Отмица у Штрпцима, скрајнути злочин који се прећуткује

Напомена: Овај текст је први пут објављен 27. фебруара 2023.

Бјелопољац Демир Личина оца памти врло мало, као кроз маглу.

Имао је три године када је Иљаз Личина, тадашњи радник грађевинског предузећа „Ратко Митровић" отет и убијен, како се испоставило, због бошњачке националности.

Он је један од 20 несрпских жртава које су 27. фебруара 1993. наоружани припадници специјалне јединице „Осветници" Војске Републике Српске, под командом Милана Лукића, извели из воза на прузи Београд-Бар, отели, а затим мучили и убили.

У то време већ је увелико буктао рат на територији Босне и Херцеговине, а пруга пролази малим делом преко општине Рудо у Републици Српској, једном од два ентитета Босне и Херцеговине (БиХ).

Ту је за многе у возу 671 била последња станица - Штрпци.

„Њихов једини грех је било име, чак ни презиме.

„Имали су означена имена и због тога су побијени", каже Демир Личина за ББЦ на српском.

Заједно са Демировим оцем, убијени су и Есад Капетановић, Фехим Бакија, Шећо Софтић, Рифат Хусовић, Халил Зупчевић, Сенад Ђечевић, Јусуф Растодер, Исмет Бабачић, Адем Аломеровић, Мухедин Ханић, Сафет Прељевић, Џафер Топузовић, Расим Ћорић, Фикрет Мемовић, Февзија Зековић, Нијазим Кајевић, Звјездан Зуличић, Томо Бузов и једна непозната особа.

Одељење за ратне злочине Вишег суда у Београду три недеље пре 30. годишњице од отмице, донео је првостепене пресуде против четворо окривљених на укупно 35 година затвора.

У поновљеном поступку, троје бивших припадника Војске Републике Српске (ВРС) осуђено је првостепено 14. октобра 2025. на укупно 25 година затвора.

Шта се догодило?

Сви убијени су у суботу, 27. фебруара 1993. ујутро у 10 сати кренули са главне железничке станице у Београду.

Били су путници и радници који су се случајно нашли на погрешном месту.

Демиров отац је тог дана ишао у Београд по плату и да однесе дознаке за боловање у фирму.

Послом је путовао и Фикрет Мемовић, радник Железнице из Пријепоља, заједно са комшијом Расимом Ћорићем, каже Фикретова ћерка Селма.

Радио је као отправник возова и тог дана је ишао на састанак синдиката у Београд и да подигне новац орочен у „Дафимент банци", једној од пирамидалних шема некадашњег режима у Србији који је пропао.

„Отишао је и није се вратио", прича Селма Мемовић Чоловић, која је тад била осмогодишња девојчица.

Судбина је хтела да њен отац месец дана пре трагедије ради баш на станици Штрпци, где су се он и колеге смењивали.

Јесте територија Босне и Херцеговине, али пруга је била у надлежности Железница, рекла је она за ББЦ на српском 2023. године.

Већ на станици на Новом Београду, према сведочењима, путници воза су легитимисани, наводно су надлежни јурили шверцере, а заправо су први пут на возним картама уписивана имена путника.

После Ужица, на западу Србије, на станици Штрпци сачекали су их наоружани припадници Вишеградске бригаде Војске Републике Српске.

Они са бошњачким именима изведени су из воза и одведени војним камионом даље ка месту Прелово.

„Мој отац је познавао тадашњег кондуктера и отправника возова и они су покушали да га заштите речима 'то је наш човек', а то су потврдили и на суђењу као сведоци.

„Међутим, та војска која је ушла и извршила отмицу је рекла 'можеш онда ти да га замениш' и одведени су тако", каже Мемовић Чоловић, која је пратила и суђења у Београду и у БиХ.

Како су убијени?

Војници су групу отетих довезли до основне школе у Прелову, а затим истерали из камиона.

Потом су их, ударајући ногама, рукама и кундацима пушака, приморали да уђу у фискултурну салу школе.

Припадници групе наставили су и тамо да их ударају по свим деловима тела више од сат времена, наносећи им бројне телесне повреде, пише у оптужници српског Тужилаштва за ратне злочине.

Псовали су им „балијску мајку", а један од окривљених жртву је тукао електричним каблом, пише даље.

„После оваквог окрутног поступања приморали су оштећене да скину одећу и од њих одузели новац и друге вредније ствари", додаје се.

Затим су их, држећи уперене пушке, приморали да само у доњем вешу и боси, руку везаних жицом на леђима, изађу из фискултурне сале и поново уђу у теретно возило којим су дошли, па су их одвезли у село Мушићи, до једне спаљене куће.

Тамо су их дочекали припадници оружане формације и у групама по двоје или троје, убијали пуцњима из ватреног оружја у потиљак.

Тако је убијено 18 цивила, док су двојица убијени при покушају бекства - један из ватреног оружја, а другом је припадник јединице пререзао врат.

Погледајте видео: Рат у Босни и Херцеговини, Зворник и живот после злочина - Сувадина прича

Пронађени посмртни остаци само четворице

До сада су пронађени посмртни остаци четири жртве, међу којима је Демиров отац.

Тело Халила Зупчевића пронађено је крајем 2009. у селу Сједача на обали језера Перућац, док су посмртни остаци Расима Ћорића, Јусуфа Растодера и Иљаза Личине нађени су у истом језеру 2010.

За осталим телима се и даље трага.

Свака породица је претходно давала ДНК узорке, како би се идентификовали страдали.

„Право да вам кажем, ја речима не могу да опишем тај осећај.

„У једном тренутку можда срећа што су пронађени, а друго... не знам како бих вам то објаснио", застајкујући описује Личина.

Отац му је сахрањен у породичној гробници у Лозни код Бијелог Поља у Црној Гори, на граници са Србијом.

Готово две деценије, добијали су различите дезинформације о томе где се отац налази, како је наводно жив и да ће га разменити са другим заробљеницима.

Када је отет и убијен, иза њега су остали супруга домаћица и четворо деце, који су једва склапали крај с крајем.

Кућа у селу коју је започео остала је недовршена.

Када је, много година касније, Иљазова удовица од фирме „Ратко Митровић", добила решење о породичној пензији на њему је као разлог стицања писало „повреда на раду", наводи син један од бирократских парадокса.

Социјална помоћ коју су добијали била је премала, помагали су пријатељи и фамилија.

Да смо живели у граду, вероватно бисмо „умрли од глади", каже Личина.

Овај 36-годишњак је правник и запослен је у управи полиције у Бијелом Пољу.

„Одрастање без родитеља је тешко само по себи, а одрастање без родитеља који је овако страдао је белег за цео живот", каже он.

Породице жртва ишле су и на разговоре са различитим политичким представницима, али су готово сви били незаинтересовани.

„Касније се испоставило да су представници државних власти лагали породице.

„Тадашњи председник Слободан Милошевић је рекао да 'ће преврнути небо и земљу' да нађе отете у Штрпцима.

„Лагао је", каже Личина.

Направљене су разне комисије, али без много ефекта, рекао је Личина у разговору за ББЦ на српском 2023. године.

Унапред планирано

На основу документације Железничко-транспортног предузећа (ЖТП) „Београд", током судских процеса утврђено је да је отмица била унапред планирана и да су представници државних органа Србије и Савезне Републике Југославије, коју су чиниле Србија и Црна Гора, били упознати са постојањем плана да се на станици Штрпци отму путници муслиманске вероисповести.

Одмах по сазнању да постоји такав план, ЖТП је обавестио надлежне органе, али ништа није предузето да се отмица спречи, пише у документу невладине организације Жене у црном „Никад нећемо заборавити злочин у Штрпцима".

Држава је одговорна за овај злочин, сматра Демир Личина, јер је знала да се нешто планира, а ништа није предузела да се то спречи.

„Ако се зна да је постојала таква информација месец дана пре отмице, онда то мени, са ове временске дистанце, говори да је то био добро осмишљен државни злочин", напомиње он.

Међу државним органима који су били обавештени су и Министарство одбране СР Југославије, Ужички корпус Војске Југославије којим је тада командовао Драгољуб Ојданић, као и Државна безбедност, додаје се у документу.

„Документа која су нађена показују да је у суштини то рађено наводно због спречавања људи из Санџака да се прикључе противничким снагама, и да то треба спречити на било који начин.

„Невероватна је инструкција и невероватан је начин на који се схвата и спроводи на терену", оцењује Небојша Мрваљевић из подгоричке невладине организације Форума слободних грађана Луча.

Бројне пресуде и даље првостепене

Пред судом у црногорској општини Бијелом Пољу, на граници са Србијом, 2002. осуђен је Небојша Ранисављевић на казну затвора од 15 година, коју је у међувремену одслужио.

Мићо Јовичић је признао кривицу за овај злочин и осуђен је на пет година затвора пред судом у БиХ.

Суд у БиХ је за случај Штрпци осудио и осморицу припадника Војске Републике Српске на казне затвора од 13, односно 15 година.

Обрад и Новак Полуга, Радојица Ристић, Петко Инђић, Миодраг Миташиновић, Драган Шековић и Оливер Крсмановић осуђени су на по 13 година затвора због саучесништва у злочину.

Првооптужени у предмету, бивши командант Војске РС Лука Драгичевић ослобођен је кривице, „јер није било доказа", пренео је Радио Слободна Европа.

Милан Лукић, осуђен на доживотни затвор у Хагу због ратних злочина у Вишеграду, оптужен је за овај злочин 2019. и у БиХ.

Последње су стигле одлуке београдског суда.

Одељење за ратне злочине Вишег суда је 7. фебруара 2023, објавио пресуду којом су окривљени Гојко Лукић, рођени брат Милана Лукића, саборци Душко Васиљевић и Јован Липовац осуђени на 10 година затвора и у то време малолетну Драгану Ђекић на пет година због ратног злочина против цивилног становништва.

У казну им је урачунато и три месеца притвора од децембра 2014. до марта 2015, после чега су пуштени да се бране са слободе.

Ипак, у децембру 2023. Апелациони суд је укинуо првостепену пресуду, наводећи да је била заснована „на битној повреди одредаба кривичног поступка".

Поновљено суђење је почело у јануару 2024, а завршено у октобру 2025.

Гојко Лукић и Душко Васиљевић осуђени су на по 10 година за ратни злочин против цивилног становништва, а Драгана Ђекић на пет година затвора.

Невладина организација Фонд за хуманитарно право (ФХП) тада је оценила да изречене казне нису правичне у односу на тежину злочина и одговорност окривљених, за „један од најтежих ратних злочина над цивилима бошњачке националности, држављанима СРЈ".

Најмлађа жртва био је тада малолетни Сенад Ђечевић, ученик - имао је 16 година.

Досадашње пресуде за овај стравични злочин су „невероватне", оценио је 2023. Небојша Мрваљевић, јер је за саучесништво пресуђено 13 година, а без одговорног лица.

„То је минимизирање дела које у новијој историји није појмљиво, да се мацолама и како већ убијају људи и убацују у реку.

„А најодговорније лице које је по командној одговорност било дужно да зна шта се догађа у његовој зони одговорности бива ослобођено", указује Мрваљевић, некадашњи официр Југословенске народне армије и касније припадник полиције.

И данас му смета што је некада часни позив официра, тад био сведен „на резервне старешине, приучене учитеље и криминалце који су изигравали војску".

Сматра да организатори рачунају на проток времена и да се зато тек сад доносе првостепене пресуде.

„То је само да се види како реагује јавност да би се у другом степеном другачије поступило.

„Ово је опет толико јавно да не могу да сакрију, а можда и пробни балон за друге случајеве који су у припреми, а жели се да буду потиснути или заборављени", истиче Мрваљевић.

Погледајте видео: Силовања у рату у Босни - 'Нисам била жена, него фигура за њихово иживљавање'

Небрига за породице

Породице жртава у Србији и Црној Гори нису могле да добију статус породица цивилних жртава рата јер закон прописује да морају да настрадају од „деловања непријатељске војске".

„Ово се не сматра непријатељском војском јер Србија није била у рату са Републиком Српском, а ја мислим да то мени нису пријатељи", каже Личина.

Тако је, сматра, држава небригом додатно угрозила породице које су биле пуштене да се саме боре и већина их и данас живи у веома тешким условима.

Држави је, каже, увек била важнија форма од суштине, па тако пет година оца нису могли ни прогласити за умрло лице, док није прошао законски рок од тренутка нестанка.

„Закон се примењује кад треба да се породицама отежа положај, а када треба да им се олакша - треба да се чека можда још 30 година", додаје он.

Све то заједно и Селму Мемовић Чоловић, која живи у Србији, наводи да себи постави питање у каквој држави живи.

„Питам се да ли ја имам право да живим, да ли имам право на истину, на процес да се једноставно кривци адекватно казне или се у нашој држави исплати бити злочинац и убијати", каже Мемовић Чоловић, која је остала у Пријепољу док је њен старији брат отишао у иностранство.

„Мој отац је био изузетно добар човек и мислим да га цело Пријепоље зна као таквог, увек спремног свима да помогне, да изађе у сусрет", говорила кроз јецај за ББЦ на српском 2023. године.

Односи Срба и Бошњака у Пријепољу су добри, додаје.

„И суживот у то неко време је био другачији, нама су комшије Срби и са њима и данас фино живимо, то што је неко урадио злочин у име тог народа, мислим да добар део људи то не оправдава нити подржава.

„Нажалост, не изјашњавају се из њима знаних разлога, такво нам је друштво сада, људи гледају себе - туђа бол их дотиче, али не смеју да се изјасне", каже Мемовић Чоловић.

Ради као учитељица већ 15 година, сада у сеоској школи, али нема решено запослење за стално.

Добила је решење после 12 година, али је после жалбе преиначено.

Док говори о томе преко телефона, 39-годишња мајка двоје деце заплаче.

„Не тражим никакву социјалну помоћ, само да ме пусте да радим свој посао да ми га не одузимају, или им је то порука да и ја треба да спакујем ствари и да одем одавде?", пита се Мемовић Чоловић.

Дубоко је разочарана и што су после „срамних пресуда апсолутно изостале реакције било ког бошњачког представника или члана Владе Србије, као и верских поглавара".

На годишњицу им буду „пуна уста злочина у Штрпцима, а чим тај тренутак прође, апсолутно се нико не осврће на породице жртава", каже она.

Случај официра Томе Бузова

Савим другачију судбину од осталих имао је Сплићанин Томо Бузов, пензионисани официр Југословенске народне армије, чије име у том злокобном возу никоме није засметало, али се он успротивио отмици упитавши наоружане војнике:

„Има ли закона у овој држави?".

То питање одвело га је у смрт, а његова породица остала је да живи у Београду, трагајући за одговорима, док су се прећутно све стране дистанцирале од њега и посмртно.

Новинар Борис Дежуловић је 2014. године за портал листа Слободна Далмација написао колумну „Осамнаест ружа за деветнаест жртава: за једну од њих није било ни руже ни молитве" о судбини овог човека који није оћутао на злочин.

„Само Томо Бузов нема множину и никога се не тиче.

„Иако је био жртва, за њега нема молитве и руже на помену убијенима: што се њих тиче, није био статистички Бошњак.

„Иако није био статистички Бошњак, иако је био официр ЈНА на путу у посети сину у истој тој војсци, не памте га ни његова последња домовина, ни његова некадашња војска: што се њих тиче, био је статистички Хрват.

„Иако је био статистички Хрват, Каштеланин, не памте га ни Хрватска ни Каштел Нови: што се њих тиче, био је издајник".

Годину дана касније, понтон у Каштел Новом добио је спомен плочу са именом Томе Бузова.

Табла је 2016. године постављена и на улазу у зграду на Новом Београду у којој је живео.

Писало је: „У знак сећања на хуманост и храброст човека који је живео на овој адреси", али без помињања злочина ни станице Штрпци.

Табла је у међувремену уклоњена, а затим су је комшије вратиле.

Мало се о Штрпцима зна и говори

У Србији се не зна довољно о Штрпцима, ретке су емисије или текстови о овом догађају у медијима који имају широку публику.

Осим спомен-шетњи у Пријепољу и Бијелом Пољу, дешавало се да једино обележавање годишњице буде протест Жена у црном у центру Београда, а да многим пролазницима не буде јасно о чему се ради.

То боли, упозорава Небојша Мрваљевић, јер јавност Србије и Црне Горе још није довољно схватила опасност таквих догађаја који, ако прођу некажњено, могу да се понове.

Иза свега, сматра он, стоји покушај раздвајања одговорности државне заједнице од дешавања у БиХ, негирање учешћа званичних органа и војске и одговорности лица.

„То је покушај убеђивања јавности да они са тим немају ништа", напомиње он.

„Начини на које су убијани су невероватни и монструозни.

„Оно што то све чини још тежим јесте што у продужетку даљих догађања, читаве деценије државни системи и Србије и Црне Горе покушавају да то на неки начин скрајну у ћошак", каже подгорички активиста.

Све досадашње, а посебно последње пресуде, Дамир Личина види као „својеврсно ругање породицама", јер налогодавци остају на слободи.

„Срамотно су ниске казне за пуке извршиоце, а пресуда је темпирана пред обележавање годишњице да би неко могао да изађе и каже да је нешто урађено, мада ја мислим да није ништа урађено", каже син убијеног.

Осуђени људи су, додаје, већ у поодмаклим годинама.

„Ја сам цео живот био ускраћен за ствари које је вероватно требало да имам, а они су то све имали.

„Правда не може да буде задовољена после оволико година", закључује Личина.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk