Русија и књижевност: Михаил Булгаков - генијалност која је утекла из канџи морфијума

Ако би требало навести примере који потврђују стереотипну тезу да велика књижевност настаје из великих мука, један од њих би сигурно био живот руског и совјетског писца Михаила Булгакова, чија се дела данас сматрају светском класиком.

У Првом светском рату радио је као лекар руске Беле армије, а долазак комуниста на власт у отерао га је на друштвену маргину.

Једно време, унутрашњи немир ублажавао је морфијумом - тада често коришћеним опијатом међу здравственим радницима који лако могли да дођу до њега, јер се користио за смиривање болова.

Писао је драме и прозу, а на последњем и најпопуларнијем делу Мајстор и Маргарита радио је дванаест година.

„Булгаков је писао о борби добра и зла у самоме човеку, али и у стварности која га окружује", каже за ББЦ на српском Мелина Панаотовић, доценткиња Филозофског факултета у Новом Саду.

Сто тридесет година од његовог рођења обележава се 15. маја.

За живота - „мртав писац"

Булгаков је за живота остао непризнат и необјављен - речником књижевних критичара, био је „мртав писац".

Светско признање стигло је много касније - скоро пола века после његове смрти.

„Свакако да је то заслужио и раније, али у совјетској Русији није било могуће бити слободан стваралац", објашњава Панаотовић.

Она подсећа да су „Лењиновим Декретом из 1918. године сви који нису спадали у радничку класу били лишени многих права".

„Свако ко је завршио факултет, па и Булгаков са дипломом медицине, могао је бити проглашен за 'експлоататора', а никако му није помогло што су његови родитељи пре Револуције 1917. имали собарицу, помоћну радницу у кухињи", наводи доценткиња.

Поврх тога, одбио je да пише по обрасцима совјетске књижевности.

„Булгакову је, од совјетског култа борбе са политичким противницима одувек био важнији мир и лична, породична срећа, у каквој је и сам одрастао.

„Као сваки истински и талентовани стваралац, он је изнова формирао сопствене ставове о совјетској стварности, на основу онога што је сам доживео и видео", каже Панаотовић.

Ипак, Комунистичка партија му је двадесетих дозволила да на кратко постане сарадник Московског уметничког театра (МХАТ).

У том позоришту је 1926. године постављена његова драма Дани Турбиних.

Ради се о комаду по мотивима Булгаковљевог романа Белогвардејаци, који говори о Револуцији 1917. из угла припадника Беле гарде.

Бела гарда је била је војно-политичка организација основана 1917. године и борила се против бољшевика и револуционарне совјетске власти.

„Дело је измењено - убачени су звуци Интернационале, а један од јунака је морао да одржи здравицу Црвеној армији и јавно да саопшти о спремности да јој служи", објашњава Панаотовић.

Она додаје да је генерални секретар Централног комитета Комунистичке партије СССР Јосиф Висарионович Стаљин наводно „волео овај комад и кришом га гледао у позоришту".

Политички притисци на Булгакова су се наставили па је представа, иако успешна, скинута са репертоара 1929.

Тиме су му се затворила сва врата за списатељски рад, те је одлучио да се писмом обрати човеку који је могао да му помогне - Стаљину лично.

„Немогућност да пишем за мене је као сам жив сахрањен", написао му је, у писму којим поручује или ме пустите да идем у иностранство, или ме вратите у МХАТ (Московски уметнички театар).

Одговор је стигао - и то телефоном.

Како су Стаљин и Булгаков разговарали телефоном

Како је испричала пишчева трећа супруга, Јелена Сергејевна Булгакова, он је 18. априла 1930. године примио телефонски позив из Централног комитета Комунистичке партије СССР.

- Михаил Афанасјевич Булгаков?

- Да, да.

- Сада ће са вама разговарати друг Стаљин.

- Шта? Стаљин? Стаљин?

А онда се, присећала се Бугаковљева супруга, „са друге стране жице зачуо јак грузински акценат".

- Да, овде Стаљин. Добар дан, друже Булгаков (а можда му се обратио и са „Михаил Афанасјевич" - Јелена Сергејевна „није могла тачно да се сети").

- Добар дан, Јосифе Висарионовичу.

- Примили смо Ваше писмо. Прочитао сам га са друговима. Добићете позитиван одговор... А да нисте тражили дозволу да идете у иностранство зато што смо вам ужасно досадили?

- Много сам размишљао о томе у последње време - може ли руски писац да живи ван родне земље. И чини ми се да не може.

- У праву сте, и ја тако мислим. Где бисте желели да радите? У Художественом театру?

- Да, желео бих. Али ја сам за то већ питао и одбили су ме.

- Пријавите се поново. Чини ми се да ће вас примити. Требало би да се сретнемо, да поразговарамо.

- Да, да! Јосифе Висарионовичу, за мене је јако важно да разговарам са вама.

- Да, треба да нађемо времена и састанемо се, обавезно. Све најбоље.

Из Сабраних дела М. Булгакова у десет томова, том X - Писма (редакцијски превод)

Међутим, неколико месеци касније постало је јасно да нема ништа ни од посла у позоришту, ни од емиграције.

Булгаков је преминуо 1940. године.

Његов први зборник изашао је тек после Стаљинове смрти 1955. године, а у њему су били комади А. Пушкин и Дани Турбиних.

Панаотовић истиче да је за објављивање дела најзаслужнија била пишчева трећа супруга.

„Захваљујући Јелени Сергејевној, која је сачувала и класификовала обиман архив писца, објављени су Позоришни роман, Белогвардејци, Забелешке младог лекара, Мајстор и Маргарита и многе Булгаковљеве драме", каже.

Библиотека у Приштини: Чудо југословенске архитектуре

У канџама морфијума

Пре него што се потпуно окренуо списатељском позиву, Булгаков је радио као лекар.

Имао је 23 године када је избио Први светски рат.

„Био је мобилизован у Белу армију и послат на север Кавказа", прича Панаотовић.

„Радио је као хирург, највише на ампутацији руку и ногу, а затим је 1916. године послат у забито село Никољско, где је био једини лекар.

„У својству акушера, хирурга и педијатра био је приморан да прегледа и по стотине сељака дневно".

На том путу, наводи се у Енциклопедији Булгакова, пратила га је његова прва супруга Татјана Николајевна Лапа - венчали су се 1913, а она је са њим кренула на фронт где је радила као милосрдна сестра.

И баш ту, у Никољском, Булгаков је потпуно случајно пао у канџе морфијума.

Десило се то, пише истраживачица Олга Жук, 1916. или 1917. године - инфицирао се лечећи једно дете од дифтерије, па је морао да прими серум како би спречио развој болести.

Од серума је добио осип и болове, па је узео морфијум да их умањи.

А онда још једну инјекцију. А онда још једну.

При убризгавању једног шприца двопроцентног раствора готово моментално наступа стање спокоја, који брзо прелази у усхићење и блаженство.

И то траје свега минут-два.

И онда све нестаје, као га да није ни било.

Почињу бол, ужас, тама.

Из приповетке Морфијум, М. Булгаков (редакцијски превод)

„По целе дане сам плакала", наводи Татјана Лапа у њеним причањима.

Она и Булгаков су за собом већ имали један абортус који се десио пре венчања, а у Никољском је побацила и други пут - највише „због зависности мужа".

Ипак, нису се развели - рат се завршавао, кренуло је повлачење, а Булгаков се разболео од тифуса.

„Опоравио се у Владикавказу, одвојен од млађе браће, који су после пораза беле армије морали заувек да напусте Русију", подсећа Панаотовић.

Рођени Кијевљанин, Булгаков се 1921. сели у Москву, а Лапа остаје са њим још три године.

Зависност од морфијума је највероватније оставио напуштајући Никољско, а ова тема појављује се у неколико његових дела.

Стање кризе детаљно је описао је у приповетки Морфијум.

У том делу, главни лик почиње да узима морфијум због физичког бола, а онда схвата како му то помаже да не мисли на вереницу која га је оставила.

Најдраматичнији тренутак је када јунак размишља да је једини излаз из кризе самоубиство, али проналази снагу да победи зависност.

Победио ју је и Булгаков.

Међутим, према тврдњама Лапе, био је то један од разлога што је прекинуо бављење медицином - излечени зависник гледао је да остане подаље од искушења.

Из Русије: Какав је данас однос према Булгакову

Олга Просвирова, новинарка ББЦ руског сервиса

Булгаков је данас несумњиво један од најпопуларнијих писаца у Русији.

Руси се са његовим делима срећу барем једном годишње, када се уочи Нове године на телевизији приказује култни филм Иван Васиљевич мења професију, по мотивима Бугаковљеве драме Иван Васиљевич.

То је филм за који сви у Русији знају, мада мали део зна шта је била основа за филм.

У совјетском периоду, Булгаков није био у школском програму.

Међутим, програм се од 1992. године мења и од тада се изучава у завршном разреду средње школе.

Већина чита Мајстора и Маргариту, а та књига је пре десетак година такорећи постала део поп културе, јер су многи тврдили да им је то омиљени роман.

Такође, многи знају да је писац хтео да напусти Совјетски Савез јер се није слагао са политиком.

Он никако није могао да схвати Лењина и његову диктатуру пролетаријата, јер је за Булгакова свака диктатура била исто што и насиље, што он није подносио.

Булгаков никада није сазнао да је његово стваралаштво утицало на многе генерације.

У Русији га много воле, а често цитирају Псеће срце, по којем је снимљен и истоимени, веома популаран филм.

Зашто су Мајстор и Маргарита тако важно дело?

Мајстор и Маргарита су за многе прва асоцијација на Булгакова.

Роман је настајао од 1929. до 1940, а за то време писац се оженио још двапут.

Прве странице написао је живећи са књижевницом и преводитељицом са француског која се звала Љубов Јевгењевна Белозерска.

Она му је преводила материјал за роман Живот господина де Молијера, написан 1933. године, а објављен 1962 у СССР.

Три године касније, 1965. штампани су Мајстор и Маргарита, а од тада се појавило више филмских екранизација.

„У питању је слојевито књижевно дело, које нас, најједноставније речено, учи о добру и злу", каже доценткиња Филозофског факултета у Новом Саду Мелина Панаотовић.

„То је прича о власти, над којом увек постоји виша власт, те се власт као таква увек плаши, прилагођава и нема мирну савест", објашњава.

Једна од прича које се у роману паралелно одвијају прати Понтија Пилата - човека који је, према Библији, осудио Христа на распеће.

„Булгаков показује како се у њему пробудила савест, али због слабе воље, кукавичлука и друштвене позиције коју је желео да задржи по сваки цену, он губи мир, живце, а временом и смисао таквог живота", додаје Панаотовић.

„То је прича о ствараоцима, о истинским ствараоцима који не подлежу моди и тенденцијама времена, већ проповедај ново царство - пишу искључиво вођени личним начелима.

„Наравно, то је и прича о великој љубави, која не може да се реализује без жртве, и која тражи стрпљење и веру. Малодушност убија љубав, као што одсуство емпатије убија све оно људско у човеку."

Доцеткиња сматра да моћ овог романа лежи у томе што „изнова васпитава и преображава људски род".

„На крају ће све бити добро, јер 'на томе почива свет', главна је порука Мајстора и Маргарите", истиче Панаотовић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]