Филм и Роберт де Ниро: Таксиста - остварење у који нико није веровао, а постало је класик

Пре 46 година, уз музику Бернарда Хермана, жути такси пробио се кроз густи бели дим на њујоршком Менхетну и освојио публику и критичаре широм Америке.

Роберт Де Ниро је маестрално изнео лик Тревиса Бикла, 26-годишњег бившег војника који пати од несанице и у потрази је за послом који ће га држати будним ноћу, подаривши публици једног од најупечатљивијих антихероја у историји кинематографије.

Таксиста је био филм у који готово нико, осим екипе која је на њему радила, није веровао.

Челници Колумбија Пикчерса мислили су да филм нема финансијски потенцијал, председник жирија у Кану га је мрзео, а Таксиста је ипак напунио сале и узео Златну палму.

На рођендан филма који се, бунтован и несхваћен као његов главни протагониста, никако није трудио, а на крају ипак постао класик, пред вама је прича о мукотрпном раду, проживљеном сценарију и сјајном успеху који је наишао као резултат чисте љубави према филмској уметности.

Ко је Таксиста?

Тревис Бикл је усамљени млади Њујорчанин.

Пати од несанице, због чега почиње да ради као возач таксија ноћу.

Разочаран је у свет, али ипак успева да функционише у нормалним оквирима.

Како време пролази, Тревис се све више отуђује од људи и света око њега.

Њујорк види као бетонску џунглу која се распада, препуну олоша који треба да се почисти.

Наравно, почиње и да види себе као јединог човека који може да почисти ту друштвену прљавштину.

„Тревис не жели да седи скрштених руку и узима само оно што му живот испљуне", пише филмски критичар Џејмс Берардинели.

„Жели да реагује, иако његови поступци немају веза се логиком, јер, у том тренутку, он није у позицији да рационално размишља."

„Де Нирова изведба је толико добра да ми, у публици, ни једног тренутка не сумњамо или не верујемо у то што се дешава у Тревисовом узнемиреном уму."

Први сусрет са Тревисом Биклом

Редитељ и продуцент Властимир Стевановић први пут је гледао Таксисту када је био први разред средње школе.

„Тачно се сећам, купио сам га у неком пакету од пет ДВД дискова који је поред Таксисте садржао Казино, Добре Момке, Догму и Mulholland Drive."

„У то време сам био опседнут ноар филмом и почињао да истражујем неке друге жанрове", каже Стевановић.

Само што је филм почео, Властимир је схватио да ће му то бити један од омиљених филмова.

„Не желим да се претварам да сам тада разумео филм потпуно, али је сама атмосфера имала огроман утицај на мене."

„Не знам колико пута сам га одгледао само те недеље, у нади да ћу некако интернализовати ритам, композицију кадрова, покрет камере, монтажни приступ."

Први кратки филм који је Властимир снимио у средњој школи представљао је покушај примењивања свих техника које је приметио у Скорсезеовом филму.

„Чини ми се да и дан-данас, кад размишљам како бих нешто снимио, у великој мери размишљам кроз призму Таксисте."

Јелена Ђуровић, уредница филмског портала агитпоп.ме, Таксисту је гледала као јако мала.

„Искрено, нисам разумела ни вредност ни значај тог филма.

Ово има везе првенствено са темом, јер сам у сличном узрасту гледала и Бергманов Фани и Александер, који ми се одмах допао, али је разлика у томе што су главни ликови деца, док Тревис и његови проблеми и нису баш адекватни за нежне године", каже Ђуровић за ББЦ.

Прави сусрет са Таксистом дошао је касније и то на великом платну, у Музеју Југословенске кинотеке, што је, када је о искуству гледања овог филма, права посластица.

„Тада је перцепција била другачија, знала сам ко је Скорсезе, ко је Шредер и у то искуство сам ушла са предзнањем."

Инспирисано истинитим догађајима

Екипа Таксисте окупила се 2016. године поводом четрдесетогодишњице филма.

Сценариста Пол Шредер, продуцент Мајкл Филипс, редитељ Мартин Скорсезе, директор фотографије Мајкл Чапман и глумци Роберт Де Ниро и Џоди Фостер разговарали су са новинарима Холивуд Репортера о процесу снимања филма.

Сценариста Пол Шредер изјавио је да је једно време, нажалост, живео живот главног протагонисте.

„Ствари су се распадале једна за другом. Развео сам се, изгубио посао, остао без новца и проводио сам дане возећи се и мање више живећи у колима, опијајући се, маштајући", рекао је.

„Пусикет биоскоп [у коме су се приказивали филмови за одрасле] у Лос Анђелесу био је отворен целу ноћ и ту бих одлазио да спавам."

Али између опијања, морбидних мисли и порнографије, Шредер је завршио у болници када му је пукао чир у желуцу.

У том тренутку је имао 27 година и схватио је да није проговорио ни са ким скоро месец дана.

Тада му се јавила идеја о таксију, о том, како је рекао „металном ковчегу који се креће кроз град, са младићем заробљеним унутра, који се налази усред друштва, али је заправо потпуно сам".

„Знао сам да ако не почнем да пишем о овом лику да ћу постати он - уколико већ нисам."

По изласку из болнице, Шредер се привремено сместио у стану бивше девојке и само почео да пише без престанка.

Неки критичари, попут Џејмса Берардинелија, сматрају да је Шредер делимично био инспирисан Записима из подземља Фјодора Достојевског.

Када га је филмска критичарка Полин Каел питала одакле му инспирација за Тревиса, Шредер је рекао: „То сам ја, без мозга".

„Човек који се креће кроз град као пацов кроз канализацију, човек који је окружен људима, али нема пријатеље."

„Апсолутни симбол урбане усамљености. То је оно што сам ја живео, то је био мој симбол, моја метафора."

Прва рука сценарија је била на 60 страна, и одмах је почео да ради на другој руци.

Требало му је мање од две недеље да заврши сценарио и одмах га је послао неколицини пријатеља из Лос Анђелеса на читање.

Али нико није био заинтересован за причу о таксисти на ивици нервног слома.

Заправо, није да нису били заинтересовани, само нису били прави људи за то.

А права особа био је редитељ Брајан Де Палма, кога је Шредер интервјуисао неколико година касније.

„Разговарали смо и ја сам рекао 'Знаш, написао сам сценарио' и он је одговорио 'Океј, прочитаћу га'."

Ништа није ишло глатко

Де Палма је прочитао сценарио и сматрао га је добрим, само није био за њега.

Због тога је решио да сценарио понуди продуценту Мајклу Филипсу и редитељу Мартину Скорсезеу.

„Био је тако чист, искрен рукопис", изјавио је Филипс, који је одмах предложио његовим тадашњим партнерима, Џулији и Тонију Билу, да откупе сценарио за хиљаду долара.

„Гласали смо и нас двојица смо били за, а Џулија против, тако да смо на крају купили сценарио."

Скорсезе је у том тренутку иза себе имао само неколико документарца и кратких филмова.

Режирао је и нискобуџетни независни филм Who's That Knocking at My Door и Boxcar Bertha.

„Брајан ми је дао сценарио и његов тон и борба коју главни протагониста води су ме погодили јако, готово мистично", изјавио је Скорсезе, који је се тада још увек трудио да га „схвате за озбиљно као редитеља".

Проћи ће неколико година пре него што ће Скорсезе и Де Ниро пристати да сниме Таксисту.

„Једног дана је Пол предложио да видимо рану верзију Скорсезеове Улице зла (Mean Streets) и негде на половини филма сам схватио да је ово наш човек. Џони Бој (Де Ниро) је наш глумац", рекао је Филипс.

Стога су решили да предложе пројекат Скорсезеовом и Де Нировом агенту. Имали су ултиматум, или ће они радити на филму или нико.

Срећом, редитељ и глумац су пристали, али следио је много тежи задатак - наћи филмски студио.

Сви велики студији су их одбили, Скорсезе је отишао да снима Alice Doesn't Live Here Anymore, а Де Ниро други део Кума и 1900.

И донекле су успех другог дела Кума и Де Нирова маестрална глума (освојио је Оскара за најбољу споредну улогу у овом филму) повећали шансе за снимање Таксисте.

„Те вечери је Френсис Форд Копола примио награду уместо Роберта, који је у том тренутку био на снимању, и рекао ми је 'Ово ће бити добро за твој филм'", изјавио је Скросезе.

И било је. Колумбија Пикчерс је пристао да продуцира филм, уз скроман буџет од милион и по долара.

Такси, камера и пун гепек

Чињеница да у игри није било много новца, као и да креатори нису имали пуно времена за снимање, умногоме је утицала на сам изглед филма.

Све се радило толико сирово, а Њујорк је изгледао реалистично - мрачно, прљаво и опасно.

„Нисмо могли да осветлимо улице великим рефлекторима, већ смо морали да допустимо да Њујорк осветли сам себе", изјаво је Мајкл Чапман, директор фотографије.

„Само је Боби (Роберт) возио такси, а Марти и ја бисмо се нагурали позади, док је сниматељ хватао кадрове преко његовог рамена."

Ако вам делује да је на задњем седишту било тесно, запитајте се како је било сниматељу звука који је био у гепеку.

Али то је било то - прави такси у правом Њујорку.

Де Ниров Тревис Бикл је тихи посматрач који језди Њујорком, док шофершајбна његовог таксија, попут филмског платна, представља прозор у његов свет.

„Наравно, испоставило се да је то заправо била права ствар. Хвала богу па нисмо имали више времена или новца", рекао је Чапман.

Утицај Годара и француског новог таласа

Према Чапмановим речима, велики утицај на визуелни стил Таксисте имали су француски режисер Жан-Лик Годар и директор фотографије Раул Кутар који је радио на његовим филмовима.

Властимир Стевановић такође сматра да је Скорсезе са Таксистом у класичан холивудски ноар унео елементе француског новог таласа.

„Спојио је Хичкока и Годара, али уз наговештај Фазбиндера и Мала", каже Стевановић.

Додаје да је седамдесетих година прошлог века европски, а нарочито француски филм, умногоме утицао на стваралаштво у Холивуду.

„Код Скорсезеа је тај утицај од почетка био очигледан, још у филмовима Who's That Knocking at My Door и Зле улице, али је кулминирао у Таксисти, и успео да притом не склизне у јефтини омаж или пастиш."

Глумачка екипа - спој искуства и неискуства, али уз свеприсутан таленат

Поставка глумаца се данас сматра култном, али није тако перципирана од самог почетка.

Де Ниро је у тренутку снимања већ био Оскаровац, али студио није био спреман да плати друге глумце тог калибра.

Такође, челници су имали проблем и са појединим ликовима.

Лик макроа, кога у филму глуми Харви Кајтел, Шредер првобитно замислио као црнца, али су адвокати студија сматрали да то није добра идеја.

„Били су забринути да 'ако урадимо ово и Тревис побије све те црне људе на крају, изазваћемо немире'", изјавио је Шредер.

Ангажовање тада дванаестогодишње Џоди Фостер за улогу малолетне секс раднице такође је било проблематично.

„Већ сам радила са Мартијем на Алис више не станује овде. Позвао је моју маму, објаснио јој улогу, али она је помислила да није нормалан", изјавила је Фостер.

Затим је заједно са мамом отишла на разговор са Скорсезеом.

„Мама је веровала да када ме Марти види у школској униформи, нема шансе да ће помислити да сам за ту улогу. Али ипак јесте, и она му је веровала."

Јелена Ђуровић подсећа да је Де Ниро посебно помагао Фостер у овој улози.

Де Ниро ју је водио по разним ресторанима и заједно су пролазили кроз сценарио.

„Први пут ми је било јако досадно. Роберт је био поприлично друштвено отуђен и стално у карактеру, што је био његов процес", сећа се Фостер.

„Ја сам само превртала очима јер је био заиста чудан, али баш током тих виђања ми је много помогао да разумем импровизацију и стварање лика."

„Заиста сам захвална што сам била део нечега што се сматра америчким класиком, део златног наше доба кинематографије, што су за мене седамдесете", изјавила је.

У последњем тренутку, студио је схватио да им треба још нека звезда, и то је тренутак када се екипи Таксисте придружује и Сибил Шепард.

Глумачка поставка је тада била комплетна.

„Де Ниро на сет стиже са снимања епског Двадесетог века Бернарда Бертолучија, Сибил Шепард је звезда због претходних филмова са Питером Богдановићем, а ту је и млада Џоди Фостер", каже Ђуровић.

„На крају, али не мање битно - Бернард Херман који је компоновао музику за Хичкока и Орсона Велса се опростио од филма управо овим остварењем а преминуо је пре премијере."

„Када сагледамо оволику количину талента на једном месту, разумемо и култност Таксисте."

Непланирани камео

Сви љубитељи Таксисте знају да се у филму појављује и сам редитељ, али занимљиво је како се Скорсезе - за разлику од Хичкока или касније Тарантина, који су плански себе стављали испред камере - готово случајно нашао у сцени са Де Ниром.

Када се Џорџ Мемоли, који је требало да глуми човека који уходи супругу сумњајући да га вара, повредио на снимању другог филма, Скорсезе је одлучио да га замени.

„Де Ниро ми је рекао да треба ја да га глумим, док су остали махом били против", изјавио је Скорсезе.

„Али помислио сам како ово радимо из љубави, ово је пројекат за нас, а не комерцијални филм, у смислу да можемо да ризикујемо и видимо шта ће да се деси."

„У најгорем случају бисмо само снимили са другим глумцем."

Али није било потребе за другим глумцем. Скорсезе је, по свему судећи, био фантастичан.

„Уплашио сам се да ће Марти видети себе, згрозити се и избацити сцену, а мени се допала", рекао је Шредер.

„Али уопште нисам био у праву. Видео је, свидело му се и задржао је."

„You talkin' to me?" - Чувена, потпуно импровизована, сцена

Последња недеља снимања.

Сви су у Тревисовом апартману, у згради која само што није срушена.

Снима се, сада култна, „You talkin' to me?" сцена.

„Морали смо да ангажујемо банду која би нас штитила од других банди, било је веома напорно", изјавио је продуцент Мајкл Филипс.

„Каснили смо са снимањем, и знао сам да Боб треба да прича сам са собом, гледајући се у огледалу, али нисам знао шта треба да каже", сећа се Скорсезе.

А није знао ни Де Ниро. У сценарију је само стајало „извлачи пиштољ, гледа се у огледалу и разговара сам са собом."

Скорсезе и Шредер су му рекли да измисли нешто успут.

„Седео сам на поду код Бобових ногу, он је почео да прича сам са собом и ја сам га охрабрио да настави да ради то", рекао је Скорсезе.

Након сат и по снимања, асистент редитеља лупа на врата и каже им да морају да напусте зграду.

Редитељ захтева још двадесет минута, верујући да су „на трагу нечег јако доброг".

„You talkin' to me?", пита Тревис.

„То са огледалом је само нешто што сам импровизовао и што је звучало добро", сећа се Де Ниро.

Амерички филмски институт је ову реченицу уврстио у Топ 10 најпрепознатљивијих филмских реплика свих времена.

„То је најбоља реченица у филму, а ја је нисам написао", изјавио је Шредер.

Премашио сва очекивања

Нико из Колумбија Пикчерса није веровао да је ће Таксиста бити успешан филм.

Мајкл, Џулија, Марти, Де Ниро и Шредер су ноћ пред премијеру били на вечери у Њујорку и Мајкл је сматрао да су снимили заиста сјајан филм.

„Нико не зна шта ће бити сутра, али шта год да се деси, хајде да не кривимо једни друге, већ да прихватимо да смо снимили овај филм и да није финансијски прошао добро."

У то време, студији су могли да израчунају колико ће зарадити на дан премијере на основу новца уложеног у рекламирање филма.

Очекивали су 40 хиљада долара током првог викенда, а зарадили 65 хиљада.

Таксиста је одушевио публику и критичаре.

Само у Америци је зарадио 28,8 милиона долара (117,9 милиона по данашњем курсу).

Затим је уследио позив за Кански филмски фестивал.

Мале шансе у Кану, али ипак…

У то време није било немогуће да неки амерички филм освоји Златну палму.

М*А*S*H-у Роберта Алтмана, Страшилу (Scarecrow) Џерија Шацберга и Прислушкивању (The Conversation) Френсиса Форда Кополе је то већ било пошло за руком.

Али Таксиста је просто имао мале шансе, утолико је и победа била слађа.

Председник жирија Тенеси Вилијамс издао је саопштење у ком је између осталог навео да је жири „свестан да насиље и безнађе представљају слику нашег друштва", али да „страхује да насиље само доводи до још више насиља" и да „не жели да филмови постану извор мржње".

Скорсезе је прочитао чланак у новинама у ком Вилијамс изјављује да мрзи Таксисту, па је одлучио да оде кући.

Међутим, пре повратка је отишао на вечеру са Костом Гаврасом и Серђом Леонеом, који су били чланови жирија и признали су му признали да им се филм јако допао.

Упркос малим очекивањима редитеља, Таксиста је ипак освојио Златну палму.

Продуцент Мајкл Филипс, који је преузео награду, рекао је да је пола публике у Кану клицало и аплаудирало, док је друга половина негодовала.

„Очекивао сам да евентуално добијемо награду за најбољи сценарио или глумца, тако да је ово било право изненађење", изјавио је Скорсезе.

Таксиста је добио чак четири номинације за Оскара - Де Ниро (најбоља мушка улога), Фостер (најбоља споредна женска улога), композитор Бернард Херман и најбољи филм.

Заоставштина

Скорсезеов Таксиста је у бројним аспектима инспирисао многе филмове који су дошли после њега.

Од The Machinist Бреда Андерсона и Борилачког клуба Дејвида Финчера, па све до ДЦ-јевог блокбастера Џокера Тода Филипса.

И док се у појединим филмовима могу наћи трагови Таксисте, утицаји, што по питању сценарија, што по питању режисерских потеза, многи Џокера сматрају јефтиним римејком Таксисте и Краља комедије (још једног Скорсезеовог филма) који одаје почаст класицима, али маши поенту.

„Ужасно ме фрустрира то што је Филипсов Џокер постао дифолт филм који се помиње када се прича о утицају Таксисте", сматра Властимир Стевановић.

Иако је Џокер компанији Ворнер Брос донео више од милијарду долара зараде, критичари су били поприлично оштри.

Паралеле су очигледне, од визуелних до наративних елемената.

За улогу Артура Флека, Хоакин Финикс је освојио Оскара, али Стевановић сматра да је овај глумац имао друге, боље улоге, које такође представљају референцу на Скорсезеов филм.

„Финикс је играо у бар два филма инспирисана Таксистом и оба су далеко боља од Џокера - Заиста, никад ниси био овде Лин Ремзи и The Master Пола Томаса Андерсона."

„Ако већ причамо о мејнстрим филмовима инспирисаним Таксистом боље да поменемо Drive Николаса Виндинга Рефна, Nightcrawler Дена Гилроја, чак и Финчеров Борилачки Клуб.

Заиста их је превише да би уопште стигли до Џокера."

Таксиста данас, 46 година касније

Скорсезеов филм и дан-данас инспирише, фрустрира, понекад засмејава, али свакако наводи на размишљање.

Тревисов лик је на мајицама, заједно са чувеном репликом, на мимовима, ГИФ-овима, постерима, беџевима.

Можете га видети и на маскенбалу, донекле је постао и део поп-културе.

Таксиста се изучава на факултетима, студенти гледају филм, анализирајући полако, кадар по кадар, део по део Тревисове личности и његове трансформације.

Тревис и даље привлачи и одбија гледаоце.

Бес у његовом гласу, нарочито онај током монолога који представљају његове мисли, свакако је одбојан, али његова неснађеност у стварном животу, неразумевање околине, откривају рањивост и невиност коју свако може да разуме.

Али конкретно данас, негде, Таксиста се само гледа.

На великом платну или малом екрану, али годишњица се обележава.

„Жао ми је што никада нисам имао прилике да погледам Таксисту на великом платну и живим у нади да ће се некад неко сетити да га прикаже у некој ретроспективи", каже Властимир Стевановић.

„Заправо сам и сам покушао да организујем ретроспективу Скорсезеових филмова једном приликом, углавном из себичних разлога, али безуспешно."

Зато погледајте мало, распитајте се, можда има нека ретроспектива у вашем граду, или га просто потражите на стримерима или у кућној колекцији, међу дисковима или фолдерима.

Боље је на што већем платну, али на крају крајева, и ваш ТВ или монитор је довољан.

И запитајте се шта је то Тревис видео у ретровизору.

Погледајте видео - какву поруку Луку Скајвокеру шаљу џедаји из Србије

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]