Украјина и даље пружа отпор и не делује као да је близу пораза: ББЦ уредник

Једне тамне и хладне ноћи у Доњецку, у источној Украјини, мрежа која штити пут од напада експлозивним дроновима пресијавала се и таласала под фаровима нашег оклопног тојота ленд крузера, док смо се возили необичним и надреалним тунелима да бисмо ушли у област најжешћих борби у Украјини и изашли из ње.

Мреже се простиру километрима, висећи са дрвених стубова високих око шест метара дуж обода пута и изнад њега.

Крај нас јуре дистопијска војна возила право из Побеснелог Макса, обложена властитим челичним кавезима и мрежама.

Ове мреже пецају пропелере нападачких дронова, што их чини јефтином и изненађујуће ефикасном физичком препреком.

Чак и ако њихови руски контролори детонирају експлозивна пуњења која носе, велика је вероватноћа да експлозија неће бити довољно близу да убије људе који користе пут у цивилним аутобусима и аутомобилима, баш као и војним возилима.

Већи део мрежа донирали су европски рибари.

Само ове недеље, шкотска влада је саопштила да ће послати још 280 тона мреже за лососе која је требало да буде рециклирана.

Пре него што било шта од ње буде употребљено, украјинска војска ће слати дронове на њу да испроба њену снагу.

Три најстрашнија слова на бојишту су ФПВ, што је скраћеница за „поглед из првог лица“.

ФПВ дронови су успешне убице, које користи и Украјина и Русија.

Они имају камере које шаљу информације њиховим контролорима у командном центру, који би могао да буде удаљен и 30 до 40 километара.

Посетили смо их неколико, скривене у подрумима уништених зграда или неугледних сеоских кућа.

Унутра су читаве банке екрана, преносећи видео приказ и податке са дронова које анализира најсавременији софтвер украјинске војске.

Камере зумирају мале фигуре војника који се крећу по рушевинама, а контролори управљају људима на терену преко воки-токија, њихових надимака и кацига за управљање.

Можемо да видимо људе како улазе у зграде у којима су дронови видели да се Руси крију и излазе из њих након што их убију.

Ране верзије дронова контролисали су радио сигнали, али обе стране су веома веште у електронском ратовању, тако да су брзо нашле начин да их ометају.

Сада их углавном контролишу преко оптичких каблова, толико танких да намотај дуг око 25 километара (који преноси податке и слику) стаје у држач уграђен у дрон величине овеће боце избељивача.

Источна Украјина је некада деловала као посвета Западном фронту у Првом светском рату, са рововима и укопаним положајима утврђеним као заштита од артиљерије и снајпера.

После инвазије покренуте пре четири године, неко време је деловала као бојиште из 20. века.

Али дронови су сада трансформисали начин на који се води овај рат, а армије широм света пажљиво прате шта се дешава, присиљене да мењају представу о томе како се данас воде борбе.

Уска линија сукоба која је некада постојала између две стране сада је развучена преко ширег дела територије коју обе стране зову зоном убијања, протежући се можда 20 километара с обе стране истурених положаја две војске.

Позадина за логистику и збрињавање жртава која је некада била релативно безбедна, сада је једнако смртоносна као и некадашња прва линија фронта.

Небо изнад ње прекривено је извиђачким дроновима, што кретање чини изузетно опасним.

Фидови на друштвеним мрежама препуни су стравичних снимака насталих на ФПВ дроновима док се залећу на њихове мете, понекад јурећи за појединцима на отвореном, или чак улазе у зграде, пробијајући се кроз собе и ходнике све док не нађу ловину коју траже.

Последња сцена обично је лице престрављеног човека који ће ускоро умрети.

Артиљерија и тенкови су и даље моћна оружја.

Али дрон који кошта око хиљаду долара може, у рукама искусног пилота, да уништи тенк који кошта 30 милиона долара.

Вол стрит џурнал је недавно известио да је мала група украјинских пилота дронова направила хаос кад су били позвани да се супротставе НАТО снагама током вежбе у Естонији прошле године.

НАТО мора вредно да ради да би сустигао овај развој.

Једна крупна последица протеклих четири година рата је да су Украјина и Русија сада најискуснији и највештији практиканти ратовања дроновима на свету.

Обе земље непрестано врше иновације како би напредовале у рату дронова.

Обе користе Старлинков систем у власништву најбогатијег човека на свету Илона Маска за комуникацију на бојишту и навигацију.

Руси су недавно наишли на препреку кад је Маск пристао да искључи терминале регистроване у Русији који су активни у Украјини.

То делује као главни разлог зашто је Украјина, са активним Старлинковим системом који финансира Пољска, недавно поново заузела територије на југу.

Али све украјинске јединице дронова које сам посетио верују да ће Руси ускоро пронаћи ново решење.

Они поштују вештину елитних руских јединица за дронове за које кажу да се зову Рубикон и Судњи дан.

Један виши официр ми је испричао да западни Европљани морају да забораве војне брљотине које је Русија правила на почетку инвазије пре четири године и да раздвоје хиљаде руских војника који гину сваког месеца на фронту од елитних јединица за дронове које Москва сматра кључним делом њених ратних напора.

Он је рекао да су оне „посебно цењене“ у руској војсци.

Током моје скорашње посете Украјини, због претње од дронова морали смо пажљиво да пратимо временску прогнозу пре него што смо се упутили у Доњецк, одлажући путовање током периода ведрог неба и чекајући да падне још снега.

Дронови имају проблема по лошем времену.

Осећајући се мало сигурнијим због мрежа и временских прилика, упутили смо ка граду Словјанску, поред руинираних љуски од зграда уништених у протекле четири године.

Словјанск функционише као град, на једвите јаде, са неким кафићима и радњама који су отворени.

Али хиљаде становника су се преселили на безбеднија места и кад људи који су остали излазе напоље, због страха од руских ФПВ дронова журе по леденим снегом прекривеним улицама да што пре заврше све обавезе и врате се кући живи.

Мреже се подижу у центру града.

Словјанск је високо на бескомпромисној листи услова за примирје председника Владимира Путина.

Велики део цене коју он захтева је да се Украјине одрекне 20 одсто Доњецка који још увек контролише, заједно са другом територијом коју његова војска није успела да заузме, у јужним областима Запорожја и Херсона.

Према украјинском председнику Владимиру Зеленском, Американци су извршили притисак на њега да прихвати споразум, како би успели да постигну примирје до лета.

Амерички председник Доналд Трамп такође жели да Зеленски распише изборе, што је захтев који није ставио пред Путина.

Докази указују на то да Трамп жели да се нађе у положају да објави да је окончао рат.

Чак и да обустава ватре не потраје, он би то третирао као победу са којом би ушао у америчке изборе средине мандата наредне јесени.

Он је такође бацио око на огромне пословне погодбе са Русијом, које не могу да се договоре док се не укину санкције.

Американци су покушали да наметну рокове за тај споразум.

Најскорије су поручили Зеленском да мора да пристане на примирје до лета да би Доналд Трамп могао да се сконцентрише на изборе.

Америчка неспособност да покори Украјину - или Русију - властитој вољи показује да његов притисак има границе.

Четири године после почетка руске инвазије, не постоје опипљиви докази да се ближи истинско примирје.

Погледајте видео: 'Наравно да нећемо да изгубимо рат', каже Зеленски за ББЦ

Опасности у Доњецку

Кад сам се видео са председником Зеленским прошлог викенда у Кијеву, рекао ми је да никад не би могао да преда земљу коју Русија није успела да заузме.

Никад не би напустио људе који су остали тамо, рекао је, а чак и кад би дошао у искушење да то уради, то не би функционисало, јер би према његовој процени за две године руска војска била спремна и поново довољно опремљена, а Путин би им издао наређење да поново нападну.

Прва особа коју смо посетили у Словјанску био је Олег Ткаченко, здепасти средовечни пастор који је изградио невероватну операцију хуманитарне помоћи.

Он је један од ретких људи изван војске који путује у најопасније области, испоручујући забитим селима хлеб који прави у властитој пекари, која избацује 17.000 векни недељно.

После тих испорука, он се често враћа заједно са становницима којима је доста живота близу прве линије фронта.

Олегова пекара је оаза реда и топлине на леденим, снегом прекривенима руинама индустријске области на ободу Словјанска.

Светски програм хране УН-а помогао му је да је поново отвори кад је био приморан да напусти родно место, које је сада под окупацијом.

Он ми је рекао да су се опасности у Доњецку намножиле у последњих неколико месеци како се рат дроновима интензивирао.

„Ситуација се радикално променила. Постоје само јако опасна места и релативно опасна места.

„Нигде више није безбедно у Доњецку.“

Питао сам га да ли Зеленски треба да попусти под руским и америчким притиском, и жртвује Доњецк ради примирја.

Било је то исто питање која сам поставио свакоме кога сам срео у Словјанску и добио сам увек исту врсту одговора.

„Шта још Путин жели? Ово је моја Доњецка област. Ја сам рођен овде. Моја деца су рођена овде.

„Овде сам засновао породицу. И сад треба све то да напустим? Зашто?“

Путину, рекао је, не сме да се дозволи да одузме и задржи територију која не припада Русији.

„Уништавамо вредности на којима је изграђен овај свет због хира једног човека.

„Не само да ће зликовац избећи казну, већ ће још бити и награђен?

„Жао ми је. Колико још има таквих зликоваца на овом свету?“.

У кафићу се срећем са Алексејем Јуковим.

Он води организацију звану Адвис Платсдарм која сакупља тела мртвих војника са места на којима су погинули, из поштовања према њима и, пре него што добију пристојну сахрану, идентификује их да би њихове породице добиле макар неку извесност у вези с њима.

Алексеј не прави разлику између мртвих Руса и мртвих Украјинаца, али то не значи да је исто тако спреман да прихвати руску доминацију у Доњецку.

Као и Олег, он не верује у обећања која даје Путин.

„Дакле, ако вам манијак уђе у кућу и каже: 'Дај ми твоју ћерку и ја се нећу вратити', да ли заиста мислите да ће такав чове, који иначе силује и пљачка, одједном то престати да ради?“.

„Сви знамо ко су манијаци, зар не? То је ужасавајуће.

„Одрећи се дела себе - или вашег детета - бити раздвојен од породице...

„Не разумем зашто се ово питање уопште поставља Украјинцима.“

Алексеј је такође пронашао посмртне остатке војника погинулих у Другом светском рату у Донбасу, што је заједничко име које се користи за Доњецк и његову суседну област Луганск, која је у целости пала у руске руке.

Он пореди Путинова обећања с онима које је дао Адолф Хитлер на Минхенској конференцији 1938. године.

Хитлер је тврдио да је део Чехословачке познат као Судетска област његова последња територијална претензија у Европи.

Велика Британија и Француска су му веровали на реч као цену избегавања Светског рата, који је започео наредне године.

Као и многи људи у овом делу Европе, Алексеј види паралеле са прошлошћу.

„Обећања које је дала Русија ништа не вреде, баш као ни Хитлерова обећања да се једном кад преузме Судетску област више ништа неће десити.

„Сви смо видели до чега је то довело: до Другог светског рата.

„Сада то може да доведе до Трећег светског рата, ако га не зауставимо и не кажемо Путину да овде живе људи - људи који желе да живе у властитој земљи, на властитом тлу.

„Свако од њих има то право.

„Ниједан Украјинац нема право да каже да можемо било чега да се одрекнемо.“

Алексеј верује да би присиљавање Украјине да се одрекне Доњецка без борбе била једнако велика издаја као она коју је доживела Чехословачка у Минхену.

Уз суседно упоришно место Краматорск, Словјанск је проглашен „утврђеним градом“.

Оба штите километри противтенковских ровова испуњених бодљикавом жицом и бетонским противтенковским препрекама познатим као „змајеви зуби“.

Градови леже у горама које су последњи узвишени терен пред око 250 километара равнице, углавном њива, која се протежу све до следеће природне препреке, велике реке Дњепар, која сече Украјину од севера до југа.

Украјинци тврде да би заустављање Руса ако стигну до равнице било много теже.

Почетак

Пре четири године, готово у дан, налазио сам се на главној железничкој станици у Кијеву и гледао како ми се пред очима одвија сцена право из европске мрачне прошлости на снажном ветру из украјинских степа.

Кијев се налазио у чељустима оштре зиме толико монохроматске да је сцена на перону могла бити из филмског журнала, али било је то 2022. године и дешавало се у техниколору, у дигиталном добу.

Било је то до тада најгласније упозорење да се свет променио, да су старе претпоставке о европској безбедности и сигурној будућности морале бити заборављане.

У међувремену су оглашена и друга упозорења, на Блиском истоку, у Судану, и на Тајвану, док је рат у Украјини изазвао највећу кризу у Северноатлантској алијанси откако је настала 1949. године.

Јаз остаје широк између Трампове отворености према Путину и много строжег погледа на Москву који заступа већина европских чланица НАТО.

У тој првој недељи рата, перони на кијевској железничкој станици били су препуни, углавном украјинских жена и деце, очајних да се укрцају на возове који иду на запад да би побегли пред продором руске војске.

Руска артиљеријска ватра и украјинске салве које су одговарале на њу одјекивали су празним улицама центра града, чинећи претњу по град застрашујуће стварном.

Возови су пристизали сваких 15 до 20 минута, колико год да су бескрајно сналажљиви оператери украјинске железничке мреже могли да нађу на споредним колосецима и у ранжирним станицама.

Преплашени људи су се гуркали напред, у сузама се опраштајући на перону од оних који су остајали да се боре.

На врхунцу евакуације, кроз станицу је пролазило 50.000 људи дневно.

У станичној гомили, млади војник са калашњиковим забаченим на леђа грлио се са девојком пре него што се она упутила на запад, а он се вратио својој јединици.

Могли су да буду са насловне стране Нормана Роквела за Сетурдеј ивнинг пост, часопис који је славио Американце након што су ушли у Други светски рат.

Зеленски је одмах показао да је инстинктивни ратни вођа, рођени комуникатор који је способан да окупи народ око себе.

Прве мрачне ноћи рата, одбацивши гласине да је побегао, појавио се у маслинастозеленој војној одећи, снимивши видео-селфи испред зграде председништва у Кијеву, са најближим саветницима иза себе.

„Сви смо овде, наши војници су овде, грађани наше земље су овде. Сви смо овде да заштитимо нашу независност, нашу земљу, и наставићемо то да чинимо.“

Први месеци руске инвазије прошли су за Украјинце у таласима страха, одлучности, жалости и патриотског заноса.

Неки од руских војника у градовима око Кијева које су окупирали вршили су масакре, оставивши тела на местима на којима су убијени, на ауто-путу, на улицама Буче и у плитким гробовима.

Видели смо тела након што је Украјина присилила Русе да се повуку из престонице, што је победа која је оповргла предвиђања њихових западних савезника да ће бити потучени за неколико недеља.

Неочекивана украјинска снага убедила је тадашњег америчког председника Џозефа Бајдена и друге европске лидере да пошаљу више моћног оружја у Кијев, мада никад онолико или онолико брзо као што су то Украјинци желели.

Украјинци који су остали добровољно су се пријавили за борбе.

Они који нису могли отварали су радионице које су избацивале Молотовљеве коктеле и камуфлажне мреже.

Четири године касније, та енергија се потрошила.

То не треба да представља превелико изненађење.

Рат вас узима целе и исцрпљује.

Заменила ју је мрачна одлучност да се гура даље, нарочито међу војницима на фронту и њиховим породицама.

Зеленски је изјавио раније овог месеца да је у последње четири године погинуло 55.000 украјинских војника, признавши да их се још много више води као нестало.

Прави број вероватно је много виши од 55.000.

Велике су шансе да се њихови посмртни остаци налазе негде дуж 1.300 километара дуге линије фронта.

Регрутовање нових војника да их замене у стравичној опасности смртоносне и све шире зоне убијања на фронтовима јако је тешко.

У градовима и на контролним пунктовима војно способни мушкарци суочавају се са изненадним прегледима њихових докумената.

Ако су подложни регрутацији, а немају изузеће из службе, могу бити одвезени у касарне са лица места.

Проналажење довољно војника за борбе један је од највећих изазова по Украјину, а опет анкете показују да значајна овдашња већина мисли да Украјина може да настави да се бори, упркос руским продорима на бојишту, и да нема другог избора, јер верује да Русија жели да их уништи као нацију.

Већина такође не верује да ће преговори уз америчко посредовање довести до трајног мира.

Али, иако већина верује да Украјина нема другог избора него да се бори, облачење униформе и одлазак на фронт није популаран избор.

Валериј Пузик, писац и песник, добровољно се пријавио за борбе и провео је месеце на фронту.

Срео сам га у популарном бару у Кијеву, читав један свет далеко од шест метара дубоког рова у ком је обитавао са својим одредом на фронту више од 100 дана.

Питао сам га зашто је толико тешко регрутовати људе.

„Зато што кад особа напусти положај, она не каже ништа позитивно о њему. А рекла-казала прави највећу штету.

„Зато што тамо нема ничег позитивног.

„Не бих пожелео ниједном мом пријатељу да се увуче у рупу и седи тамо... Имао сам среће што сам преживео.

„Људи обично седе у тим рупама 90, 100, 160 дана.

„Практично је требало да седимо тамо до пролећа.“

Валериј је преживео последњу туру на фронту зато што се добровољно пријавио да евакуише рањене другове.

Пре него што је могао да буде послат назад, његов стари положај је био нападнут и људи који су остали тамо, каже он, погинули су или се воде као нестали.

Евакуисање рањеника, верује он, спасло му је живот.

„Да није било тих рана, највероватније бисмо сви изгинули тамо.“

Погледајте видео: Историјат несугласица Русије и Украјине од распада Совјетског Савеза

Дуги рат

Украјина и Русија се боре од 2014. године, кад је председник Путин издао наређење за окупацију и анексију Крима на Црном мору, а потом заузео делове Донбаса на истоку.

На овом најновијем путовању, нисам видео доказе да ће се рат ускоро окончати.

Потпуна инвазија започета пре четири године била је Путинов покушај да елиминише независност Украјине једном за свагда.

Он је много пута изјављивао да историја показује да је место Украјине уз Русију.

Неколико дана пред годишњицу инвазије, председник Зеленски је то одбацио језгровито у објави на Иксу:

„Не требају ми историјске глупости да окончам овај рат и пређем на дипломатију.

„Зато што је то само тактика одуговлачења. Нисам прочитао мање историјских књига од Путина.

„И научио сам много.“

Зеленски је успео да преживи корупционашки скандал који је прошле јесени довео до оставке његовог шефа протокола Андреја Јермака.

Он има оштре критичаре и потенцијалне ривале, али још има подршку у народу о којој западни лидери могу само да сањају.

Ове недеље, источно од Кијева, возови који су евакуисале стотине хиљада Украјинаца у фебруару и марту 2022. године и даље одвозе људе далеко од погибељи.

Руска војска се креће пужевим кораком, али на кључним бојиштима у Доњецку на истоку успева лагано да се пробије напред, гутајући животе, пејзаж, и читава села и градове.

Украјина и даље држи под контролом око петине Доњецке области.

То је део Украјине око ког се воде најжешће борбе.

Једна за другом, низ битака у протекле четири године претвориле су градове и села у рушевине, од Бахмута у раној фази рата до Покровска данас.

Сваког дана аутобуси прелазе регионалну границу из Доњецка у Лозову у Харковској области, носећи евакуисане људе.

Школа је претворена у топли и чисти центар за координацију помоћи - пуну породица окружених са неколико кеса са стварима, псима на повоцима, мачкама у корпама и, највише од свега, мучених губитком.

Сергеј и Викторија су стигли из Дружкивке, градића који је био усисан у ратну зону.

Њихова ћерка тинејџерка Дијана седела је тихо поред њих, са њиховом мачком Миком у крилу.

Као и милиони других који су расељених у рату, овде и на другим турбулентним деловима света, отишли су да би се спасли, знајући врло добро да то исто тако значи не само губитак остатака њихових старих живота, већ и личне самосталности.

Сада су морали да седе и чекају док се решава папирологија и неко други им говори шта да раде.

Викторија је објаснила зашто су напустили дом.

„Били смо на ивици. Нисмо имали гас, воде или струје. Нисмо имали грејање.

„Остали смо тамо до задњег часа, смрзавајући се три дана.“

Ономад, крајем 2022. године, њихов град Дружкивка се доживљавао као релативно безбедно уточиште кад смо га користили као базу за извештавање о руским нападима на Бахмут.

Али нико не иде више тамо, каже Викторија.

Дружкивка је сувише опасна.

„Дронови уништавају све живо - аутомобиле, људе, њихове домове.

„Не могу да вам причам о томе а да се не расплачем.“

Сергеј делује прерано остарело.

„Веома је тешко. Напустили смо оно за шта смо радили читавог живота.

„Две за шта смо радили, за наше породице, све оно што смо изградили. И све то смо морали да напустимо у једном тренутку... све...

„Могли смо да спакујемо само неке мале ствари. Нисмо могли да понесемо више.“

Поред њих је стајала Тамара, са њеним деветогодишњим унукама близнакињама, Милом и Тином.

„Деца. Отишли смо због деце. Живимо близу шуме, има много тенкова, дронови лете свуда...

„Нема мира. Деца дотрчавају до мене и плачу... веома је гласно...

„Све се стресе.“

Једном кад су уписане, породице се са њиховим кесама и љубимцима пребацују аутобусима на станицу у Лозови, да би се укрцале у дугу композицију воза који иде за Лавов у западној Украјини.

Лозова је некада било прометно чвориште за возове који иду даље на исток.

Сада је она последња станица украјинске железнице.

Путни правци после ње превише су опасни.

Пркосна Украјина

Преговори које су уговорили Трампови изасланици, председников зет Џаред Кушнер и његов пријатељ, милијардер некретнина Стив Виткоф, настављају се.

Очекује се да ће се поново окупити у Женеви после годишњице инвазије.

Виткоф је био оптимистичан после последње рунде преговора, али и Русија и Украјина су говорили о тешкој атмосфери.

Тешко је замислити да ће се настати било какво примирје уколико или Путин или Зеленски не промене фундаменталне ставове.

Будући да обе стране верују да могу да се боре до неке врсте победе, мало је вероватно да ће се то променити.

Преговори делују више као вежба у удовољавању Трампу, да не би могао да окриви ни Москву ни Кијев за властити неуспех.

Амерички председник је склон непрестаном повратку вршења притиска на Украјину.

У прошлости је тврдио, нетачно, да је Зеленски диктатор који је започео рат.

Зеленски се само насмејао и рекао да то није истина кад сам га питао за то.

Пред почетак нове рунде преговора, непосредно пред годишњицу, Трамп је рекао новинарима да би „Украјини било боље да седне за сто, и то брзо“.

Трамп је обуставио скоро сву војну помоћ за њу, али Украјина и даље зависи од обавештајних података које само Америка може да јој пружи.

Европа купује америчко оружје, нарочито пројектиле пресретаче, у име Украјине.

Током овог путовања у Украјину, затекао сам земљу која и даље пркосно пружа отпор.

Не делује као да је близу пораза.

Велики градови добро функционишу, упркос руским сконцентрисаним и ефикасним нападима током ове читаве оштре зиме на њену електроенергетску и грејну мрежу.

У Кијеву има саобраћајних гужви, добро опремљених продавница, ресторана и кафића.

Има и сирена за ваздушну опасност, често у ситне јутарње сате, и стравичних прича о цивилима који страдају у властитим домовима од руских дронова и балистичких ракета.

Украјина обнавља војно-индустријски комплекс који је имала у совјетска времена, усредсредивши се на ударе дугог домета на Русију.

Зеленски ми је рекао да они могу да добију рат, а ако Украјина жели да настави да се бори, биће јој потребна све већа помоћ Европе.

Пролеће је на видику, али у овом делу Европе зима може да се одужи до дубоко у април.

Русија је извршила огроман притисак на Украјину током најхладније зиме годинама уназад гађајући електране и постројења из совјетских времена која доносе у округ топлу воду и грејање.

У рушевинама електране коју су нам Украјинци дозволили да посетимо под условом да не откривамо њено име, радници су спасавали челик из крша.

Електрана је била непрестано гађана руским ракетама и дроновома.

Поправка не долази у обзир. Мора да се изгради из почетка.

Док му се дах маглио на двоцифреној температури испод нуле, надзорник радова најбоље је сумирао став који је овде уобичајен, кад сам га питао зашто их Русија напада.

„Желе да нас натерају да клекнемо. Желе да баце Украјину на колена.“

То јесте чињеница, а украјинска одлучност да то спречи разлог је зашто се рат и даље наставља.

Главна фотографија: Глобал Имагес Украине виа Геттy Имагес

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk