Крај опсаде Сарајева: 'Снајпериста ме имао на нишану, али је одабрао да убије дете'

Вест да је после готово четири године званично завршена опсада главног града Босне и Херцеговине, Нада Цвитешић чула је преко радија, док се у аутобусу возила из Црне Горе према родном Сарајеву.

„Када сам дошла, пољубила сам зграду у којој сам живела", сећа се тог 29. фебруара 1996.

„Била сам пресрећна", додаје Цвитешић за ББЦ на српском.

Био је то крај 1.425 дана дуге опсаде, једне од најдужих у модерној историји, а за Наду - нови почетак.

Иако јој је посао у Црвеном крсту омогућавао да повремено може да изађе из града на који је у просеку дневно падало 329 граната, Нада је то ретко чинила.

За три и по године под опсадом снага Војске Републике Српске (ВРС), у Сарајеву је убијено више од 11.500 људи, од чега 1.601 дете.

„Није било сигурног места.

„Свако је могао да погине или буде рањен било где и било када" наводи се у пресуди Судског већа Међународног кривичног суда за бившу Југославију којом је некадашни генерал ВРС Драгомир Милошевић осуђен на 33 године затвора.

Пред Трибуналом су за опсаду Сарајева осуђени и бивши политички и војни вођа РС, Радован Караџић и Ратко Младић.

Штампа је дан касније писала да су отворени путеви ка Зеници и Тузли, чиме је опсада Сарајева и званично окончана.

„Федерална полиција и међународне мировне снаге успоставиле су контролу над сарајевским предграђима.

„Тиме је Сарајево добило пуну слободу кретања према остатку земље", пише дневни лист Ослобођење 1. марта 1996.

„Еуфорија се осећала у Сарајеву.

„Више није било оружаних сукоба ни у граду, ни у његовој околини", каже Александер Иванко, тадашњи портпарол Мисије Уједињених нација у БиХ и Међународних полицијских снага, за ББЦ на српском.

Иако је град био у рушевинама, радости је било и међу одраслима и међу децом.

Једна од њих, Нирвана Имамовић, имала је осам година када је почео рат у БиХ, током којег је убијено више од 100.000 људи.

Многих детаља се не сећа, али памти да је у сопственом граду била избеглица, јер се са родитељима морала преселити са Добриње у други крај Сарајева.

Често је маштала о њеној соби и играчкама, јер јој је као девојчици, каже, у годинама опсаде највише недостајала игра.

„Замишљала сам да с другарицама размењујем салвете и да се играмо латекса (ластиша)", каже Имамовић за ББЦ на српском.

Имала је 12 година када јој је отац рекао да коначно могу да се врате кући.

„Све је било збуњујуће и нестварно - истовремено крај нечега страшног и почетак нечега што још не разумем", сећа се Нирвана.

Опсада Сарајева: сећања преживелих

На лицима пролазника Иванко је препознавао понос и самопоуздање „какво није видео током рата".

„Зграде су биле уништене, струја, вода и грејање готово да нису постојали, хране је било, али избор је био веома ограничен", присећа се УН званичник.

„Како се време поправљало, кафићи су почели да раде, неки су имали и баште на отвореном.

„Све више људи, напокон без страха да ће бити погођени, седело је напољу, пило кафу и смејало се", описује.

Још памти срећу Сарајлија.

„Опсада Сарајева је напокон била завршена", каже.

Тог и наредних дана Едвард П. Џозеф, тадашњи амерички војни званичник који је служио у снагама ИФОР-а у Илиџи, приметио је две атмосфере у два Сарајева, каже он за ББЦ на српском.

„Олакшање и неверица у дотад опкољеном Сарајеву и брз повратак привиду нормалног живота", описује данашњи предавач Мерил центра за спољну политику америчког универзитета Џонс Хопкинс.

У тадашњем Српском Сарајеву, ратној престоници Републике Српске која је од 1992. до 2004. носила тај назив (данашње Источно Сарајево), Џозеф је приметио „стрепњу и огорченост", посебно у областима града које су Дејтонским споразумом из Републике Српске премештена у Федерацију БиХ.

„Никада нећу заборавити огорченост једног Србина, вулканизера који је био приморан да се пресели у Рогатицу 1996, пошто га је, као и многе друге Србе, власт Републике Српске натерала да напусти Сарајево.

„Проклињао је судбину зато што је морао да оде из Сарајево у 'ову рупу' у Рогатици и још памтим како је бесно изговарао 'рупа'", каже Џозеф.

Мировни споразум договорен у америчком Дејтону, а потписан у француском Паризу, склопљен је у новембру 1995.

Али, до краја фебруара 1996. Сарајево је званично и даље било под опсадом.

Када се Војска Републике Српске (ВРС), једног од два ентитета на које је подељена БиХ Дејтонским споразумом, повукла из Сарајева, власти Федерације БиХ почеле су да преузимају контролу над градом.

„То је тренутак кад сам рекла: ево га - враћам се у БиХ", сећа се глумица Хасија Борић.

Међутим, у Бечу је морала да проведе још неколико месеци пошто је била запослена у тамошњем Народном позоришту.

Живот под опсадом

Више од три године раније, првог дана ратне 1993, Аида Ферагет је „добила нову фризуру уместо сахране", како каже за ББЦ на српском.

Тада ју је снајпериста промашио за неколико центиметара.

Циљао је у главу, али метак је прошао кроз њену косу, данас кратку.

Прва помисао јој је била зашто неко уместо да прославља Нову годину бира да са околних брда пуца по цивилима у Сарајеву.

„Тек касније сам се наљутила, јер данима нисам ништа чула на десно уво, а и тај метком ошишани прамен ми је фалио", прича Аида.

Понекад јој смета када слуша приче о храбрим људима у граду под опсадом, јер каже да није била таква.

„Сваки дан сам била престрашена."

Понајвише због оца који је и за време рата свакодневно ишао на посао, али је страха било и када би испраћала другове.

Плашила се и за комшије јер није свима било исто да тада живе у Сарајеву, тврди.

„Горе од тога да си Сарајка или Сарајлија у опсади српских снага је било само једно – бити Србин у Сарајеву.

„Знам, јер сам једног месецима сакривала код себе од Цациних", прича Ферагет.

Мушан Топаловић Цацо био је одметнути ратни командант 10. брдске бригаде Армије БиХ, а под његовом командом мучени су и убијани немуслимански становници Сарајева.

Током пропале акције хапшења 26. октобра 1993. убио је девет полицајаца и војника, а дан касније је убијен.

Средином новембра 2021. тадашња градоначелница Сарајева Бенјамина Карић открила је споменик Цациним жртавама на Казанима, јами у којој су бачени убијени цивили.

Неколико километара даље, на линији раздвајања две војске рат је затекао и Едину Каменицу, некадашњу новинарку Ослобођења, листа који је 1992. и 1993. добио бројна светска признања.

Не воли да се сећа периода од априла до септембра те године, када је живела у згради која је делила две непријатељске војске.

Одмах јој, каже, кроз главу пролазе слике српских војника у униформама који су упадали у станове, пљачкали, силовали и тукли.

„Наравно, најгоре је било онима с муслиманским и хрватским именима, али пијаном и дрогираном војнику је често свеједно ко ће му бити жртва", прича Едина за ББЦ на српском.

„Страшни злочини су почињени у том делу Сарајева који је био под контролом тадашње Српске Републике", сећа се бивша новинарка.

Едина је живела у насељу Ковачићи, под контролом ВРС, које је тада само река делила од државног парламента и територије под контролом Армије Босне и Херцеговине.

За пет месеци живота на линији често се дешавало да јој војници упадају у стан, који по њиховој наредби није смела да закључава.

У том периоду само је 15 пута успела да изађе из зграде.

„Све што је било потребно нама несрбима, куповао је наш добри комшија Србин", памти Едина.

Сећа се да је неколико пута пијане и дрогиране војнике под српском командом увео у властити стан и убедио да немају разлога да иду даље.

„Питање је шта би било са нама да није тако радио."

Нико још не зна тачне податке о броју убијених Сарајлија из три насеља која су била линија раздвајања две војске - Грбавица, Враца и Ковачићи.

„На Грбавици је нестало 259 људи, од чега се и даље трага за 60 особа", каже Емза Фазлић, портпаролка Института за нестале особе БиХ.

Скоро 30 текстова Едине Каменице Суд БиХ користио је као доказни материјал током суђења Веселину Влаховићу Батку, бившем припаднику српских паравојних снага, осуђеном на 42 године затвора за ратне злочине над бошњачким и хрватским становништвом у сарајевским насељима Грбавица, Ковачићи и Враца.

Када су је снаге ВРС у септембру 1992. протерале из властитог дома, уследио је нови пакао.

Живела је без струје, воде и хране.

„Свакодневни одлазак у редакцију често је био под кишом снајпера и граната, а понекад сам чекала сат или два да бих претрчала улицу", описује.

Неколико пута је пуком срећом избегла смрт и масакр попут оног на градској пијаци Маркале, када су десетине људи убијене, или испред Земаљског музеја, када је убијен седмогодишњи дечак Нермин Дивовић.

„Мимоишли смо се који секунд пре.

„Снајпериста је и мене имао на нишану, али је одабрао дете", говори Каменица.

Славље под гранатама

Чињеница да је Српкиња у граду под опсадом српских војника, Нади Цвитешић није стварала проблем.

За четири године рата, прича ми, није имала ниједну непријатну ситуацију.

Није се плашила за себе, али јесте за Татјану, њено једино дете.

Чим је почео рат, послала ју је у Италију.

„Супруг и ја смо одлучили да она иде.

„Ако нас двоје погинемо, нека макар она остане жива."

Недуго после пресељења у Италију, Татајна се удала.

Нада на ћеркину свадбу није могла да иде, али је под гранатама организовала прославу у Сарајеву.

„Донели смо гитару, свирали и певали", сећа се.

Градом су владали несташица и глад, али Нада је успела да прикупи довољно конзерви из хуманитарне помоћи.

„Било је хране и обезбедили смо смештај", наглашава с поносом.

Конзерве су у то време за Наду биле „злата вредне", а исти опис, само за канистер воде, користи и Едина Каменица, која је често у рану зору ишла по воду.

Делује чудно, али време у којем нико није знао да ли ће преживети до вечери или јутра будило је у људима најлепша осећања, каже Едина.

Свакодневна неизвесност чинила је да људи буду неизмерно срећни због ситница.

„Једном сам добила јаје, а нас десетак је село и већало шта је најбоље да урадимо од њега", прича ми, уз смешак.

Некада смо радили у истој редакцији, али први пут причамо о рату.

Питам је чега се још лепог сећа, а она одговара како је њена мама од трава правила најлепше ручкове.

„Цвет тикве нам је био замена за кајгану.

„Смрт, страдања, мрак свуда около, али је дуго у свакоме од нас тињала нада да ће мир убрзо доћи.

„Зато смо грабили тренутке среће", додаје Каменица.

Живот у егзилу

И после три деценије Хасија у души носи исте ожиљке од страха, избеглиштва и осуде оних који су остали.

Каже да је попила седатив пре него што ме угостила.

„Како не бих заплакала", објашњава.

Ни таблета није успела да сакрије бол.

Још у априлу 1992. одлучила је да напусти опкољено Сарајево.

„То је била паника. Нисам знала колико ће све трајати.

„Само сам зграбила децу, питала има ли неки авион и отишла", прича 34 године касније Борић.

Прва адреса била је Љубљана, где јој је колега понудио да ради у гардероби док не научи језик, али је убрзо отишла за Загреб, јер се још пре рата сматрала и хрватском глумицом.

„Четворо нас је живело у једној соби", описује живот у Загребу.

Недуго затим, Хасија се са кћеркама од седам и девет година преселила у Беч.

Паралелно је учила језик, а за свега неколико година у Бечу је освојила публику и награду „Карл Скрауп".

Далеко од граната, али преблизу патњи, живот у Бечу за Хасију је био тек знак да је жива.

„Тада сам схватила зашто је изгнанство било једна од најтежих казни у старој Грчкој и старом Риму.

„Човек који је изгнан, нема ни свој језик, ни домовину, ни пријатеље, ни рођаке, заправо више и не живи. Јер, под животом се подразумева бар мрва радости", сматра Хасија.

Знала је да не жели да буде аустријска глумица, јер јој немачки није био матерњи језик.

Током избеглиштва предводила је демонстрације, али и организовала хуманитарне акције за колеге у Босни.

Вест о окончању опсаде дочекала је у Бечу.

Била је сама са ћеркама, пошто је њен супруг, познати песник Миле Стојић, с новинаром немачког листа Шпигл крајем 1995. кренуо пут Босне.

У Сарајево су могли да уђу само преко планине Игман.

„Сећам се те експлозије радости, грљења деце коју смо покушали да заштитимо од рата, иако су биле свесне свега", каже Хасија за ББЦ на српском.

Реинтеграција Грбавице

Последњи напад у граду догодио се средином јануара 1995, али и у месецима после рата у многим насељима улице су биле пуне војника.

Илиџа је поново постала део Сарајева 12. марта, а седам дана касније и Грбавица.

Иванко се присећа да је највећи изазов у пролеће 1996. била предаја предграђа под контролом Војске Републике Српске.

Затекао је потресне сцене.

Многи су осим личних ствари, понели и посмртне остатке чланова породица.

„Сви Срби су напуштали та насеља, страхујући од одмазде.

„Ископавали су тела најмилијих и односили их с територије под контролом Федерације", говори о реинтеграцији Грбавице, која је почела 19. марта 1996.

Они који су учествовали у рату „ни у ком случају нису имали намеру да остану и да дојучерашњим непријатељима предају оружје", каже Саша Кнежевић, чија породица је избегла из Сарајева, за ББЦ на српском.

„То је бесмислено. Не постоји у историји човечанства пример да људи изгубе, предају се и кажу - ајде сада ти владај", сматра.

Вратио се са студија у Новом Саду да мајци, баки и ујацима помогне са паковањем и тог марта 1996. се сећа као „времена великог беса".

„Људи који су у рату нешто сачували тада су све то изгубили неким договором, онако како је (председник Србије Слободан) Милошевић повлачио линије дебелим фломастером", каже Кнежевић, данас професор на универзитету.

Већина српског становништва се преселила неколико километара даље - у Источно Сарајево које је у постдејтонској Босни припало ентитету у којем су већина.

Политички представници Срба и данас инсистирају да је повлачење становништва из неколико приградских насеља било етничко чишћење, иако су у медијским прилозима многи изјавили да их нико не тера, али да не могу остати.

Повратак територија под контролом ВРС под окриље сарајевске власти за оне који су тек почели да живе без страха од граната и снајпера, значио је спас.

„Након што су предграђа предата, Бошњаци који су их напустили када је рат почео, почели су да се враћају кући", каже Иванко.

Масовно исељавање Срба била је „срцепарајућа и непотребна трагедија" за коју одговорност сносе ратни лидери босанских Срба, сматра Едвард П. Џозеф.

„Зашто би се од Срба тражило да напусте домове у Сарајеву, ако НАТО осигурава мир? Шта је била претња по њих?

„Да ли је Армија БиХ могла да угрози НАТО и ИФОР? Наравно да не", тврди бивши амерички службеник, који је 1995. и 1996. служио у Илиџи, сарајевској општини.

Била је то, како сликовито тврди, „самоизазвана 'Олуја'".

Босна и Херцеговина би данас била другачија да су Срби остали у Сарајеву и да сада постоје већинско српске заједнице у престоници земље, додаје он.

Повратак кући

Иако је после опсаде град био разрушен, људи су били енергичнији и имали су наду да креће обнова друштва.

То су прва Хасијина сећања на Сарајево крајем 1996.

„Данас се осети мање радости", запажа Борић.

Едина се не сећа дана када је проглашен крај опсаде Сарајева, али јој је остала урезана реченица којом је обавештена да коначно може да се врати у њен стан у Ковачићима.

Половина зграде у којој и данас живи је била срушена, а унутрашњост стана девастирана и опљачкана.

„Највише се сећам колона људи: мршавих, прерано остарелих који су усплахирено хитали према властитим очерупаним становима", описује Каменица.

Око улаза у зграду биле су вреће песка, а сваки улаз био је један бункер.

„У стану није било ничега. Све је однето, чак и прозори и врата."

„Ми смо одахнули. Наш стан барем није горео", додаје.

Већина од 2.000 књига из њене библиотеке је нестала.

„Нашла сам само две - 'Сарајево у револуцији' и 'Лузијади', португалског писца Луиша де Камоенса, којег сам некада волела да читам до зоре", каже Едина.

Иако данас поново има око 2.000 књига, те две су јој најдраже.

„Оне су спојиле два света", сматра.

Американац Едвард П. Џозеф сећа се „велике транзиције" за град, који је прешао пут од рата за који се чинило да се никада неће завршити до „дивног, али и изазовног мира".

„Град је био у рушевинама. Погледајте само слике - толико је био разорен.

„Такође се сећам велике енергије када су се становници, пословни људи и међународни званичници вратили како би град поново почео да функционише", прича он.

Повратак кући био је олакшање за тада 12-годишњу Нирвану Имамовић, али је носио и осећај празнине.

И даље је ту био и страх, који је временом само утихнуо.

„Враћали смо се еуфорично у наш стан у насеље Добриња, с осећајем да се враћамо себи, али и са свешћу да више ништа није исто", каже Имамовић.

Није знала да ли су јој другарице живе и да ли су се одселиле.

„Данас кад размишљам о том периоду, крај опсаде за мене је значио да је преживљавање престало бити једини циљ, да тек почињем да учим да живим", закључује Нирвана.

Најмање 20 људи свих националности одбило је да говори за ББЦ о овој теми.

Кажу да би их подсећање ретрауматизовало.

Тога се плаши и Едина Каменица, која је сваког дана током рата писала дневник.

„Никад га нисам отворила, ни прочитала."

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk