Могу ли животиње да нас науче како да савладамо тираније

Неким животињским друштвима владају деспоти чврстом руком, док друга делују по природи и равноправна су.

Сва она имају неке лекције за нас.

Двадесетом веку није мањкало деспота - немилосрдних лидера који су гушили противнике и иживљавали се на сваком ко се усудио да их не слуша: од Јосифа Стаљина, Мао Цедунга, Идија Амина до кућног миша Била.

Питер Кроукрофт, еколог и стручњак за мишеве, био је раних 1950-их, у бившој ваздухопловној бази за обуку бомбардера из Другог светског рата у Сафолку, у Великој Британији.

Тамо је пратио успон Била, миша ког је именовао у склопу једног необичног експеримента.

Мишеви су имали репутацију уништитеља огромних количина житарица у стратешким резервама хране распоређеним свуда по Великој Британији.

У раним годинама Хладног рата, британска влада је желела да боље разуме понашање мишева, са циљем да ограничи њихов штеточинство.

Кроукрофт је доведен да оснује лабораторију за посматрање мишева у бившој установи за обучавање бомбардера.

Још у раној фази рада, он је упознао Била са колегом мишем Чарлијем.

„Био сам прилично неприпремљен за голо дивљаштво са којим се Бил бацио на Чарлија у првим тренуцима њиховог сусрета“, написао је у књизи, где се детаљно бавио студијом Мишеви од главе до пете.

Двојица мишева су се жестоко борила једно кратко време, али је Бил ускоро изашао из те битке као победник и рођен је деспот.

И рођен је деспот.

У књизи објављеној 1966. године, Кроукфрот је забележио Билово тиранско понашање према другим мишевима.

Деспотизам је својство многих животињских заједница, не само мишева.

Павијани, пругасти мунгоси и голо слепо куче само су неки од врста познатих по, како еколози кажу, „хијерархијама доминације“, или поретку моћи, на чијем врху седи јединка или више њих које владају чврстом руком.

Они добијају највише хране, најбоље сексуалне партнере и њихово понашање на крају одводи читаву групу у једном или другом правцу.

Деспотизам уме да се укорени кад потчињени немају где другде да оду, што је стање које и изгледа да омогућује деловање деспота и у људским друштвима.

Али, у неким случајевима околности могу довести до уклањања агресивних вођа.

Нека животињска друштва која међусобно сарађују чини се да успевају да избегну деспотизам.

Северни вунасти мајмуни пауци, славно мирољубива мајмунска врста у Бразилу, на пример, негују нежно, равноправно друштво.

Генетика животиња, баш као и њихово животно окружење, може да одреди колико су или нису деспотски настројени.

Можда бисмо и ми могли да научимо нешто из тога.

„Што сам више проучавао мишеве више сам препознавао елементе у понашању мојих колега људи и почео више да разумем обе врсте", написао је Кроукрофт.

Кроукрофтов рад, неки су тада критиковали, тврдећи да расипа владин новац, утицао је на многе истраживаче, међу њима и на Џастина Вархолика, биомедицинског научника са америчког Државног универзитету Кенесо у Џорџији.

Он је проучавао понашање мишева током рада на властитом докторату.

„Основа већине мог истраживања била је та његова књига", каже Вархолика.

Мишеви у лабораторијама, често у малим кавезима, склони су деспотизму.

Вархолик и колеге су 2019. године објавили студију о таквом понашању.

Посматрали су десетине мишева, које су раздвојили у групе од по три и сместили у стандардне лабораторијске кавезе.

Вархолик је открио да ранг неког појединачног миша може да се промени, у зависности од тога ко је у кавезу са њима.

Процењивали су такво понашање користећи метод звани тест цеви: ставите два миша на супротне крајеве цеви.

Први који одступи, претпостављало се, прогласио би себе потчињеним.

„Друштвени односи у кавезима нису исти у свим.

„Они су веома другачији у зависности од тога ко је у њима“, објашњава.

Вархоликов главни циљ био је да боље разуме ове животиње да би смањио агресију код лабораторијских мишева, што може да буде проблематично за истраживаче као и за саме баксузне потчињене мишеве.

У дивљини, фактори животне средине могу да одреде да ли се деспотизам јавља код одређене групе мишева.

Неке животињске врсте су познате по томе што су деспотске.

Узмите на пример чакма павијане, који живе у јужној Африци.

Једна позната студија из 2008. показала је да деспоти обично владају овим павијанским друштвом, што се највише испољавало кад су мајмуни полазили у тражење хране.

„Одлуке групе приликом сакупљања хране доследно су биле предвођене јединком која је извлачила највише користи од тих одлука - конкретно један доминантни мужјак“, истакли су истраживачи.

Једна од коауторки те студије била је Елиза Хачард, бихевиорална еколошкиња, директорка истраживања при Француском националном центру за научна истраживања.

Провела је много година проучавајући павијане у Намибији.

Деспотски мужјаци у овим групама често јуре женке, да их присиле на парење и застраше, како би умањили шансе да се женка пари са било којим другим мужјаком, описује Хачард.

Деспотски павијан би могао да појури женку уз дрво, натеравши је све до краја гране на дрвету, што у екстремним случајевима може да има трагичне последице.

„Видели смо женку која је била веома трудна и у таквом стању прогањана“, каже Хачард.

Дотична женка је пала са дрвета.

„Побацила је наредног дана.“

Али се и високо котиране женке у овим павијанским заједницама понашају деспотски, успостављајући виши ранг у односу на друге потчињене, указује Хачард.

Женке павијана наслеђују друштвени статус од мајке.

Хачард и њене колеге истраживачи су, макар на личном нивоу, често осећали благо већу повезаност са потчињеним павијанима који су трпели сво то тиранско понашање.

Али се присећа и једне високо котиране женке која је била посебно нежнија него што би се од ње очекивало.

„Сматрала сам да је прилично лепо од ње што је тако високог ранга, а исказује велику суздржаност", додаје.

Неке женке у самом врху одређених животињских врста су изразито бруталне.

Голо слепо куче живи под земљом, где копа тунеле уз помоћ дугих предњих зуба, док тражи кртоле биљака, којима се храни.

Заједнице голог слепог кучета имају краљице, једине женке које се размножавају и успостављају доминацију, „агресивно гурајући, повлачећи репове и притискајући друге“.

Одвајање од групе било би ризично.

„Нико не зна где ће се наћи наредне залихе кртола“, каже Лаура Бециг, независна антрополошкиња која је проучавала деспотизам у животињским, баш као и у људским друштвима.

„Они остају и трпе те грозне деспоте", додаје.

Бециг наводи и мраве раднике, који једу сва јаја које положе женке мимо краљице.

„Користе војску физичких радника и полицијске снаге да уништавају та јаја“, каже Бециг.

То је један од начина на који вођа може да елиминише будуће ривале.

Код пругастих мунгоса, женски деспоти одлазе корак даље.

Ови сисари живе у тесно скројеним групама.

Кад водећа женка жели да се пари, она објављује неку врсту рата оближњим ривалским групама.

Обично деспотска женка тражи мужјака ривалске групе и поведе мушке стражаре из властите групе са собом у том походу.

Ако ова одважна женка победи у том рату и успешно се пари, „младунци који настану биће генетски разноврснији, већи и имаће веће шансе за преживљавање“, што је написао један истраживач у студији из 2020.

Али многи пругасти мунгоси могу да страдају у том процесу.

То подсећа на реплику урнебесно аутократског лорда Фарквада из филма Шрек.

„Неки од вас би могли да страдају, али је то жртва коју сам спреман да поднесем", реченица је коју изговара лик у филму.

Кингсли Хант, истраживач са Универзитета у Егзетеру, у Великој Британији, проучава пругасте мунгосе.

Он истиче да мужјаци често пате у сукобима између група, али да немају много избора.

„Живот за усамљеног мунгоса вероватно је прилично кратак и бруталан.

„То може да ограничи вашу способност да кажете 'не' или да се побуните", каже Хант.

Када је у питању утврђивање зашто деспотизам истрајава у неким животињским заједницама, упркос очигледним манама по многе појединце, одсуство кретања могао би да буде кључни фактор.

Бециг каже да је пронашла доказе да су историјски људска друштва којима су владали деспоти често била на географским локацијама која су онемогућавала бекство.

То је деспоту дозвољавало да злоставља заробљену публику.

„За мене је ту кључни закључак: 'Не престајте да се крећете, не подижите зидове'.

„'Не постављајте баријере бекству ни на који начин'", додаје.

Неке животињске заједнице су више деспотске од других, али зашто је то тако и даље остаје предмет истраживања, каже Хачард.

Деспотизам би могао да се јави због мешавине генетског и наученог понашања.

Она се позива на студију, објављену 2004. о изузетном ланцу догађаја међу маслинастим павијанима.

Средином 1980-их, епидемија туберкулозе међу овим павијанима довела је до смрти многих мужјака у групи, а највише је било баш међу агресивнијим.

Релативно мирнији мужјаци су преузели владавину и били приметно мање агресивни од њихових претходника.

Ово пријатељскије настројено или друштвеније понашање између мужјака и женки сугерисало је да је дошло до „опуштеније“ хијерархије доминације.

Изненађујуће је да је ово мање агресивно друштво потрајало много година, истрајавајући међу бројним накнадним генерацијама.

Тлачење се, уопштено гледано, не завршава увек добро по животиње које га практикују.

Једна врста мрава, Протомагнатхус америцанус, заправо отима ларве ривалских врста (из рода Темнотхораx-а), како би их поробили.

Али познато је да су поробљени мрави знали да се побуне и убију властите тамничаре.

И доступност ресурса би могао да буде фактор због чега неко дође на власт, каже Марси Еканајаке-Вебер, биолошка антрополошкиња са Универзитета у Олбанију, у Њујорку.

Ако ресурси нису правилно распоређени, онда мали број јединки можда може да их контролише и постане деспот у том процесу, указује.

Колико људско друштво може да научи из свега овога?

Сви научници са којима сам разговарао кажу да су њихове студије нељудских животињских друштава на неки начин утицале на ставове о људском понашању.

„То је начин да проучавањем других животињских заједница разумемо сами себе“, каже Вархолик.

У студијама историјских људских друштава, међу њима и римских примера, Бециг је открила „невероватно снажне“ везе са мушким деспотима који се докопају богатства и моћи и са њим, приступа бројним женама, са којима су имали сексуалне односе.

Што се не разликује много од тиранских мужјака павијана.

Мада Еканајаке-Вебер ту истиче једну важну поенту - људска пољопривреда, између осталих ствари, вероватно јесте обликовала друштвене хијерархије миленијумима.

Погледајте видео зашто су птице, мали савезници доброг расположења

И док неке животиње имају облике онога што бисмо могли назвати пољопривредом, тешко је упоредити наше цивилизације са животињским друштвима без мноштва разних ограда.

Људска пољопривреда је могла изазвати појављивање друштава којим доминирају мушкарци или патријархат, што је потенцијално значајно одступање од нашег еволутивног порекла као равноправнијих ловаца-сакупљача, каже Еканајаке-Вебер.

А опет паралеле и даље остају.

Језиво је лако препознати нашу властиту људску бруталност у другим деспотским друштвима.

Врло познату агресију, мегаломанију па и деструктивност.

Можда се тако Кроукрофт осећао кад је први пут забележио Билов ауторитарни режим раних 1950-тих.

Сасвим случајно, многе земље широм света биле су у том периоду изложене деспотима.

Истраживачи кажу да деспотизам наставља да каља нека људска друштва али има и других облика.

У бразилској Атлантској шуми живи мајмунска врста која је названа најмирољубивијим приматима на Земљи.

Северни вунасти мајмуни пауци који живе на дрвећу у равноправним групама славни су по својој мирољубивости и код њих нема деспота.

Неки људи називају вунасте мајмуне пауке „мајмунима хипицима“, благо сензационалистичким изразом, који ипак успева да дочара њихов „опуштени“ животни стил, каже Карен Стрир, приматолошкиња са америчког Универзитета Висконсин-Медисон.

Мајмуни су у сексуалном погледу веома опуштени, истиче.

„Женке се паре са више мужјака, непосредно једни за другим“, додаје.

Али то није све.

Вунасти мајмуни пауци се ретко упуштају у туче и деле ресурсе на равне части.

Ако двоје мајмуна нађу храну или извор са водом отприлике у исто време, први који је стигао узме онолико колико му треба док други стрпљиво чека на ред, објашњава Стрир.

„Образац ових вунастих мајмуна паука је стрпљење и толеранција“, истиче.

Вунасти мајмуни пауци чак делују као да се грле чешће него што исказују било какав агресивни облик понашања, додаје.

Стрир се први пут сусрела са северним вунастим мајмунима пауцима још 1980-тих пошто је провела неко време проучавајући павијане.

Разлика у понашању ових примата није могла бити очигледнија.

Чак и међу блискијим сродницима неких врста примата понекад постоје велики контрасти у понашању.

Неке врсте макакија су озлоглашено деспотске, док су друге равноправне.

Шта доводи до мирољубивости у животињским заједницама?

У случају вунастих мајмуна паука, Стрир сугерише да би могло да има везе за чињеницом да су мужјаци и женке веома слични по величини и облику тела.

То отежава једном појединачним мужјаку да доминира женкама.

Када се све сабере и одузме, можда, из разноразних разлога, деспотизам нема довољно предности за појединачне вунасте мајмуне пауке.

„Можда постоје конкретни разлози зашто агресија код њих не функционише“, каже Стрир.

То се све своди на питање какво понашање друштво и његово окружење награђују.

Ми коа људи вероватно најбоље пролазимо кад међусобно сарађујемо, каже Еканајаке-Вебер.

То је нешто што, културолошки гледано, ми често славимо.

Узмите америчког фолк певача Вудија Гатрија и његову песму „Тхе Биггест Тхинг тхат Ман хас Евер Доне“, који набраја сва људска достигнућа.

Варирају од изградње митске Вавилонске куле до оснивања разних америчких индустрија и побеђивања једног од највећих деспота свих времена, Адолфа Хитлера.

„Заиста нам приличи да нагињемо више на кооперативну, равноправну страну“, каже Еканајаке-Вебер.

Кад то чинимо, можемо да постанемо нека врста „суперорганизма“ као мрави који сарађују да би радили ствари које ниједан појединачни мрав не може да постигне, као што је померање крупних предмета унаоколо, указује она.

Ова врста сарадње може да помогне одређеној врсти да напредује.

Једној врсти мрава је приоритет да заједно остану као велика група приликом бирања новог места за гнездо, чак и ако то значи да се бира мање повољна локација, показује студија из 2022.

Мравља друштва су строго хијерархијска и зависе од сваке групе или касте у оквиру колоније да одигра конкретну улогу.

Истраживање указује да је за ову врсту најважнија ствар да остану заједно.

Људи се разликују од мрава, павијана и голог слепог кучета.

Ми стварамо себи јединствен пут на овој планети, као што смо то чинили хиљадама година.

Али животињско царство и даље има много лекција за нас.

„Заиста користим оно што сам научила посматрајући вунасте мајмуне пауке пола мог живота у мојим односима са људима“, каже Стрир, објаснивши да јој је циљ да минимизује сукобе и стресне ситуације у комуникацији са другима.

„Кад гледате другог примата како има тако мирољубиво заједничко бивствовање, то је просто велико надахнуће.

„То је напросто увид у други начин живота којем бисмо могли да тежимо", закључује.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk