Четири године од почетка рата у Украјини, Русија почиње да осећа последице

На први поглед, Јелец зими изгледа као да је из руске бајке.

Са насипа примећујем златне куполе православних цркава, а, далеко испод, риболовци на леду истачкани су дуж замрзнуте реке.

Али у овом граду, 350 километара јужно од Москве, бајковито осећање је пролазно.

На речној обали запажам билборд за регрутацију у војску.

Обећава једнократну суму од 17.000 евра сваком ко се пријави да се бори у Украјини.

У близини је плакат руског војника који нишани калашњиковим.

„Тамо смо где смо потребни", гласи пропратни слоган.

Кремљ је покренуо инвазију на Украјину 24. фебруара 2022. године.

У неким деловима света, она се тумачи као покушај да се Кијев присили да се врати под окриље Москве и да се преокрене читава безбедносна архитектура у Европи настала после Хладног рата.

Руско лидерство је замислило кратку и успешну војну операцију.

То није ишло по плану.

Четири године касније, рат Русије у Украјини се и даље развлачи.

Већ траје дуже од бруталног рата нацистичке Немачке против Совјетског Савеза, овде познат као Велики патриотски рат.

У овом граду можете да видите неке од последица.

Једну страну деветоспратне стамбене зграде у Јелецу прекрива огроман мурал.

Ту су приказана лица пет руских војника, мештана који си погинули у борбама у Украјини.

На врху је исписано „Слава нашим херојима Русије!".

Руске власти не објављују бројке о погинулима у такозваној „специјалној војној операцији".

Али зна се да је Русија претрпела огромне губитке на бојишту.

Много малих места и села које сам посетио у последње две године имају музеје и споменике у част војника који су погинули у Украјини, као и одвојене делове за скорашње жртве рата на локалним гробљима.

„Муж моје пријатељице је погинуо борећи се тамо.

„Син моје рођаке такође. И унук", каже Ирина, која је застала да поразговара са мном испред мурала.

„Много људи је погинуло. Жао ми је тих момака."

Ирина продаје карте на аутобуској станици.

Једва саставља крај с крајем.

„Рачуни за кућу нас убијају. Цене нас убијају. Веома је тешко преживети."

Иако оскудева у новцу, Ирина помаже у сакупљању пакета помоћи за руске војнике на фронту.

Она не критикује рат у Украјини. Али је он збуњује.

„У Великом патриотском рату, знали смо зашто се боримо", каже Ирина.

„Нисам сигурна за шта се боримо сада."

Граница са Украјином је 250 километара одавде.

Али прва линија фронта понекад делује много ближе.

Овај део Русије, Липецка област, као и многе друге, нашла се на мети украјинских дронова.

Свуд око Јелеца, власти су поставиле склоништа за ванредне ситуације.

Примећујем једно на аутобуској станици, друго у парку.

Ове бетонске грађевине стоје као споменици „специјалној војној операцији".

Пре инвазије на Украјину није било потребе за склоништима, будући да није било напада дроновима на Русију.

Стамбене зграде у Јелецу такође имају склоништа у подрумима.

„Сирене се оглашавају скоро сваке ноћи", објашњава Ирина.

„Али ја не напуштам зграду.

„Само одлазимо у ходник у којем нема прозора."

У Јелецу ћете пронаћи знакове рата на најнеобичнијим местима.

Примећујем да име локалне палачинкарнице носи латинична слова В и З - симболе „специјалне војне операције".

Натпис испред ње гласи: „Узми палачинку, а онда читав свет."

Запањен сам тиме.

Затим се присећам неких ствари које је говорио Владимир Путин.

„Где год ступи чизма руског војника, то је наше", изјавио је у Санкт Петербургу прошле године.

Пре две године у Москви видео сам електронски билборд са овим Путиновим цитатом: „Руске границе се нигде не завршавају."

Ратови представљају финансијски терет.

Уз руски буџетски дефицит који расте и привреду која стагнира, влада је повећала ПДВ са 20 на 22 одсто.

Министарство финансија каже да ће додатни приходи бити потрошени на „одбрану и безбедност".

Руска државна телевизија позива јавност на разумевање.

„Живимо у ратно време: рат који нам је наметнуо Запад", поручио је гледаоцима телевизијски водитељ Дмитри Киселев.

„Морамо да га добијемо, а не можемо да преживимо без ратног буџета."

Мале фирме осећају притисак.

У пекари у Јелецу, мирис свеже испеченог хлеба са сувим грожђем, погачица и кремпита је опојан.

Али радња је погођена руском економском кризом и растом пореза.

„Морали смо да дигнемо цене", каже власница Анастасија Бикова.

„Зато што су сви наши рачуни, рента и порез скочили. А повећање ПДВ-а значи да су наши састојци постали скупљи.

„Замислите да сви морамо да затворимо: наша пекара и ресторан преко пута.

„Трудимо се да осветламо образ нашег града.

„Али ако ми затворимо, шта преостаје? Само тамносива флека."

Сат времена вожње од Јелеца, у регионалној престоници Липецку, видим још подсетника на рат: још војних плаката, још склоништа.

Али на степеништу његове стамбене зграде, у овом тренутку Ивана Павловича више брине цев која цури.

На зиду се накупио лед и лифт не ради.

Пензионер је љут зато што га нико није поправио.

Он се буни и због високих цена и повећаних рачуна.

Да ли мисли да је рат крив за то?

„Да сам млађи, ишао бих тамо да се борим", каже ми Иван.

„Специјална војна операција је сјајна. Само цене упорно скачу.

„Пензије расту, али онда цене расту још више. И шта сам добио? Ништа."

„Наравно, живели бисмо угодније да нема специјалне операције", додаје он.

„Троше много новца на њу. Људи такође дају све што могу.

„Морамо да помогнемо. Не жалим се."

Руси осећају да им живот постаје све тежи.

Мало њих верује да има моћ то да промени.

Док рат улази у пету годину, врло је мало оптимизма у вези с њим.

Многи људи су се само шћућурили и чекају, надајући се бољим временима.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk