Филм и секс: Секретарица - како је ова настрана садо-мазо романса постала филмска знаменитост

Сексуална отвореност није у традицији кинематографије која се ствара на енглеском језику.

Европа нам је, а нарочито Француска, дала праве посластице као што је Жена у ланцима (1968) Анрија Жоржа Клузоа, бескрајно еротичнији духовни претходник филма Педесет нијанси сиве, у којем удата жена улази у садо-мазо однос са једним мистериозним уметничким галеристом.

Ту је и Романса (1999) редитељке Катрин Бреја, који приказује младу учитељицу која на сексуално одбијање партнера реагује изузетно ризичним сусретима са другим мушкарцима.

Остали смели описи настраног са француским акцентом долазе од Барбета Шредера (Maitresse) - у овом његовом филму из 1976. године ситни криминалац Жерар Депардје се заљубљује у минијатурну доминатрик жену која има сексуалну С&М одају.

Ту је свакако и Михаел Ханеке и Професорка клавира из 2001, са величанственом дамом француске кинематографије Изабел Ипер у непоколебљиво мазохистичкој улози.

У поређењу са тим, америчка кинематографија је често мењала позицију од еуфемистичког визуелног израза инсинуације - отрежњење од Хејсовог кодекса који је важио од 1934-1968 године и који је забрањивао вулгарности, наговештену голотињу, уметничко и реално насиље, сексуално наговарање и приказивање силовања - и кикотавог, адолесцентског приступа било каквом помињању секса.

Када се осврнемо уназад, тешко је пронаћи бестидне портрете сексуалних особа чије су приче оснажене радозналошћу и разумевањем у тој мери да такви детаљи не подривају, већ продубљују карактеризацију ликова.

Изузетак који потврђује правило је култни класик Секретарица који пуни 20 година.

Све потиче од мале, мрачне приповетке америчке списатељице Мери Гејтскил објављене у њеној изузетној збирци кратких прича Лоше понашање из 1988. године.

Протагонисткиња њене Секретарице, Деби, потпуно је скрхана понашањем свог шефа који почиње да меша њене административне задатке са додатном дозом сексуалног понижавања којим је Деби у исто време згрожена, али и потакнута узбуђењем.

Редитељ Стивен Шајнберг је причу прво адаптирао у кратки филм, а затим и у дугометражни.

Сценарио је написала Ерин Кресида Вилсон и она централни догађај третира као неконвенционалну романсу из канцеларије са необичним и шаљивим моментима у којим наивна Ли Халовеј (Меги Џиленхал) успева да маневрише и хендлује свог топло-хладног шефа, господина Греја (оригинални лик, најбољи са оваквим именом, 13 година пре Педесет нијанси).

Секретарица је премијерно приказана на фестивалу Санденс 2002. године и тако лансирала каријеру Џиленхал у њеној чувеној улози Ли Холовеј.

Упознајемо је док чека родитеље који долазе по њу у психијатријску установу.

Међутим, није потребно много времена да је туробна атмосфера коју затиче код куће поново врати старим навикама самоповређивања.

Трансформација започиње проналажењем уносног посла у канцеларији адвоката Едварда Греја којег игра Џејмс Спејдер.

Мала количина одговорности је узбуђује, баш као и повремени интерес њеног повученог и резервисаног шефа.

Полако, али неминовно, динамика доминације и потчињености која нам најављује њихов сексуални однос почиње да цвета, што код ње производи мешавину самопрезира и одушевљења.

Ситне грешке у куцању ускоро воде до благих физичких казни, а шеф ауторитет спроводи и саветима како да секретарица увече стигне кући или како да сервира вечеру.

Она ускоро улази у процес самоостварења и самоповређивање оставља за собом.

Џиленхал је уверљива и магнетски привлачна као стидљива, помало чудна особа која успева да пронађе утеху кроз изражавање латентних побуда.

Њено постепено откривање свега што заиста и воли је представљено као емоционално ослобађање и води ка њеном коначном откривању одлучности у себи по први пут.

„Буквално свака холивудска глумица одређене доби је одбила ову улогу и то је био једини разлог због којег смо ангажовали Мери Џиленхал", каже Шајнберг за ББЦ Културу из свог дома у Бруклину.

Етаблиране глумице нису желеле да се прихвате улоге која је подразумевала пљескање по задњици на радном столу, пузање на све четири са шаргарепом у устима и сл.

Али непозната глумица је донела и одређене предности, каже Шајнберг: „Део реакције публике је био управо тај да они нису имали никакве асоцијације на њен лик. Они су били ,,та девојка".

Насупрот томе, улога господина Греја се претворила у симпатичну појаву сексуалног перверзњака.

До те, 2002. године, Спејдер је већ имао улогу Грејема, човека који воли да снима жене које причају о сексу у Содерберговом филм Секс, лажи и видео траке из 1989, као и Џејмса, мушкарца којег узбуђују аутомобилске несреће у филму Судар Дејвида Кроненберга из 1995.

Његов младалачки, деликатан поглед у комбинацији са благо перверзним изразом начинили су га веома специфичним секс симболом.

„Женама је био привлачан, вероватно је и даље, и то на катаклизмичан начин", каже Шајнберг.

Џиленхал је 2003. изјавила за Индепендент како је Спејдер опонашао Грејову незаинтересованост тако што јој је повремено нудио чоколадице и говорио јој да је она његов савезник; у исто време, он је игнорисао и своју пажњу уместо тога усмеравао ка својој шминкерки.

„Било је то понављање сцена из филма. Не мислим да је то радио свесно у односу на мене, већ искључиво за себе", каже она.

Када сам то предочио Шајнбергу, он се сагласио: „Све у вези са њим је било у функцији улоге и то је показивао и на платну, али и на сету", каже он.

Утицај на гледаоце

Током година, Секретарица је поделила перверзну заједницу (изузетно подељену контракултуру коју уједињује само интерес за неконвенционалним изворима еротског ужитка) по два питања: Бајковитог, ром-ком завршетка у којем се Ли и Едвард венчавају након што она остави свог вереника и увршћавању самокажњавања као нечега што без дилеме његову сексуалност третира као патологију.

Штавише, иако се филм категорише као фантазија, сецирање се врши кроз призму реализма, што се тумачи као промашај, као неки пост МеТоо, у којем се свако приказивање злостављања на послу гледа са дозом горчине.

У краткој причи Мери Гејтскил, Дебин шеф добија неку врсту заслужене казне када новинар сазнаје за његове перверзије, док је хероина толико поремећена да једноставно престаје да одлази на посао, иако је и даље узбуђује и само сећање на њега.

У адаптацији мрачне приче у романтичну фантазију, у амбијенту канцеларије долази до губљења моралног компаса, док је део Дебине комплексности као жене у дубоко амбивалентном односу са својим злостављачем, потпуно заокружен.

У оригиналном опису код Мери Гејтскил постоје одјеци Ноћног портира (1974) Лилијане Кавани у којем жртва из концентрационог логора, коју игра Шарлота Ремплинг, среће свог наци стражара (Дирк Богард) у Бечу, 1957. године, где њих двоје настављају сексуални однос започет у логору.

У сваком случају, у време када је Секретарица почела са приказивањем, у амбијенту у којем није било показивања БДСМ-а (ропство, кажњавање, доминација, потчињавање, садизам и мазохизам), овај филм је представљао прекретницу за све оне које је интересовао БДСМ.

Медисон Јанг је небинарна списатељица и активисткиња која се истакла на америчкој квир сцени режирајући и глумећи у феминистичким порнографским филмовима.

После тога, она се посветила писању мемоара под именом Татица (Daddy) у којем се посветила истраживању сопственог односа према БДСМ-у и основала сопствену продукцијску компанију Empress in Lavander Media.

Она се сећа да је Секретарицу гледала са својом партнерком 2005. године, нешто мање од пет година пошто је и сама ушла у БДСМ свет.

„Секретарица је, уз Девет и по недеља (1986), један од првих филмова које сам гледала у којем је настраност истражена у неком холивудском мејнстрим филму. Утисак је био моћан!

„Сада се налазимо на потпуно другом нивоу свести по питању настраности, секса, пристанка, комуникације, рода и сексуалности него што смо били пре 20 година.

„И даље је пред нама огроман посао, али у то време Секретарица је имала радикалан утицај. Била је радикална".

Секретарица је била „емоционална прекретница" за Брајана (његово име је промењено јер је желео да остане анониман) из руралних делова Индијане који је имао 19 година и који се управо упознавао са природом својих садомазохистичких чежњи.

„Видео сам разне филмове са БДСМ тематиком у којима се она користи више као сценографски елемент или као шаблонска естетика мрака, коже и привлачности.

„Али што се тиче романтичног момента, са тим се нисам сусретао до тада".

Тајминг у којем је Секретарица приказана се поклапао са његовим личним сексуалним изражавањем - тако да је филм за њега имао велики значај.

„Само неколико месеци после гледања филма ја сам и стварно на себи, у односу са неким другим, по први пут осетио те ствари.

„Шта све катарзично и толико интелектуално, али и адреналински привлачно неко може да види у филму и да касније све то доживи са неким другим?".

За Шајнберга је привлачност материјалу била више на нивоу темперамента него што је била лична.

Дете двоје психотерапеута, од шесте до 14. године живота редовно је слушао родитеље како за време ручка разговарају о својим пацијентима.

„Био сам васпитаван да на проблеме или на 'чудно и необично понашање' људи гледам као на нешто веома занимљиво и вредно обзира и бриге", каже он.

„Нисам опсесивно гледао филмове у којима је било секса, занимали су ме ликови који раде нешто и живе на начин који би многи други презрели или макар не би могли да у томе виде хуманост и лепоту".

Формативни филм за њега као тинејџера је био Таксиста Мартина Скорсезеа из 1976. године, због комплексности која је подарена његовом антихеројском главном лику.

„Амерички филм је опседнут херојствима. Многи глумци опсесивно желе овакве или онакве херојске улоге. Желе да буду мишићави или да буду као Дон Жуан.

„Када сам био млађи, најзанимљивији лик којег сам икада видео на платну је био Тревис Бикл. Он је био лудак са убилачким намерама, али је био и невероватно дирљив и беспомоћан".

Што се тиче директне инспирације за Секретарицу, филмови Sweetie (1989) Џејн Кемпион и Живот је сладак (1990) Мајка Лија су за њега били замајац који му је помогао да превазиђе све проблеме и препреке који су стајали на путу адаптације његовог кратког филма у дугометражни.

Он је сматрао да ће мрачни тон оригиналне приче бити монотон када му се продужи трајање.

Када је случајно имао прилике да види два поменута филма у којим се психолошкој комплексности приступило са поштовањем, али и са ведрином и шаљиво, успео је да развије сопствену адаптацију, након што је умало одустао од свега.

„Охрабрили су ме да видим хумор и тиме је цела ствар добила својеврсну слободу. Када сам једном направио такав заокрет, могле су да се догоде и све остале промене и трансформације".

Контроверзне промене

Питам га какве су трансформације испровоцирале различите реакције: завршетак филма и самоповређивање, којих нема у оригиналном тексту, иако постоје референце које упућују на то и које су заједничке за оба дела - као што је останак Деби у психијатријској установи и горко потиснути кућни живот.

За Шајнберга је срећан завршетак био кључни тренутак његове визије да нормализује БДСМ и да својим настраним ликовима подари судбину различиту од, рецимо, садомазохистичке хероине Ерике (Изабел Ипер) у Професорки клавира коју на крају бива брутализована и од њеног тинејџерског ученика/љубавника, али и од себе саме.

Он каже да се „тиме нуди другачија верзија садо-мазо односа, другачија верзија онога што би љубав могла да представља".

Гејтскил, коју је Шајнберг први пут контактирао 1992. године, своје погледе о адаптацији је поделила у свом есеју Жртве и љубавници: Љубавна прича који се појавио у збирци Неко са малим чекићем објављеној 2017. године.

Иако се иницијално, заједљиво реферисала на филм речима да га види као „верзију своје приче у стилу Згодне жене", она каже да се диви Шајнбергу што се упустио у нешто што је било ,,скоро немогуће" када је покушао да од тога направи филм.

И док истиче контраст између искрене допадљивости Ли и њене много амбивалентније хероине, она хвали и улогу Џиленхал, а на крају и признаје, иако помало осветнички, да ,,ако лажно позитивни филмови могу да се тичу било чега, зашто се онда не би тицали и садомазохиста, који то у сваком случају и заслужују".

Уколико је њен критички осврт уперен ка промени ДНК саме приче, она нема проблем са додавањем садо-мазо елемената.

За Шајнберга се то појавило као потреба да се искористи висцерални догађај као рани репер у односу на који посматрамо трансформацију Ли током филма.

Постоји сцена у филму која се одвија у адвокатској канцеларији, пре почетка сексуалног односа између ње и господина Греја, када је он третира серијом бизарних иступа - тренирајући је како да води телефонске разговоре, распитујући се о њеном сексуалном животу и нудећи јој топлу чоколаду.

Иако она то не зна, он има пуно разумевање за њено самоповређивање и због тога је као гром из ведра неба када јој каже: „Никада се више нећеш сећи. Са тим је сада завршено. То је сада прошлост", каже Шајнберг.

„То је моћан исказ који нешто значи. Он константно и значајно диже улог у игри која се одвија у канцеларији".

Јанг сматра да је најзначајнији елемент филма начин на који је приказана борба Ли и Греја са унутрашњим стидом који је лебдео над њиховим настраним жудњама.

„Одрастајући као квир и настран у јужном Охају, често сам се осећао - а и све око мене је упућивало на тако нешто - уврнуто и сломљено.

„Једна од ствари у којој је Секретарица јако добра је то што приказује два настрана лика са садистичким и мазохистичким прохтевима који немају језик, образовање, заједницу или ресурсе да знају како да истраже те своје тежње на начин који је заједнички договорен, здрав и на који свесно пристају.

„Мислим, када вас шеф пљеска по дупету, то је сексуални напад, а не настраност".

Гледање сцена у којим шеф кажњава своје запослене пљескањем по задњици или на било који други начин упражњава сексуалну надмоћ, у 2022. години није толико шокантно као што звучи написано, јер филм нема упориште у реализму.

Језовито-еуфоричан саундтрек Анђела Бадаламентија, музичког парњака славног Дејвида Линча, ствара бајковито расположење у неком наопаком свету; иако нам хумор у Секретарици даје осећај као да гледамо неку 'игру улога' (role-play) у којој учествује цео ансамбл.

Све је то последица уигравања које се одигравало пре самог 40-дневног снимања филма, каже Шајнберг.

„Са Меги смо се припремали неколико недеља, само са мном је прошла кроз сваку појединачну сцену у филму. И кад кажем сваку сцену, мислим на читање, размишљање о њој, разговор о емотивном искуству њеног лика.

„Затим однос између ње и Спејдера, на томе смо радили недељу или две. Тако нешто до сада није било рађено".

Када говоримо о узнемирујућој природи централне романсе у филму, са БДСМ односом који се одвија међу професионалцима и у амбијенту радног места, Јанг заузима избалансиран и префињен приступ проблему.

Она поштује формативну заслугу филма - „за многе од нас, био је ово први пут да смо уопште видели мазохистичко/садистички или потчињен/доминантан однос у холивудском мејнстриму - али у исто време и разуме проблеме у вези са тим.

„Ја ни у ком случају не мислим да је то модел здраве сексуалне везе или да је добар пример тога како би настрану сцену требало третирати или како иницирати настрани однос".

Кључни недостатак је непостојање пристајања на такав однос код оба учесника односа.

„Настраност и БДСМ зависе од тога. То разумевање и комуникација између свих учесника о очекивању, жељама, сигурносним сигналима, о одабиру аспеката БДСМ-а - све то ствара безбедан оквир за БДСМ везу.

„Такав оквир не постоји у Секретарици. Уместо тога сведочимо сценама у којим двоје настраних учесника тумарају сопственом везом скрећући повремено у еротику која никада није договорена међу њима".

Накнадне манифестације БДСМ-а у кинематографији

Читавих 18 година од како је први пут видела Секретарицу, Јанг не мисли да је у међувремену направљен неки прогрес у његовој презентацији у мејнстрим кинематографији и телевизији, што представља разочарање, али и разлог због којег је она направила сопствену продукцијску компанију, али и филм.

Empress in Lavander Media је продуцирала ТВ шоу Submission Possible, документарни филм које се бави светом настраности у различитим америчким градовима.

Она, такође, адаптира и свој мемоар Татица у дугометражни филм који се у биоскопима очекује почетком 2023. године.

Ова компанија омогућује да квир, трансродне особе и сексуални радници/уметници у секс индустрији испричају своје приче.

„Нисам импресионирана ничим што сам видела да се бави настраношћу у мејнстрим филму или телевизији", каже Јанг.

„Има ту превише погрешног схватања настраности и БДСМ-а, а већина људи која учествује у контролисању таквог наратива су писци, редитељи и продуценти који нису део БДСМ заједнице".

Основни проблем су еротски бестселер ЕЛ Џејмс, Педесет нијанси сиве и резултирајућа серија филмова који су од 'наивне' Дакоте Џејмс и 'мученог' Џејмија Дорнана чије су 'жудње' неконвенционалне - направили звезде.

Брајан није ни читао књигу, нити је гледао филм, а Јанг „није волела књигу и није имала снаге да гледа филм", али обоје се слажу да је он отворио нове теме за разговор и едукацију.

Јанг додаје и то да је он „поплочао пут за још дубље разговоре и представљање наше заједнице".

Још један опис садо-мазо везе који је био критикован је роман Сели Руни Нормални људи, као и његова ТВ адаптација у којој хероина Маријана доживљава депресију која је води у ропски сексуални однос са фотографом злоставјачем.

Ово је повратак на оно што Брајан назива „најболнијом стигмом", тј. тумачењем по којем је свако интересовање за настраним „нека врста сигнала за социопатско понашање".

Начин на који се ова сексуална интересовања објашњавају као пречица за насиље и самоповређивање, исти је као и начин на који су историјски биле приказиване и менталне болести.

Он ме затим, нешто ведрије, упућује и на два скорија, позитивна примера портретисања настраности и БДСМ-а за које верује да су много вернији и занимљивији: Војвода од Бургундије из 2014. Петера Стрикланда и амерички кратки филм Марси је научила нешто ново из 2020. године.

Шајнберг би желео да допринесе овом скромном опусу својим новим радом.

Без обзира на доказану форму коју је исказао Секретарицом, он се већ 10 година бори да оствари пројекат који се бави, још једном, трансформативном моћи за буђењем либида.

„Веома је тешко направити филмове у којим се дешава нешто необично, нарочито ако то необично има везе са сексом. Људи одгледају такав филм и њхова реакција је да је ,,грозно шта све раде ти људи, не желим то ни да гледам".

Даје ми и кратак опис Велике ципеле, пројекта који је у различитим фазама имао Кристин Стјуарт, Хоакина Феникса и Жилијет Бинош у потенцијалним улогама, као и ципеле дизајниране од Џорџине Гудман, дизајнерке модне куће Александер Меквин.

„Ово је прича о генијалном модном дизајнеру чија је креативност спутана. У његов дом долази да живи психијатар са девојком која има предивно стопало.

„Њега њено стопало сексуално узбуђује до те мере да је његова креативност поново пробуђена, а резултат тога је нова, фантастична колекција ципела створена за њу".

„Покушавајући да снимим тај филм, сусрео сам се са истим оним препрекама са којим сам се суочавао и током снимања Секретарице. У овом случају реакције су типа - 'Уф, љигав филм о фетишу на стопала'. Ја на то увек кажем - 'Не, ради се о дивном филму о подмлађивању уметничког духа'.

„Тако да, знате, или је забавно или разочаравајуће. Када сам написао овај сценарио, био сам сигуран да ћемо лако наћи средства за њега због Секретарице. Али то се није десило. Чак и са свим тим сјајним глумцима, и даље смо наилазили на дубоку скепсу".

Постоји и веза између Шајнбергове тренутне битке и есенције онога што Секретарицу чни великим филмом и добар исход се чини заслуженим.

И Ли Холовеј и господин Едвард Греј су усамљени: ови ликови су и написани тако да не знају за узвраћену љубав коју романтични мејнстрим ликови узимају здраво за готово, јер чезну за специфичним типом везе која их по истом принципу дефинише као аутсајдере.

И зато, када стигне, она је као богојављање. Шајнберг је брижно нуди свима нама гледаоцима и поручује - када ваш укус почне да одбија многе друге, проналажење оних који вас разумеју, може да буде позитивно еуфорично.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]