Владимир Тагић за ББЦ: 'Yуго Флорида' љубавно писмо оцу, а 'Сабља' прекретница

Нема ничег претенциозног у Владимиру Тагићу.

То сам помислио када сам први пут гледао телевизијску серију Јутро ће променити све, која је 39-годишњег српског режисера и сценаристу избацила на површину балканске кинематографске сцене.

Говори о обичним људима и њиховим свакодневним проблемима, попут емотивне и друштвене неснађености или беспарице, али то њихове приче не чини мање јединственим.

Тагић је назива „генерацијском причом" о људима у тридесетим и четрдесетим годинама, којој и сам припада.

„Осећао сам потребу да о њој говорим", каже и додаје да јој досад нико није дао глас на филму.

„Кроз Јутро сам доказао себи оно у шта сам дубоко веровао: животи свих тих људи које познајем, људи у мом или твом окружењу, пуни су 'сока' и прича вредних да буду испричане, колико год деловали као 'обични'", објашњава режисер за ББЦ на српском.

„Као да је уметницима дозвољено да се баве само великим и важним темама, али шта су велике и важне теме?

„Не делим их тако", додаје.

Сличан утисак имао сам после гледања Тагићевог дебитантског дугометражног филма Yуго Флорида, инспирисаног смрћу оца и начином на који се носио са губитком.

Када сам изашао из биоскопа, помислио сам како никада нисам видео тако веран приказ односа оца и сина на Балкану.

Док са редитељем шетам улицама његовог родног Младеновца, најсиромашније београдске општине удаљене педесетак километара од центра српске престонице, још једном имам исти осећај.

Огрнут смеђом јакном говори испред гараже код које је у филму паркирана стара југо флорида, готово се стапа са вратима на којима су измешани рђа и бордо фарба.

О животу и уметности говори онако како их приказује на филму: реално, огољено, без компликованих речи и срећног краја, али уз присуство наде.

На исти начин причао је за ББЦ и о серијама Сабља и Деца зла, у којима обрађује истините догађаје и критикује систем, као и о позицији филмских радника и студентским протестима у Србији.

Између Београда и провинције, филма и књижевности

Радња готово свих Тагићевих серија, кратких и дугометражног филма паралелно се одвија у Београду и мањим, провинцијским местима.

И живот режисера подељен је на две половине: прву је провео у Младеновцу, а од почетка студија, пре готово две деценије, преселио се у Београд.

Одрастање током ратних 1990-их у малој средини назива „тешким и изазовним", али напомиње да је волео место у којем се развијао и људе који су га окруживали.

„Постојала је музичка и културна сцена, рокенрол бендови, ту се од уласка у пубертет формирао мој идентитет, јер тада почињеш да тражиш нешто, појављују се питања у глави на која немаш одговор и глад да се задовоље та питања", прича Тагић.

Уметност, пре свега музика којом је тада почео да се бави свирајући гитару, у таквој средини и времену без интернета и лако доступних садржаја, била је „сламка спаса".

„Нудила ми је некакав смисао, одговоре, хранила је нешто у мени - прво музика, а преко ње, полако, и филм", додаје.

Родни градић га је, како каже, „формирао и одредио", па је и данас у свему што пише или снима.

„Увек ми је занимљива та динамика Београда и провинције, занимљиви су ми животи људи који су напустили родни град, дошли у Београд и стално су у вези са тим родним градом, враћају му се, у њему је битан део њих, али више није оно што је био - постаје нешто друго.

„Тиме добијам нешто аутентично моје, тачан пресек онога што јесам у тренутку када ме нека прича инспирише", објашњава Тагић.

Погледајте: Путевима 'Yуго Флориде' - исечак из разговора са Владимиром Тагићем

О 'Сабљи' и изгубљеној нади

Када је 5. октобра 2000. смењена власт Слободана Милошевића, бившег југословенског председника, и његове Социјалистичке партије Србије (СПС), Владимир је имао 14 година.

Политика га није занимала, али ће се то променити две и по године касније.

Тог 12. марта 2003. у дворишту зграде Владе Србије, у строгом центру Београда, убијен је тадашњи премијер Зоран Ђинђић.

Био је то, каже, „тренутак када се политички пробудио" средњошколац који је понајвише марио за музику.

„Сећам се момента у којем ми отац саопштава да је убијен Ђинђић: седим и свирам гитару са слушалицама на ушима, он улази у собу и каже: 'Ти слушаш музику, а убили су ти премијера'.

„Потпуно ми је било нејасно шта се догађа, али сам онда дане провео гледајући ту потеру и опсесивно анализирајући лица са потернице", присећа се редитељ две деценије касније.

Стање у српском друштву 2026. види као континуитет времена у којем је Ђинђић убијен, али и оног из мрачних 1990-их.

„Постојале су веће или мање шансе да се тај континуитет прекине, Ђинђић је био нека наша шанса, а страшно је када вам шанса буде сасечена у корену.

„То је трагедија једног народа, јер је то било убијање наде, шансе и идеје."

Његова генерација је, додаје, због тога „превише рано одустала од идеје да је промена могућа".

„Ту шансу бисмо можда искористили, можда и не бисмо, можда бисмо се и разочарали у тог Ђинђића.

„Али барем бисмо имали право да се разочарамо, а овако нам је то одузето", прича Тагић.

Као и у другим делима, печат догађаја на његов живот био је мотив да сними серију Сабља, емитовану 2024, у којој Тагић потписује сценарио и режију.

Иако је награђена на неколико фестивала, међу којима су они у француском Кану и кинеском Шангају, реакције публике су биле разнолике - од великих похвала до оштрих критика.

Владимир је такве коментаре и очекивао, јер до тада овај догађај из блиске историје није обрађен у филмовима и серијама, иако о њему „свако има мишљење".

„Свестан сам да сам могао да радим много безболније ствари, да мање упадам у очи и да ме мање људи критикују, али на то сам био спреман, јер знам да је оно што смо урадили одговорно према истини о том догађају.

„Било ми је важно да направимо серију вредну имена тог човека и верујем да смо у томе успели.

„Она је наш споменик њему", додаје Тагић.

Данас каже да му је то био „најзахтевнији и највећи задатак", али да је то серија на коју је најпоноснији у досадашњој каријери.

'Јутро све променити неће'

Тагић је режију на Факултету драмских уметности уписао из трећег покушаја, а у међувремену је студирао општу књижевност на Филолошком факултету.

Тих година је доста читао, посебно класике светске књижевности, што му је помогло у каснијем писању сценарија за серије и филмове.

„Читајући сва та велика дела схваташ да једино што ти овом свету имаш да понудиш јесте оно што је прошло кроз тебе или оно што ти јеси, једино што те одваја од било кога другог је твој доживљај света", напомиње.

Применио је то и у серији Јутро ће променити све.

Тагић је учествовао у писању сценарија и режији, а серија је од 2018, када је први пут емитована, постала симбол генерације миленијалаца.

Главни јунаци Љуба, Саша, Филип и Анђела су „наши пријатељи, наши животи, наше судбине", због чега је вероватно серија и омиљена међу људима те генерације, сматра Тагић.

У њој нема гламура, луксуза, несвакидашњих заплета.

Само живот тридесетогодишњака у Београду, оличен у стиху песме уводне шпице „Јутро све променити неће".

„Била је то потреба да се пренесе шта значи живети, одрасти, напунити 30 година, волети, бити остављен, не моћи да одговориш на питање шта значи успех и шта је твој смисао на Земљи", описује Тагић.

Овакав тип серије, који осликава дух одрастања једне генерације у једном граду, у Србији није снимљен готово пола века, додаје.

„Наша једина и последња генерацијска серија била је Грлом у јагоде из 1970-их, која приказује како су одрастали наши родитељи", сматра Владимир.

Јутро му је помогло да се пробије на сцени, иако је до тада иза себе већ имао кратке филмове Жицка, Излаз у случају опасности и Стеван М. Живковић.

Главни јунаци из серије не мењају живот наглавачке и не живе срећно до краја живота, већ само настављају, мање или више, сличан живот.

Јер, тако је и у стварности, где „нема савршено срећних крајева", каже Тагић.

„То би изневерило дух серије која носи слатко-горки укус - 'неке битке смо добили, неке изгубили' и томе морате да останете верни.

„Желео сам да када људи погледају одјавну шпицу серије и даље верују да ти ликови постоје, да и даље живе у Београду", додаје.

Вожња југо флоридом

Сличну поруку Тагић шаље и у дебитантском дугометражном филму Yуго Флорида.

Са зрелошћу, долазе нове врсте проблема.

Две године после смрти оца 2016, Тагић је почео да пише сценарио, а седам је укупно прошло до премијере у биоскопима.

У међувремену је писао још три филмска сценарија, од којих је одустајао, јер није успевао да прикупи новац за снимање, каже.

Филм му је био потребан као „нека врста терапије и личног суочавања са очевом смрћу", додаје.

„Почео сам од емоције, жеље да пренесем ту поетску истину о тренутку када престајеш да будеш дете - без обзира на то колико имаш година, детињство ти се завршава када остајеш без родитеља", препричава Тагић.

Био је то први пут да прави дело по сопственој причи, иако признаје да у сценарију има и доста фикције.

Зорана, лика који се суочава са губитком, игра Андрија Кузмановић, а за то је на Сарајевском филмском фестивалу добио награду за најбољу главну мушку улогу.

Његовог тешко болесног оца игра Никола Пејаковић, а њих двојица за кратко време покушавају да изграде однос и надокнаде време које нису провели заједно.

Аутентични приказ односа оца и сина је постојао у сценарију, али су га Пејаковић и Кузмановић додатно надоградили, каже Тагић.

Ипак, додаје да отац из филма није толико сличан његовом.

„Мој отац је био драматично топлији човек од Весе, Зорановог оца у филму.

„Филм је на неки начин љубавно писмо њему", прича Тагић.

Радња филма је спорија, а у многим кадровима глумци причају причу без померања усана или гестикулације.

Кадрови су мрачни, време тмурно, а ентеријери станова осликавају давно прошло време.

„Кроз таква осећања сам пролазио кад сам изгубио оца и схватио сам како филм поетски и визуелно треба да изгледа, као када сам гледао фотографије које сам направио у периоду када ми је отац био болестан.

„Иако је овај филм реализам, он је заправо и субјективизам - како се главни лик осећа, такав је и свет око њега", додаје.

Иза Весе, филмског оца, на крају остају само неке обичне, мале ствари.

Коре од мандарине на радијатору, старе наочаре, напола отворене укрштене речи.

„Сврха је да помислиш 'јуче је био ту, а сада га више нема и никада га више неће бити', да би било лепо да сте имали још мало времена", објашњава редитељ.

О протестима и статусу уметника у Србији

Редитељеве наде да су могуће друштвене промене, од којих је његова генерација привремено одустала почетком 21. века, оживеле су пре више од годину дана.

Још једном је трагичан догађај био окидач - пад надстрешнице Железничке станице у Новом Саду, приликом ког је погинуло 16 људи.

Убрзо су покренути протести широм Србије предвођени студентима, а све је почело на Факултету драмских уметности (ФДУ) у Београду, који је Тагић пре две деценије похађао.

„Ово што се дешава је важно и велико, без обзира како се завршило, а верујем да ће се завршити нашом победом.

„Боримо се да спасимо сопствену земљу.

„Мислим да је то важно, па макар и у томе не успели тренутно", каже 39-годишњи уметник, који јавно подржава студентске протесте и блокаде од њиховог почетка.

Сада, за разлику од постпетооктобарског периода, верује да од тога неће одустати.

„Колико год утопистичка била борба за боље друштво, не смеш да одустанеш од промене, јер тежња да живиш у бољем друштву твој живот чини смисленим, поготово ако живиш у Србији, која је тренутно, нажалост, далеко од било чега доброг", тврди Тагић.

Међутим, подршка антивладиним протестима има цену за филмске раднике.

Филмски центар Србије (ФЦС) већ годину и по дана није расписивао конкурсе за финансирање филмова, а последњи је спроведен 2024.

„Никад горе није било. Данас је у Србији немогуће снимити филм или серију", сматра Тагић.

„Не знам да ли су људи свесни колики број филмских радника нема посао и колико породица је ускраћено за основне потребе.

„Ја сам међу успешнијима у Србији, а тренутно немам посао", додаје.

Не ради се, како каже, само о њему и његовим колегама, већ и онима који би сутра могли то да постану.

„Шта је са млађима од мене, који још ништа нису снимили и тек треба да добију шансу?

„Шта је са људима који имају потребу за тим садржајем, са неким клинцем попут мене 1990-их?", пита се Тагић.

Указује и на ситуацију у правосуђу, услед притисака извршне власти на део тужилачког система, међу којима је и Тужилаштво за организовани криминал (ТОК).

Мањкавостима српског правосуђа бавио се у серији Деца зла, насталој по роману Миодрага Мајића, судије Апелационог суда у Београду.

Емитована је 2023. године и Тагић је режирао половину епизода.

„Нажалост, та тема је сада актуелнија него икада, корупција је као рак који је метастазирао у разне поре нашег друштва и правосуђе је можда најочигледнији пример.

„Ако га не изолујете, лечите, одсечете, он се шири по целом телу", сматра уметник.

Живот као казаљка југо флориде

Па, како онда живи обичан човек у таквом друштву?

Слично као и ликови из Тагићевих серија и филмова, каже.

То је покушао без речи да дочара кадровима из Yуго Флориде.

Телефон главног лика Зорана има потпуно поломљен екран, али, некако и даље ради.

Ту је и казаљка брзинометра старог аутомобила, која се готово стално квари, али наставља да иде.

„То су метафоре нашег живота, пун је изазова са којима се боримо, делује да ће у сваком тренутку да се распадне, али некако и даље ради", каже Тагић.

Последњу реплику у филму не изговара нико од главних јунака, већ аутомеханичар, који изнова покушава да уклони квар на старој југо флориди.

„Он каже: 'Крш, али може још да тера'.

„У тој реплици је сумирана метафора живота које живимо", закључује Тагић.

Погледајте разговор са Владимиром Тагићем на улицама Младеновца:

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk