Три разлога због којих је интернет опседнут мајмуном Панчом

Грчевито стеже плишану играчку, а сваки његов покрет је несигуран.

Великим, округлим очима посматра друге животиње, као да тражи сигурност и повезаност.

Панч, младунче мајмуна рођено у јулу 2025, од почетка је било усамљено - мајка га је убрзо напустила, а интеграција у друштво макакија била му је отежана.

Да би му помогли да се носи са самоћом чувари у зоолошком врту у Ичикави у Јапану су му дали плишану играчку орангутана, коју носи свуда са собом.

Када су се на интернету појавиле фотографије и видео снимци Панча док га гурају и одбацују старији мајмуни, људи су одмах емотивно реаговали - делили су снимке, правили мимове и коментарусали како би желели да га заштите.

Тако се придружио групи интернет животиња које су постале глобални феномен, попут Мачке Грампи и патуљастог нилског коња Му Денга.

Видео снимци Панча имају десетине милиона прегледа, а кад се у Гугл претраживачу укуца Пунцх монкеy (мајмун Панч) - илустрације животиње у срцу преплаве екран.

Помно је праћен сваки тренутак у животу малог мајмуна - од тренутка када је први пут узео плишану играчку и стегао је уз себе, када се неспретно склањао од кише, тражец́и заклон, па до момента у ком проналази првог пријатеља у чопору.

Али, зашто је Панчова прича заинтересовала људе?

1. Потреба за прихватањем

Ова прича показује колико лако људи развијају снажну емотивну везу са животињама - чак и када их познају само преко интернета.

Неискусна мајка, чије је Панч прво младунче, напустила га је можда због топлотног таласа, писао је Гардијан.

„Пошто га је мајка напустила, Панч је имао потешкоћа да се повеже са другим животињама.

„Људи имају снажну потребу за припадањем", каже психотерапеут Дражен Јанко за ББЦ на српском.

То је „основни психолошки механизам који нам помаже да разумемо свет", указује.

Припадност нам даје осећај сигурности и идентитета.

Заједно са блискошћу и емоционалном повезаношћу спада међу кључне потребе личности.

Ако су те потребе потиснуте или угрожене, јавља се снажна унутрашња тензија.

Када видимо неког ко је одбачен, тада снажно реагујемо, јер препознајемо и сопствени страх од искључености, додаје психотерапеут.

Људи могу да се вежу за животиње на интернету, а то може да им донесе одређену емоционалну корист као и провођење времена са њима уживо, показала је студија научника са Универзитета у Пекингу.

То може објаснити зашто приче и о удаљеним животињама често доживљавамо лично, додаје се.

Зашто нам је блискост важна?

Током 1950-их, амерички психолог Хари Харлоу узимао је мајмуне на рођењу и одвајао их од мајки.

Одбијали су храну и ушли у оно што је назвао „стањем емоционалног шока".

Ови мајмуни су одгајани у ограђеном простору у којем су имали две опције.

Једна је била хранилица, а друга лутка у облику мајмуна умотана у фротир, која је била мекана и удобна, али није пружала храну ни пиц́е.

Младунци су много чешће бирали тактилне сензације које је пружала лутка прекривена фротиром у односу на жичану лутку са храном и водом.

Ови експерименти били су одговор на бихејвиоризам - правац у психологији који је тада преовладавао.

Бихејвиористи су веровали да бебе везују за оне који им удовољавају биолошке потребе, као што су храна и склониште.

Харлоу је оспорио ову теорију сугеришуц́и да су бебама потребне брига, љубав и љубазност да би формирале здраве односе и везе са другима, а не само храна.

Ипак, ово истраживање касније је било критиковано, јер су младунци намерно одвајани од мајки и излагани дуготрајној социјалној изолацији.

Иако су резултати показали колико је рана приврженост важна за здрав психолошки развој, последице по мајмуне биле су озбиљне.

Многи су развили трајну анксиозност, депресивна понашања и потешкоће у социјалним односима.

2. Удаљеност

Корисници друштвених мрежа помно су пратили сваку следећу фазу малог Панча.

„Ако неко не престане да малтретира Панча, одлетећу у Јапан и помоћи ћу му", објавио је један младић у видеу на ТикТоку.

Иако то може да делује парадоксално, људи често снажно реагује на догађаје који су далеко, објашњава психотерапеут Дражен Јанко.

„Када је неки догађај далеко, ми немамо директну одговорност, нити моћ да утичемо на исход, али задржавамо право на емоцију.

„Можемо да саосећамо, да будемо погођени, али немамо никакве последице нити могућност да суштински помогнемо", додаје он.

Питање је, каже, како бисмо реаговали када би се иста ситуација догодила у нашој близини.

3. Прича о одрастању

Један од разлога зашто непрестано гледамо видео снимке Панче, може бити и то што је многима сладак.

Одређене црте лица су људима постале посебно симпатичне током еволуције, писао је раније ББЦ.

И животињска и бебећа лица имају веће главе у односу на тело, крупне округле очи са ситним зеницама, мала уста и оглашавају се специфично, тако да од нас очекују неку реакцију.

Када видимо нешто слатко, то покрец́е брзу мождану активност у орбитофронталном кортексу - делу мозга одговорном за емоције и задовољство.

Ова врста мождане активности утиче на жељу за негом и повезаношћу, што су нека од обележја родитељства.

Баш зато волимо да гледамо бебе и друге слатка бића и ствари, сматрају научници са Универзитета Оксфорд.

А прича о Панчу би могла да буде и прича о одрастању.

Када пратимо мајмуна како учи и одраста, не посматрамо само животињу, већ и процес развоја.

Гледамо како истражује простор, покушава да успостави контакт са другим животињама, реагује на страх, радозналост и одвајање.

У тим фазама препознајемо обрасце који су универзални за сва жива бића и потребу за сигурношћу, припадањем и учењем кроз игру, објаснио је Мортен Крингелбах, професор неуронауке са Оксфорда.

„Ова прича нас подсец́а шта значи бити човек", додао је.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk