О слободи и Слободану: Шта нам данас поручује 'Дечко који обећава'

Био је то, наизглед, само обичан разговор после тренинга каратеа.

„Никад од мене самурај“, каже 24-годишњи студент Слободан Милошевић из Београда, трљајући сапуњаво лице и косу испод млаза вреле воде.

„Биће, биће, ја ћу за то да се побринем… Твоје је да се прилагодиш“, одговара му тренер.

„А ако се не прилагодим?“

„Онда си нај***о“.

У тај кратак разговор под тушем као да је стало све што ће се у култном југословенском филму Дечко који обећава, који је недавно напунио 45 година, догодити младом Слободану, у улози Александра Берчека.

Из угледне је и богате породице, тренира и студира, има фину девојку из фине куће и треба да се венчају, али ће га ударац веслом у главу, уз случајни сусрет са швајцарском туристкињом и орални секс, претворити у револуционара са гитаром у рукама.

И некога ко не жели да се прилагоди.

„Притиснут неразумевањем друштва, породице, пријатеља, властитих жеља и могућности, покушао је да уразуми побуњену, луду главу, која не може да се адаптира на свет и, пре свега, заосталу средину засновану на предрасудама“, каже Милош Радивојевић, редитељ Дечка који обећава, у разговору за ББЦ на српском.

„Ја бићу, бићу, бићу слободааан, бићу, бићу слободааан“, певао је млади Слободан те 1981, годину после смрти Јосипа Броза Тита, док је Југославију запљускивао Нови талас, у чијим тактовима су свирали неки од најкултнијих бендова тог доба.

Душан Којић Која, басиста Дисциплине кичме и Ивица Вдовић Вд, бубњар Екатарине велике, имају и значајне улоге у филму, као чланови Слободановог бенда Добри дечаци, а ту се негде мотају и Срђан Шапер и Влада Дивљан из Идола.

Којићеву малу улогу музичара и уметника Пита, Александар Јанковић, професор историје филма на Факултету драмских уметности у Београду назива „непоновљивом“ и „отелотворењем“ београдског Новог таласа у једној личности.

„Дечко који обећава има митски статус“, истиче Јанковић за ББЦ на српском.

У текстовима пишу да је „ухватио дух времена" и „аутентичну енергију Новог таласа и панка", а називају га и „визионарским" и „филмом испред свог времена", док га је Југословенска кинотека уврстила међу 100 српских играних филмова (1911 - 1999) проглашених за културно добро од великог значаја.

„То је једини мој филм на списку, дакле имам један одсто“, каже Радивојевић уз осмех.

О Дечку

„Не знам одакле да почнем“, једна је од првих ствари коју ми Радивојевић каже, али одмах креће дубоком реченицом: „Филм има судбину као и човек“.

„Иако сам ја од те 1981. у некој врсти физичке регресије и лагано пропадам, како време пролази Дечко страшно напредује, заиста је чудо“, каже 87-годишњак.

Током година је све више гледан, истиче, иако је после премијере „изигнорисан“ и „непрекидно заобилажен“, и није освојио ниједну награду.

„Физички су нам и претили због њега, говорили да нас треба физички одстранити од могућности да правимо филмове, такве су биле критике широм Југославије“.

Није га то изненадило.

„Навикао сам себе од почетка на неуспех и губитништво, уживео сам се у тој позицији, она ми се допада“, прича Радивојевић, редитељ, између осталог, филмова Квар, Тестамент, Уна, Ни на небу, ни на земљи, као и серија Отворена врата и Горе доле.

„Трајем захваљујући томе што ме нису прогутали митоманија, неки велики новци и успех, али ће ипак иза мене остати двадесетак наслова, од којих је Дечко један од бисера.“

У причи о суштини филма, враћа се на контекст у ком је настао.

Говори о благој либерализацији средином 1970-их, која се тек очекивала после смрти највећег сина народа и народности социјалистичке Југославије 1980. године.

„Међутим, то се није десило“, додаје Радивојевић.

„Титовом смрћу ствари су се само још више заоштриле, гледајући судбину филма.“

Ситуација је и даље била „веома тешка“, а снимање скупо и недоступно без привилегија.

„Ипак, у институцијама и установама културе су постојали људи који су имали потребу да се на неки начин искупљују, помажући ауторитетом и донацијама ауторске филмове и пројекте попут Новог таласа.“

У том тренутку, иако у раним четрдесетим - „био сам престар за причу о неким новим клинцима, Који, Вду и осталима“, истиче - Радивојевић долази на идеју о Дечку.

Са Небојшом Пајкићем је почео да ради на сценарију.

Неколико верзија је завршило у канти, док нису дошли до оне која може да се реализује.

„Помогао нам је Илија Милутиновић, директор Авала про филма, предузећа која је паразитирало на Авала филму (славној продуцентској кући из доба Југославије).

„Био је прагматичан човек, бивши комуниста са угледом, којем је било до новца и видео је шансу да до њега дође кроз филм који има музику као звук времена.“

А то су били Нови талас и панк.

Део Дечка који обећава су, између осталог, песме Азре, Идола, Шарла акробате, Прљавог казалишта, и Пекиншке патке.

Требало је да траје два сата и 20 минута, али је значајно скраћен.

„Продуцент нас је условио на највише сат и 50, како би на свака два сата била биоскопска пројекција, а тих додатних десет минута смо морали да ослободимо како би кинооператер имао времена попуши цигарету и попије кафу“, смеје се.

Данас га називају „панк рефлексом“.

Велику улогу одиграо је београдски Студентски културни центар (СКЦ), који Радивојевић назива „жариштем“ и „језгром“ окупљања младих бендова тог доба.

„Ти млади људи су створили услове и атмосферу за тај панк рефлекс, били су урбана градска деца и млади побуњеници. Желели су да се ослободе предрасуда које су вукли из породица и калцификованог, скорелог друштва.

„Која, Вд и то друштво су у том тренутку били то о чему смо причали, ја сам само то осетио и учествовао у регистровању читаве те ситуације.

„Та побуна и огромна чежња за слободом су били пресудни, то је био основни подстицај за тај филм“, истиче.

А у центру свега био је један Слободан.

О Слободану

„Ту имамо неколико варијанти тумора, сваки ће бити једно питање на испиту“, каже професор окупљеним студентима у белим мантилима.

Његов асистент потом узима нож, на сивој посуди пресеца људски мозак напола и подиже га готово као трофеј, да сви виде црнило у његовој средини.

Један од студената се у том тренутку окреће и одлази - слошило му се.

„Милошевић баш не може да се адаптира“, каже професор.

Опет тај проблем са адаптирањем.

Али и нешто по чему ће у деценијама које ће уследити многи препознавати Дечка који обећава - Слободану Милошевићу.

Човек истог имена и презимена, рођен у Пожаревцу, убрзо ће започети политички успон који ће имати утицаја на читаву земљу, њен распад у крвавом рату и регион.

Постаће председник Србије, па СР Југославије, а затим завршити у Хашком трибуналу због оптужби за ратне злочине, где ће и преминути пре доношења пресуде.

„У сценарију је био текст за нумеру Слободан, то је Небојша Пајкић радио са Којом по нашем договору и ок, знали смо како се главни лик зове“, присећа се Радивојевић.

„Али онда дође снимање сцене у којој Тика Арсић као полицајац испитује Берчека, тражи му име, затим презиме и ми установимо да презиме немамо.“

Изабрао је Милошевић - девојачко презиме његове мајке.

„Дошло је до те антиципације“, каже уз осмех.

Улогу Слободана добио је Берчек, тада у глумац у раним тридесетим.

Радивојевић га назива „изванредним“, а претходно су сарађивали у филму Квар.

„Тајна његове улоге у Дечку је у томе да ју је одиграо уназад - искористио је искуства каснијих година да би говорио о ранијим“, сматра Радивојевић.

Ипак, снимање је прошло уз дозу тензија између њих двојице.

„Свађали смо се и нервирали међусобно“, наводи редитељ, додајући одмах да су ти сукоби „били формални, не суштински“.

„Хтео сам да га утерујем у нека нова стања, ново осећање света, да мора да са уверењем да брани малог панкера, а он се супротстављао у извесним елементима.

„Нормално је то, глумац каже ја то не могу да урадим.“

Око чега је било проблема?

„На рецимо голе сцене, што је бесмислено - дојадиле су ми те љубави у фармеркама и гаћицама, скините се голи, то је таква сцена, о томе правимо филм.“

Када су Берчека једном питали коју улогу сматра најважнијом у каријери, наводно је одговорио: „Улога Слободана је довољна, остало ћемо лако", писали су бројни медији.

Нисам могао да проверим - одбио је разговор за ББЦ на српском.

Берчекову партнерку Машу игра Дара Џокић, која није одговорила на поруке и позиве за разговор.

Улогу на филму имао је и Богдан Тирнанић, њен каснији супруг, а новинар и писац.

„Имао је позицију опонента, човека који је контрадикторе, ко стално опонира пројекту, руши нам све и заступа супротне тезе“, каже Радивојевић.

Раде Марковић је добио улогу Слободановог оца, Душица Жегарац мајке, Машиног оца је играо Бата Живојиновић, а мајку Марина Зупанчич, словеначка глумица.

„Увек се радо сетим тог култног филма, после толико година још ми је један од дражих“, каже 79-годишња Зупанчич за ББЦ на српском.

„Био је нешто ново на филмском пољу - тема је била напредна, о прељубама и сексуалним слободама није се причало у јавности, тако да је било веома храбро снимити тако нешто.“

Памти га и по томе што је током снимања била трудна и „пресретна у свим погледима“.

„Јако сам срећна што сам била део тог филма.“

О Балади о тврдим грудима

Немања Митровић, ББЦ новинар и панкер

У време бројних музичких и панк супкултурних открића, негде на почетку средње школе, некако сам се докопао и „Дечка који обећава“.

Новоталасну лектиру југословенске кинематографије сам моментално упио попут трулекс крпе.

Омиљене сцене су ми биле, наравно, из СКЦ-а, када се у кадру појаве тадашњи београдски панкери.

За још једног младог падавичара из провинције не толико честе, али изузетно драге слике.

Са посебном пажњом сам ослушкивао такозвани саундтрек јер се поред радија и ретке међусобне размене касета и дискова, тако тада ловила нова музика.

Било је ту бендова које сам увелико слушао попут Пекиншке патке, Прљавог казалишта, Панкрта, Парафа и Азре, али и значајних новина.

Тада сам, рецимо, први пут чуо један небрушени дијамант југословенског рокенрола – Игру стаклених перли и њихову никада објављену песму „Возимо се колима суботом поподне“.

Међутим, главна сонична делиција је наишла нешто касније - „Балада о тврдим грудима“, можда и најбоља домаћа пост-панк ствар уз „Небо“ Електричног оргазма (такође у филму).

Измишљени бенд Добри дечаци, а заправо Шарло акробата без Милана Младеновића и са рокадом на линији бас-гитара, отпрашили су ствар квалитетно и, испоставиће се, провокативно, а мене оставили без текста.

Почетни риф, који се протеже кроз целу траку, моћна Којина творевина, и сада ме из места покрене чим је чујем.

Легендарну песму сам у наредним данима и месецима бесомучно вртео.

Увек ми је некако било жао што не постоји верзија без реплике Радета Марковића: „Склони ту срамоту“.

Мада из ове перспективе и то делује симпатично.

И ето, после више од 20 година како сам први пут гледао филм и даље ми је апсолутно ремек-дело домаће кинематографије.

А музика из филма, посебно „Балада“, исто то, али на квадрат.

О крају

Слободан се на крају, после још једног ударца, врати на старо.

Венча се са Машом и пред њим је изгледна будућност.

Међутим, у последњој сцени удара главом прво о зид, па у огледало, са ког се потом злослутно цеди крв.

„Крај представља очекивани пораз и пад за главног јунака који прво прихвата стари начин живота, али се предомишља и прибегава аутодеструкцији као једином начину за избављење“, каже професор Јанковић.

„Радивојевићевске главне јунаке увек прати разочарање, губитак вере у идеале и идеју и потпуно предавање стихији“, додаје.

Слободан се „самокажњава и покушава да кроз крваво огледало прође до неког другог, бољег себе - и не успева“, објашњава редитељ.

Иако филм те 1981. није наишао на позитивне критике, он издваја два тренутка на која је и даље поносан.

По гледању га је из Лондона звао славни редитељ Душан Макавејев, а затим и у глуво доба ноћи још један колега - Жика Павловић.

„Нисмо се нешто дружили, био је старији доста од мене“, каже Радивојевић.

„'Мишо, гледао сам Дечка, то је нешто јако озбиљно и важно за све нас', рекао је Жика и додао реченицу коју никада нећу заборавити, која ми је најважнији комплимент: 'Два сата сам се осећао као да сам гребао ноктима по бетону'“.

А шта нам Дечак данас поручује?

Где је он данас?

Такође на крају окрвављује главу, али не са жељом да је промени, већ као једино оружје којим може да оде са друге стране огледала, у нови свет, где може да лиже ране и слуша и компонује сјајну музику, сматра Радивојевић.

„Страхујем да наше дечаке који обећавају тамо, са друге стране огледала, као и оне од пре пола века, чекају тамни вилајет и мрачна шума.“

О слободи

Готово пола века касније, Радивојевић и даље снима.

Управо је, истиче, завршио филм о Голом отоку, који назива давном жељом – „паковали смо га 30 година“, истиче – под називом Острво на дну.

Монтажа је у току.

„Снимао сам 16 дана, мало мање него мој први филм 1970. године.

„Допала ми се идеја да завршим у истим условима у којима сам почео“, каже уз осмех.

Тело га полако издаје, наводи, али му мозак још ради.

Мучи га слух, са којим је проблем имао још током 1970-их и 1980-их.

„После Дечка сам нагло изгубио слух и моја веза са музиком је прекинута - кажњен сам због бављења тим панк светогрђем“, смеје се.

Због тога је касније „екскомунициран“, наводи.

Концерте је изгубио, престао да иде у позориште које воли, па и да гледа филмове, али није престао да их снима.

Не из неке тврдоглавости, указује, већ као путоказ да треба да престане да се бави другима и огради себе од опонашања.

„Не могу да гледам америчке филмове и да то не утиче на мене“, сматра.

„То је моја шанса, екскомуникација тера човека да буде оно најбоље што може… Стекао сам способност да слушам очима“.

Једна брига га данас „помало опседа“.

„Не чињеница да сам већ у годинама када морам да рачунам на скорији одлазак, већ осећање да ће филмови остати у лошем стању, необезбеђени у технолошком смислу", каже 87-годишњак.

„Распаднуте копије које се врте на телевизији, пуне крацера, махом су са ВХС касета и врло мало филмова је рестаурирано, што свакако тражи новац, али има пуно драгоцених филмова у заоставштини бивше Југославије које треба спашавати“.

У међувремену је продао београдски стан и са супругом „побегао на море“.

Живи у Херцег Новом, у стану са погледом на две палме.

Самоћа му прија.

„Гледајући данас неке нове генерације и рокенрол сцену, замишљам и музику из оног времена“, каже.

Неке нове Слободане?

„Јесте, неке нове Слободане“.

Јер бићу бићу слободааан, бићу, бићу слободааан.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk