Шпијунажа и књижевност: Како је Џон ле Каре мешао стварност и фикцију у шпијунским романима

Твит актуелног директора британске обавештајне службе МИ6 у којем назива романе Џона ле Кареа „реалистичним и бриљантним" вероватно би измамио осмех на лице преминулог писца шпијунских романа.

Однос Ле Кареа и његових бивших колега одувек је био компликован, а њихови ставови према писцу подељени.

Пишчеву каријеру обојило је његово непосредно искуство обавештајног рада.

Сам Ле Каре утицао је на то како свет замишља британске обавештајце, па чак и на начин на који су они говорили сами о себи.

Писао на основу личног искуства у тајном свету о ком се у његово време знало још мање него данас.

Због тога је тешко рећи где се у његовим делима стварност завршава, а почиње фикција.

То је знао само Ле Каре.

Иако је основни извор пишчеве инспирације било време које је провео радећи за МИ5 и МИ6, одабрао је да тај део животне приче однесе у гроб.

„Имам противречна искуства и осећања везана за мој претходни посао - у обе службе - и никако не могу да одлучим шта ја заправо мислим о свему томе", рекао ми је једном Ле Каре.

„Поносан сам што ме нико ко зна шта се заправо десило до сада није оптужио да сам разоткрио истину".

Време које је Дејвид Корнвел (Ле Кареово право име) провео радећи као британски обавештајац било је мрачно.

Слојевит и морално неодређен

У његово време издајници у службама безбедности бивали су откривани, један по један.

„Био сам при крају почетничке обуке када је дугогодишњи обавештајац од поверења Џорџ Блејк разоткривен као руски шпијун", причао је Ле Каре.

Раскринкавање још једног двоструког играча, Кима Филбија из МИ6, било је инспирација за Ле Кареово најпознатије дело - трилогију „Крпар, кројач, солдат, шпијун".

Његов таленат је био да свет из периода Хладног рата помеша са личном драмом и људским осећањима издајника и изданих.

Неки сматрају да је Ле Каре увео реч „кртица" за особу која одаје информације непријатељској страни, као и многе друге фразе које обавештајци користе међу собом.

Тим агената ЦИА који ради против Москве дуго је био називан „Руска кућа", име за које неки сматрају да је узето од истоименог романа из 1989. године.

Они који су радили за Руску кућу рекли су ми за једног супарника да је „наш Карла" - према ривалу Џорџа Смајлија из поменуте трилогије.

Док је Флемингов Џејмс Бонд ескапистичко штиво, Ле Кареови шпијуни долазе из тмурне, компликоване и морално неодређене реалности.

Вероватно због тога нису сви ветерани МИ6 били одушевљени писцем.

„Он даје себи за прави да каже да је ово свет хладнокрвних издаја, али то није тако", рекла ми је једном приликом бароница Дафни Парк, која је радила за МИ6 заједно са Ле Кареом.

„Не можете да пошаљете агента на задатак без обостраног поверења".

Бивши директор МИ6 сер Ричард Дарлоу критиковао је Ле Кареа на једном књижевном фестивалу пре неколико година, рекавши да је писац циничан.

Сам Ле Каре је касније оценио да је тај коментар стигао у идеалном тренутку као реклама за његов нови роман.

Баш као што је Ле Каре имао сложен однос са реалним светом шпијуна, тако су и шпијуни имали однос према пишчевим делима и није им се увек допадало како су приказивани.

„Осећања у служби су током година била подељена", рекао ми је 2009. године сер Колин Мекол, који је био на челу МИ6 пред крај Хладног рата.

„Једни су били бесни на Ле Кареа зашто што је ликове увек приказивао као дволичне и стварао утисак да сви сплеткаре против свих...

„А други су мислили да је његов рад фантастичан, зато што је оставио успомену на нас за будуће генерације".

Шпијунска митологија

Током последњих година, британска обавештајна служба покушава да се дистанцира од представа које се заснивају на фикцији и да се прикаже у светлу коју има више додира са реалношћу.

„Једно су чињенице, друго је фикција", каже бивши директор МИ6 сер Џон Скарлет за ББЦ поводом смрти Џона ле Кареа, којег је сматрао изузетним писцем.

„Не треба их мешати", додаје.

Кит са мистерозним појасом: Пријатељ или шпијун?

Међутим, стварност и фикција се често преплићу, а то је нарочито био случај у годинама када је тајанственост остављала празнину коју треба попунити.

Ле Каре је био свестан да су његова дела допринела митовима о шпијунима, а повремено је звучао као да ни сам није сигуран шта да мисли о томе.

„Проблем је што читалац, као и јавност чији је он део, жели да верује шпијунима, упркос свим доказима који им говоре да не би требало", записао је.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]