у Југославији.

Митровић каже да је од 1948. до 1953. било шест успешних пребега авионом из Румуније у Југославију, која је после сукоба Тита и совјетског лидера Јосифа Стаљина многим Румунима постала повољна дестинација.

Емигрирало је више од 1.700 људи, међу којима и војна лица.

Међу мотивима за напуштање Румуније био је и страх од одмазде због припадности фашистичком покрету, објашњава Митровић.

Јоан Матеску се вратио и умро у родној Румунији, док већина долази само повремено, да посети даљу родбину и преостале пријатеље.

„Долазио сам и одлазио из Румуније неколико пута, започињао послове, па одустајао.

„Последњи пут пут сам био 2009, и од тада нисам одлазио.

„Има много корупције, много лоших ствари којима не желим да се бавим", каже Петер Ванцеа.

Америка остаје његов дом - онај о којем је сањао као дечак у родној Трансилванији.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk