Зашто би Иран могао да изабере сукоб уместо 'предаје'

Гомилање америчких војних снага у подручју Персијског залива сада све мање личи на поруку, а све више на припрему.

Долазак ударне групе носача авиона УСС Абрахама Линколна близу иранских вода већ представља значајан потез.

Још један носач авиона, УСС Џералд Р. Форд, последњи пут је виђен у близини Гибралтарског мореуза како се креће ка истоку ради подршке могућим операцијама.

У регион су премештена и друга средства, што додатно учвршћује утисак да Вашингтон прави вишеструке могућности за војну операцију.

Оваква распоређивања снага могу да послуже као полуга моћи у дипломатији.

Али ако се посматра свеукупна ситуација, указују да су посредни разговори Техерана и Вашингтона запали у ћорсокак, што би могло да доведе до војне интервенције ако ниједна страна не промени став.

То отвара кључно питање: зашто иранско руководство, макар јавно, остаје пркосно пред најмоћнијом војском на свету и њеним најјачим регионалним савезником на Блиском истоку?

Одговор лежи у условима за разговоре које је поставио Вашингтон.

Амерички услови се сматрају капитулацијом

Из угла Техерана, ти захтеви не представљају преговоре, већ капитулацију.

Они подразумевају прекид обогаћивања уранијума, смањење домета балистичких ракета како више не би представљале претњу Израелу, обуставу подршке наоружаним групама широм региона, и, како је изјавио амерички државни секретар Марко Рубио, промену начина на који Исламска Република поступа према сопственим грађанима.

За иранско руководство то нису споредне политике.

Оне чине срж онога што сматрају њиховом безбедносном архитектуром.

У одсуству снажних међународних савезника, Техеран деценијама гради оно што назива „Осовина отпора".

Реч је о мрежи савезничких оружаних група која је осмишљена да сукобе држи подаље од иранских граница и да се притисак помера ближе Израелу.

Ирански програм балистичких ракета служи као замена за застарело ратно ваздухопловство и ограничен приступ напредној војној технологији.

Иако се нуклеарни програм званично описује као мирнодопски, сматра се средством одвраћања.

Чак и без наоружавања, овладавање поступком обогаћивања уранијума ствара оно што стратези називају „праг капацитета".

То подразумева инфраструктуру која би захтевала само политичку одлуку за прелазак на војну употребу.

Сам тај латентни капацитет функционише као полуга моћи.

Техеран сматра да би уклањање ових елемената значило рушење темеља стратегије одвраћања.

Ризици за врховног вођу Ирана

Из перспективе иранског врховног вође Алија Хамнеија, прихватање таквих услова могло би да буде опасније од ризиковања ограниченог рата са Сједињеним Америчким Државама (САД) под вођством председника Доналда Трумпа.

Војни сукоб, колико год био скуп, може да се преживи.

Али потпуно стратешко повлачење, можда не може.

Ипак, ризици такве рачунице су дубоки, и то не само за Иран.

Свака америчка кампања могла би већ у почетној фази да циља државни врх.

Ако би Хамнеи био убијен, то не би само окончало више од три деценије његове владавине, већ би могло да дестабилизује питање ко ће га наследити у тренутку када је земља рањива.

Удари на иранску Исламску револуционарну гарду и друге безбедносне институције могли би да ослабе апарат који је недавно поново успоставио контролу после једног од најкрвавијих и најнасилнијих обрачуна са демонстрантима у историји Исламске Републике.

Демонстранти који су последњих недеља масовно излазили на улице, и повукли се тек после употребе огромне силе, и даље су дубоко незадовољни.

Изненадан удар на репресивни државни апарат могао би да промени однос снага у земљи на начин који није могуће предвидети.

Техеран може да претпоставља да би циљеви Вашингтона били ограничени на слабљење нуклеарних и ракетних капацитета.

Али ратови се ретко одвијају према почетним претпоставкама.

Погрешна процена циљева, трајања или политичких последица сукоба могла би да доведе до његовог брзог ширења.

Економски притисци представљају додатни ризик.

Иранска привреда, која је већ оптерећена санкцијама, инфлацијом и падом куповне моћи, тешко би поднела нове ударе.

Поремећаји у извозу нафте или оштећење инфраструктуре додатно би појачали незадовољство Иранаца које је потиснуто, али није решено.

У том контексту, пркос има вишеструку сврху.

Спољашњим силама шаље поруку одлучности, а у земљи снаге.

Али истовремено сужава простор за компромис.

Ризици за Вашингтон

Ризици за Вашингтон нису ништа мањи.

На папиру, америчка војска има капацитете да испуни циљеве врховног команданта у случају ескалације тензија.

Али ратови се не воде на папиру.

Њих обликују погрешне процене, ескалација и нежељене последице.

Недавни 12-дневни рат са Израелом открио је слабости у иранској командној структури и војној инфраструктури.

Истовремено је пружио лекције о прилагођавању, како амортизовати ударе, извршити корекције, и одговорити под притиском.

Шири сукоб могао би да доведе до исхода које ниједна страна не жели.

Ослабљена централна власт у Техерану не би аутоматски значила стабилност нити усклађивање са западним интересима.

Вакуум моћи може да створи нове, подељене или радикализоване центре утицаја, због чега би могла да се искомпликује равнотежа у региону на начине који нису пожељни за Вашингтон и његове савезнике.

Ирански врховни вођа Али Хамнеи сада на располагању има мало повољних могућности.

Прихватање услова Вашингтона носи ризик да уклони срж стратегије одвраћања режима.

А одбијање услова повећава вероватноћу сукоба у тренутку унутрашње крхкости.

Између онога што Хамнеи можда сматра „најгором" опцијом - стратешка предаја - и „најмање лошег" решења, ограниченог али контролисаног рата, чини се да Техеран, барем јавно, нагиње овом другом.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk