Можемо ли један дан без мултитаскинга

Док сам писала овај текст повремено сам проверавала Instagram, Фејсбук и ТикТок.

Одговарала сам и на поруке другарицама.

У исто време размишљала сам о томе шта ради мој пас, како бих волела да опет кренем у теретану, питала се да ли су ми потребне нове патике и који филм могу да гледам кад дођем кући.

И баш у покушају да се усредсредим, постало ми је јасно да је расејаност моје подразумевано стање.

Спремам доручак и разговарам на телефон, гледам филм и прелиставам друштвене мреже, пишем текст и мислим о другим обавезама које ме чекају.

Иако се тада осећам преплављено - не одустајем, јер знам да немам баш много слободног времена.

Тако скоро свакога дана практикујем мултитаскинг - покушај обављања више задатака истовремено.

А чини се да нисам једина.

Људи су спорији и праве више грешака када прелазе брзо са једног на други задатак или их раде истовремено, указао је Дејвид Бадре, неуронаучник у ББЦ подкасту Сциенце Фоцус.

„Данас је готово незамислив живот без мултитаскинга због очекивања којима притискамо себе на дневном нивоу", објашњава психолошкиња Кристина Станковић за ББЦ на српском.

„Зависност од технологије коју све више развијамо свакако чини да све друго обављамо уз њу, што нашу пажњу стално чини расутом", додаје она.

А можемо ли, у мору обавештења, мејлова и кратких рокова, да се усредсредимо на само један задатак?

Сваког 22. фебруара, обележава се Светски дан појединачних задатака (Сингле таскинг даy), а осмишљен је са идејом да урадимо баш то - посветимо се једној обавези у једном тренутку.

Препоручује се да, кад смо у прилици само шетамо или само читамо књигу или скувамо ручак - било шта што нам прија, али да је телефон утишан или склоњен од нас.

Или, оно што су многи од нас заборавили, да слушамо музику - и ништа више.

Саветује се и писање руком, јер усмерава мисли и пажњу.

Зашто мозак воли мултитаскинг?

И мени некад помаже да обавезе ставим на папир.

Када их запишем, делују јасније и достижније, као да свака има одређено место и време.

Тада покушавам да идем редом, али не успе ми увек.

Зашто је тако тешко задржати пажњу?

Један од разлога лежи у феномену познатом као „остатак пажње“.

Истраживања показују да када преусмеримо пажњу са једног задатка на други, део нашег ума и даље остаје везан за претходни.

Када се касније вратимо том задатку, морамо да се подсетимо где смо стали, док истовремено осећамо благо ометање оним што смо у међувремену радили.

То повећава когнитивно оптерећење и успорава нас.

Зато су бројне студије показале да су људи генерално спорији и мање прецизни када раде два задатка истовремено.

Ипак, мозак воли новине.

Сваки пут када пребацимо пажњу на нешто ново, активира се систем награде и ослобађа се допамин, неуротрансмитер повезан са мотивацијом и осећајем ишчекивања, писао је раније ББЦ.

На први поглед, делује да је решење једноставно - завршити један задатак пре него што започнемо следећи.

Међутим, постоји још нешто.

Када нам је рок кратак, приморани смо да сузимо изборе и доносимо једноставније, мање когнитивно захтевне одлуке.

Тиме се смањује ментални напор од претходног задатка - лакше га остављамо иза себе и прелазимо даље.

Важно је и какви су задаци које покушавамо да радимо паралелно.

Мултитаскинг је најтежи када су задаци слични, јер користе исте менталне ресурсе.

'Једно по једно'

Анђела Тошић ради као конобарица, а њена смена подразумева примање поруџбина, памћење посебних захтева гостију, комуникацију са шанком и кухињом, као и стално праћење ко је тек сео, а ко чека рачун.

Наизглед, њен посао захтева стални мултитаскинг.

Ипак, каже да се труди да сваку радњу у глави раздвоји.

„Ако покушам да мислим на све одједном, погрешим наруџбину или заборавим ситницу.

„Зато себи понављам - прво овај сто, па следећи", објашњава она за ББЦ на српском.

Додаје да јој концентрација значи и мање стреса.

„Када радим једно по једно, имам осећај да контролишем ситуацију.

„Чим кренем да јурим све одједном, ухвати ме паника", додаје.

Људи су генерално лоши у обављању више задатака истовремено, објаснио је неуронаучник Бадре.

„То је зато што људски мозак користи различите ресурсе за обављање истих задатака: пажњу, језик, моторику, визуелну обраду.

„Неки од тих ресурса су заједнички, што значи да два задатка који се ослањају на исти ресурс не могу истовремено да функционишу, тако на пример не могу да изговорим две речи у исто време", додао је.

Култура убрзања

Термин мултитаскинг појавио се 1960-их година 20. века и користио у рачунарству за описивање система који могу да извршавају више процеса истовремено.

Развојем рачунара и интернета, а посебно појавом паметних телефона почетком 21. века, мултитаскинг престаје да буде технички појам и постаје свакодневна људска пракса.

Данас људи истовремено раде, комуницирају, гледају друштвене мреже и планирају наредне обавезе - често без јасне границе између рада и одмора.

Мултитаскинг је, међутим, повезан и са ширим друштвеним оквиром, објашњава Павле Кањевац, социолог и докторанд на Филозофском факултету у Београду, за ББЦ на српском.

„Мултитаскинг проистиче и из капиталистичког уређења друштва и потребе да се радници што ефикасније искористе", додаје.

Капитализам је систем у „коме је важно да се ради брзо, много и непрекидно", додаје.

Култура убрзања може се разумети кроз идеје социолога Хартмута Роса.

Рос верује да савремено друштво мора бити стално у покрету како би задржало стабилност, што подразумева стални економски раст и појављивање нових производа на тржишту, указује Кањевац.

Како се друштво убрзава, убрзава се и темпо живота.

„Људи су изложени притиску да буду непрекидно активни и продуктивни, што мултитаскинг чини готово нормом, а брзина је променила и слободно време.

„Оно постаје део потрошачког друштва, кроз индустрију забаве, музике и серија, а начин на који га проводимо све је мање ствар личног избора", закључује он.

Погледајте видео: Да ли је АСМР оргазам за мозак?

'Мултитаскинг ми помаже'

„Живот је превише брз и ја морам да му се прилагодим", каже 26-годишња Катарина Илић.

Иако верује да јој је лакше да обавља један по један задатак, често их ради истовремено, покушавајући да „прошири" дан и постигне што више.

„Пошто и радим и студирам, немам много слободног времена.

„Ако станем, имам осећај да заостајем", објашњава она за ББЦ на српском.

Док одговара на поруке, проверава мејлове и планира обавезе за наредну недељу, истовремено размишља о томе шта је све остало недовршено.

Ипак, признаје да је такав темпо често умори и да се, упркос сталној активности, на крају дана пита колико је заиста била концентрисана.

Иако се често критикује, мултитаскинг има и одређене предности, показују истраживања.

Први је ефикасност код свакодневних, понављајућих задатака, попут слагања веша и слушања музике.

Тада комбиновање може уштедети време.

А, субјективни доживљај да „радимо више ствари“ може повећати мотивацију.

„Важно да будемо свесни када нас мултитаскинг чини продуктивним, а када нарушава квалитет задатака које треба да обавимо у исто време", указује психолошкиња Станковић.

А битно је и да „смањимо очекивања од себе на дневном нивоу како бисмо подигли квалитет начина на који смо присутни у ономе што радимо", додаје она.

Док завршавам текст, три пута сам проверила телефон.

Једном сам одговорила на поруку, једном отворила Instagram, а једном само погледала колико је сати.

Од мултитаскинга је ипак тешко одустати.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk