'Необични' систем који оспорава све идеје о настанку планета

Како се формирају планете једно је од основних питања о нашем универзуму.

Научници имају теорију која се уклапа у оно што видимо у нашем Сунчевом систему, баш као и другде широм космоса.

Али сада изгледа као да један далеки планетарни систем све то оспорава, према студији недавно објављеној у часопису Наука (Science).

Према актуелној теорији, планете потичу од гаса и прашине који окружују нове звезде.

„Мислимо да планете тада расту сакупљајући ту прашину на гомилу“, каже Томас Вилсон, доцент астрономије са Универзитета у Ворику, у Великој Британији, главни истраживач нове студије.

„Она се скупља да би формирала каменчиће, који се потом сударају један са другим да би формирали крупнија тела звана планетезимали.

„На крају се планетезимали сударају међу собом да би формирали планете.“

То за последицу има стеновите планете као што је Земља, и језгра гасовитих џинова, као што је Јупитер.

Међутим, услови као што су температура и доступност одређених материјала разликују се у зависности од удаљености од звезде, што одређује спољни састав планете.

„У спољним областима, иза онога што називамо леденом границом, можете да добијете гасове и лед зато што је довољно хладно да они постоје“, каже Вилсон.

Ту густе атмосфере могу да се сакупе у гасовите планете, а да их не развеје радијација звезде, према Европској свемирској агенцији (ЕСА).

У тим областима обично настају гасовити џинови као што је Јупитер.

Ближе звездама, међутим, буде топлије и има више прашине него гаса.

То доводи до формирања стеновитих планета као што су Меркур, Венера, Земља и Марс.

Ова варијација услова, уз претпоставку да се све планете у систему формирају отприлике у исто време, значи да треба да очекујемо одређени редослед планета у орбити око звезда - стеновите планете најближе звезди и гасовите планете даље од ње.

Али планетарни систем описан у овој новој студији као да оповргава све ово.

Необични поредак

ЛХС 1903 је мала црвена М-патуљаста звезда на око 117 светлосних година од нашег Соларног система.

Хладнија је, мање јарка од нашег Сунца и око ње орбитирају четири планете.

У новој студији, Вилсон и његов међународни тим, детаљније су проучили овај звездани систем и открили да су три унутрашње планете следиле очекивани образац.

Најближа звезди је стеновита, а две које следе су гасовите.

Међутим, уз помоћ опсервација ЕСА-е и њеног сателита Кеопса, открили су да је четврта планета стеновита, упркос томе што је најдаље од звезде домаћина.

„Очекивали смо да буде гасовита... Зашто је онда стеновита?

То је било велико питање“, каже Вилсон.

Истраживали су могућа објашњења за овај поредак планета.

У предложене идеје је спадала и она да је радијација звезде можда развејала гас или да је најдаља планета била погођена објектом који је одувао њену атмосферу.

Али звезда не може да одгура гас од четврте планете, а да истовремено то не учини и са другом и трећом, а моделовање сугерише да би било какав судар довољно велик да одува атмосферу такође уништио саму планету.

Формирање планета од изнутра ка споља

Пошто су искључили ове теорије, научници су узели у разматрање и то да ли је „необичан“ састав резултат формирања планета једне за другом, уместо истовремено.

„Ако се ова спољна планета формира у ономе што зовемо исцрпљено или сведено окружење, где има мање ресурса на располагању, лако бисте могли да произведете својства те планете“, каже Вилсон.

Звезданом систему је можда већ понестало гаса у време кад је формирана спољна планета, сугерисао је он.

„И зато је закључак до ког смо дошли да можете да имате механизам формирања планета од изнутра ка споља, у ком се прво формира планета најближе домаћину, па следећа, онда следећа, и тек онда спољна планета.“

Идеја да се настанак планета узастопно, од оне најближе звезди, до најдаље од звезде, са све мање ресурса, зове се Формирање планета од изнутра ка споља.

Постављена је као теорија пре више од 10 година.

Али ЕСА каже да је ово до сада најубедљивији доказ да се то стварно дешава.

'Сви облици и величине'

Вилсон мисли да ћемо морати да ревидирамо претпоставку да све планете у систему почињу да расту отприлике у исто време, нарочито ако је то образац који видимо у другим деловима космоса.

А таква ревизија могла би да има домино ефекат на разумевање и нашег Сунчевог система.

„Да ли се Меркур формирао први, потом Земља, па Марс?

„То на неки начин отвара питања о временском следу догађаја у нашем Сунчевом систему.“

Не треба да претпоставимо да је оно што се дешава у нашем властитом Сунчевом систему норма за све остале, додаје.

„Постоје типови планета звани супер-Земље и под-Нептуни, и сви они егзотични типови које напросто немамо у Сунчевом систему“, каже он.

„Не смемо да пренебрегнемо да сви ти страни планетарни системи могу да постоје у свим облицима и величинама.

„Могле би тамо напољу да постоје настањивији светови који нам још нису пали на памет само зато што смо толико усредсређени на Сунчев систем“, закључује.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk