Филм: Зашто Холивуд избегава секс

Фред Мекмареј је опседнут накитом на чланку Барбаре Стенвик у филму Двострука обмана (Double Indemnity). Виго Мортенсен и Марија Бело брачну свађу претварају у пожудни, агресивни секс на степеништу у Историји насиља (History of Violence). Ким Бејсингер и Мики Рурк уживају на поду у кухињској разоноди у 9 и по недеља.

Ово су само три примера вреле жудње на биоскопском платну од мноштва сличних ситуација у историји кинематографије.

Било да се ради о секси размени погледа, сексуалном мажењу пажљиво кадрираном испод чаршава или експлицитној голотињи, сексуалност је нераздвојив део филмског доживљаја - јер је секс нераздвојив део наших живота.

Порицање секса и сексуалности на филму је исто што и порицање наше људскости.

Но, да ли филмаџије и поред тога све више избегавају еротику?

Овог лета, пре него што је његов нови филм Бенедета премијерно приказан на филмском фестивалу у Кану, ветеран Пол Верховен је дао интервју за Варајети.

На питање зашто се филмови попут његових Ниских страсти више не праве у Холивуду, он је рекао: „Генерално се крећемо према пуританизму. Мислим да постоји неразумевање по питању сексуалности у Сједињеним Државама".

„Сексуалност је есенцијални природни елемент. Увек ме изненади када се људи шокирају сексом у филмовима".

Неки критичари који се већ извесно време жале на холивудски Нови пуританизам, ове речи Пола Верховена доживљавају као потврду тога.

У крајњем случају, Верховен је допринео дефинисању еротског трилера током 90-тих година, а сексуалношћу се бавио од самог почетка.

Иако је филмове почео да прави у својој родној Холандији још касних 70-тих, његов прелазак у холивудски мејнстрим је задржао исти укус, обогаћен нијансама које су померале границе - од Ниских страсти и оне озлоглажене сцене саслушавања, преко вулгарности показаних у филму Showgirls из 1995, па све до његове скорашње драме о сексуалном пристајању у филму Она (Elle) из 2017.

Очигледно је да Верховен није изгубио трансгресивну ноту: на овогодишњем њујоршком филмском фестивалу је група католика дошла да протестује због његовог приказа лезбејских часних сестара у 17. веку у филму Бенедета.

Треба ли још нешто додати у прилог Ветрховеновом приказивању секса у његовим филмовима?

Шта каже статистика

Па да ли је Верховен у праву?

Да ли се Холивуд заиста окреће асексуалности?

Према једном истраживању списатељице Кејт Хаген из 2019. године, одговор је - да.

Према подацима са сајта ИМДБ, она је открила да статистички, у данашњим мејнстрим филмовима има мање секса него било када у последњих 50 година.

„Само 1,21 одсто од 148.012 дугометражних филмова објављених од 2010, садржи приказивање секса. То је најнижи проценат у оквиру једне деценије још од 1960-тих година.

„Секс је у биоскопима имао узлет 90-тих, када је забележен процват еротских трилера, са 1,79 одсто филмова у којима смо могли да видимо сцене секса.

„Пад од пола процента је огроман у релативним вредностима, с обзиром на то да је у овој последњој декади снимљено четири пута више филмова него током 90-тих", каже Хаген.

Наравно, увек ће бити филмова као што је недавно приказани враголасти мјузикл Анет, први филм на енглеском језику француског аутора Леоса Каракса у којем његове звезде Адам Драјвер и Марион Котијар певају док упражњавају орални секс.

Или Титан, овогодишњи освајач Златне палме у Кану, чији су родно флуидни несташлуци постали артхаус сензација.

Али то је вероватно и срж проблема: док прикази секса бујају у европским уметнилким филмовима, британска и америчка мејнстрим индустрија поседује све мање сексуалног набоја.

Шта се десило са софткор порно филмовима, Златним добом порнографије и еротским трилерима?

Па чак и ван ових специфично „секси" жанрова - шта се десило са романтичним комедијама и филмовима о одрастању или чак и са погонским акционим филмовима у којима се, макар у наговештајима, назирало искрено сексуално узбуђење?

Постоји неколико трендова, друштвених или кинематографских, који су по свему судећи одговорни за уклањање секса из биоскопких дворана.

Најпомињанији разлог је појава онлајн порнографије која је, након експлозије популарности еротских трилера током 90-тих, постала широко доступна, па су обожаваоци могли да добију порцију узбуђења било где.

У разговору са Варајатијем, Пол Верховен истиче неслагање са оваквим мишљењем.

„Порнографије је било свуда када сам ја био млад, ако вас је занимала. Ако се наш поглед на сексуалност у филмовима променила, онда то по мом мишљењу нема везе са порнографијом на интернету".

Списатељица Хелен Луис, ауторка књиге Компликована жена: Историја феминизма у 11 борби, сматра да су процват телевизије као уметничке форме и њена сексуална искреност имали утицај на начин на који публика види секс у биоскопима.

„Ми овде поредимо филмове са програмима створеним за стриминг платформе и препознајемо их као млаке.

„На телевизији, ХБО је био пионир модела који је слао следећу поруку: претплатили сте се, тако да ћемо претпоставити да сте одрасла особа. То им је дозволило емитовање програма као што су Секс и град или The Deuce", каже она.

Чини се да је и Нетфликс загазио у ову сексом набијену територију дубље него што су се на то усуђивали филмски студији.

Један од њихових највећих хитова, романса из XИX века Бридгертон, није постала тако популарна само због неозбиљних шала којима је обиловала, већ и због дуготрајног и постепеног дизања тензије које на крају доводи до сочних сексуалних сцена.

Ову серију су пратиле продукцијски слабији, али невероватно популарни софткор пројекти, као што је Sex/Life серијал, у чијем средишту су биле сексуалне фантазије удате жене.

На страну то шта се дешава на малим екранима, али многи сматрају да се прави дух асексуалности уселио у многе холивудске производе.

У есеју Сви су дивни и нико није напаљен, списатељица Ракел С. Бенедикт нуди својеврсну теорију о томе зашто се ово дешава и упире прстом у мишићава и у вежбаоницама усавршена холивудска тела која можемо да видимо у суперхеројским и акционим филмовима, нарочито оним из Марвелових и ДЦ светова, који доминирају мултиплексима.

Оштра према овој промени, она каже да овакви исклесани ликови представљају отелотворење нове побожности, физичке и сексуалне, те да они као да поручују да вас „забава чини слабим, да сте тиме изневерили ваш тим и да сте тако дали непријатељу шансу да победи, баш као што је то Тор урадио када се угојио у филму Осветници: Крај игре".

(Упоредите и супротставите данашње верзије Тора и Бетмена са науљеном сексуалношћу младог Силвестера Сталонеа или Жана-Клода ван Дама, рецимо, који су такође били супер извајани, али су у томе и уживали и намигивали женама и геј мушкарцима у више него сочним сценама.)

Како су се променила наша очекивања

Бенедикт указује да ова десексуализована естетика иде укорак са морем промена око тога шта публика заиста очекује да види у мејнстрим филмовима.

Када се осврнемо на 80-те и 90-те, каже она, чак и филмови из те ере којих се сећамо као породичних, имају више секса, било директног или наговештеног, него данашњи биоскопски хитови.

„Миленијалци и генерација З су најчешће запрепашћени када се суоче са давно заборављеним сексуалним садржајем: зачећем Џона Конора у Терминатору, голим грудима Џејми Ли Куртис у филму Коло среће (Trading Places), аветињским фелацијом у Истеривачу духова", каже она.

„Ове сцене нас нису шокирале када смо их видели први пут. Тада смо мислили да је сасвим нормално да у филмовима има секса. Зар не?".

Велике и породично оријентисане корпорације као што је Дизни су у међувремену постале доминантне у области културе, па је одговор изгледа - не.

Фил Клеп, директор британске асоцијације биоскопских приказивача је недавно изјавио да је велики број филмова са ограничењем за публику млађу од 15 или 18 година доживео пад у гледаности у последњој деценији и да су велики студији „појачано почели да циљају породично оријентисану публику не би ли повећали поврат са биоскопских благајни".

Штавише, када блокбастер филмове правите да буду стереотипни и довољно нешкодљиви да би привукли велики број гледалаца, они имају тенденцију да се најбоље уклапају са акцијом, садржајем, експозицијом и насилним сценама препуним ЦГИ ефеката.

Другим речима - потребно им је да буду ефикасни.

Насилна акција испуњава садржај. Али секс није ефикасан.

Он није - да будемо прецизни - неопходан.

Ризичан је и неуредан, а конгломерати који су носиоци забаве у данашње време најмање желе да имају везе са нечим што је ризично по конзументе.

„И ту, вероватно, имамо на делу неку врсту аутоцензуре која сценаристима не дозвољава да пишу другачије приче", рекао је великан артхаус кинематографије Пердо Алмодовар за тренутну доминацију суперхеројских филмова.

„Постоји много, много филмова о суперхеројима. А за суперхероје сексуалност не постоји. Они су сви уштројени".

Мора се ипак признати да је скорашњи Марвелов филм Вечни коначно приказао и прву сцену секса у целом серијалу - иако, с обзиром на краткоћу и неприкладне коментаре који су је пратили, човек мора да се запита да ли је ово у ствари урађено само да би се ућуткали критички коментари у вези са одсуством секса у Марвеловим филмовима.

Па ипак, и поред свих примедби, постоји супротан став и растући осећај да у биоскопским дворанама има и превише секса.

И поред података који доказују да је све мање секса у филмовима, аргумент да сексуалне сцене нису „неопходне" и да зато и могу да буду изостављене постаје преовлађујући на Твитеру и другим онлајн форумима.

„Фасцинантно је и исцрпљујуће слушати тако упоран дискурс у вези секса у филмовима", каже Хаген.

„Једноставно не могу да схватим шта то људи заиста гледају што има превише секса у филмовима у 2021. години".

Једино логично објашњење је да је неким гледаоцима једноставно непријатно да гледају сцене секса, иако их је ових дана тако мало у филмовима.

Овакво одсуство интереса (или, ако је судити по друштвеним мрежама, чак и активно гађење) према сексуалним садржајима, вероватно је утицало на оне који доносе одлуке у великим филмским компанијама.

Ова нова нелагодност у вези са приказивањем секса је такође повезана и са открићима покрета #МеТоо.

Обрачун са нападима и злостављањем у филмској индустрији је донео огромну позитивну промену, охрабрио филмаџије да престану са деградацијом жена и довео до увођења координатора интимности који помажу глумцима који учествују у сексуалним сценама.

Њихов напор обезбеђује пристанак глумаца и одређује границе до којих се може ићи током снимања.

Али чак и поред свега тога, остаје стрепња по питању оправданости самог приказивања сцена секса.

У последње време, чини се да секс постаје озбиљна тема: о њему нико више не збија шале, нити жели да „направи неку грешку".

Филмаџије на ту стрепњу одговарају тако што обигравају око оваквих тема.

Нико не жели да осети бес друштвених мрежа на властитој кожи.

У чланку из 2019. године, критичарка Вашингтон Поста Ен Хорнадеј поентира на тему потребе за балансираним приступом сексу у филмској инустрији.

„Нема дилеме да немамо за чиме да жалимо у случају нестајања софткор фантазија мушкараца из индустрије који су били наметани последњих сто година. Али да ли је апстиненција заиста једино решење?" написала је она.

„Са свим овим младим филмаџијама који су усвојили тај дизнијевски и марвеловски концепт и са проценама да миленијалци и припадници генерације З мање упражњавају секс него њихови претходници, нова честитост у биоскопским дворанама делује разборито, али не и као сасвим привлачна нова нормалност.

Хелен Луис сматра да је телевизија схватила оно што биоскопски филм још није - како баратати са врућим кромпиром.

„На ББЦ-ју је недавно приказана живописна сцена секса у оквиру једне еписоде серије I May Destroy You - али ту није било никаквог голицања у оном старомодном смислу термина експлицитни секс.

„Сцена је била изазовна, непријатна и непоколебљива", каже она.

„Мислим да филмови почињу да се суочавају са питањима као што су: 'Откуд ова сцена овде?'или 'Коме је она намењена?'".

Преиспитивање је очигледно довело и до позитивних промена које се тичу женске жудње на платну.

Френсис Рејнер, оснивачица вебсајта Клиторис тест (The Clit Test), који истражује филм и телевизију кроз призму тога да ли сцене секса приказују уживање и сексуалну искреност код жена.

Она каже: „И док је највећи број сексуалних сцена и даље окренут у највећој мери хетеросексуалним односима, све је више сексуалних призора који се баве искључиво женским уживањем, као што су сцене са кунилингусом.

„А примећен је и пораст сцена у којима жене мастурбирају - што раније није било упражњавано".

Да ли филм губи и сензуалност

Да би сцене секса биле прогресивне, пре свега је потребно да постоје.

Поставља се питање да ли је могуће да смо се, после више од 100 година америчког филма, у ствари приближили пуританизму, чак иако је друштво у целини постало отвореније према сексу?

Хаген као да управо то сугерише у студији о сексу, иако би требало поменути и то да се њена статистика односи буквално само на призоре секса на платну, не и на оне тренутке сирове сензуалности које се ни на који начин не могу измерити.

Филмски говорећи, путеност може да буде и само алузија или сугестија; уживање у зрелој, сочној брескви или призор сатенске хаљине остављене на паркету.

Сугестија је уграђена у филм на молекуларном нивоу; она је један од принципа комплетног концепта монтаже.

У нашим главама правимо латералне скокове са једне слике на другу, додајући им импликације толико брзо да се то тешко може назвати свесном радњом.

А када говоримо о сексуалним наговештајима, ту је амерички филм увек био помало препреден.

Цензура је суверено владала Холивудом још од 1932. године, увођењем Хејсовог продукционог прописа, док се он није лагано изгубио у касним 50-тим годинама.

Овај пропис се фокусирао на забрану предбрачних односа, а одбијао је чак и да прикаже брачне парове у кревету, да не помињемо приказивање видно трудних жена, међурасне односе или чак и импликације на хомосексуалност.

Али ништа од овога не значи да паметни аутори нису могли да се наругају пропису хиљадама различитих наговештаја или погледима испод ока.

Понекада је сексуално било метафорично, као што је то био случај у хорор класику Жака Тарнера Људи мачке из 1942.

Ту је неконтролисана женска сексуалност и буквално била предаторска.

Али права голотиња, то јест „сцена секса", једноставно није постојала у мејнстрим америчком филму све до раних 60-тих година.

У холивудској историји секс је био кријумчарен, наговештаван или гестуралан; толико мало тога је било експлицитно, све до сексуалне револуције која је дошла 60-тих и 70-тих година прошлог века.

Историја нам је показала да експлицитне сцене секса нису непоходне да бисмо осетили сексуално узбуђење.

Баш као што је велики холивудски мајстор Ернст Лубич (редитељ филмова као што су Design For Living и Ниночка и многих других скрубол класика) једном приликом рекао: „Поштуј своју публику…дозволи им да сами саберу два и два… и заувек ће те волети".

У сваком случају, највећа брига је не само то што имамо све мање и мање експлицитних сцена секса, већ и што сведочимо општем губитку сензуалности - а и за то можемо да пронађемо разлоге у економским категоријама.

Новинар Холивуд Репортера, Стивен Галовеј, каже: „Холивуд се једноставно више не бави драмама средњег буџета које би могле да садрже физичке везе".

Смањењем броја романтичних драма и романтичних комедија као филмских жанрова, изгледа да није протеран само секс, већ и узбуђујућа хемија између филмских звезда која је деценијама била један од највећих ужитака на филму.

Холивудски филм је на раскршћу.

Наоружан знањем и грешкама учињеним у прошлости, као што су сексизам и хомофобија, можемо само да се надамо да ће уметници приступити приказивању секса на филму са више обзира и осећајности него раније.

И док се неки још баве питањем да ли је секс на филму неопходан, мора им се одговорити једноставно: зар то не важи и за скоро све добре ствари?

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]