Шта је Сабор, а шта Синод Српске православне цркве

Устројство Српске православне цркве (СПЦ) понекад подсећа на државни систем.

Важне одлуке, попут изрицања дисциплинских мера и признавања самосталности неке друге цркве, доносе се на два нивоа - Сабору и Синоду.

„Црква функционише по саборном принципу, што значи да се о најважнијим питањима одлучује колективно", каже верски аналитичар Жељко Ињац за ББЦ на српском.

„Пошто се Сабор састаје једном или два пута годишње, Синод у међувремену доноси одлуке о актуелним црквеним питањима, али те одлуке касније морају да добију потврду Сабора, односно већине епископа", додаје он.

Овогодишње редовно заседање Сабора СПЦ почиње литургијом 13. маја, а радни део највишег црквено-законодавног и црквено-судског тела СПЦ, под председништвом патријарха Порфирија и уз учешће владика заказано је за 14. мај 2026. у крипти Храма Светог Саве на Врачару у Београду.

Није објављено које су теме на дневном реду, већ само да ће бити прослеђено саопштење по завршетку.

Једна од њих могла би да буде статус суспендованог жичког епископа Јустина, као и оснивање Српског православног универзитета „Свети Сава".

Против Јустина је покренут поступак јер је наводно „неовлашћено основао три привредна друштва, прикривао њихово пословање, уписао се као стварни власник, извршио неовлашћену продају 34 црквене непокретности у Краљеву и Чачку", пише на сајту СПЦ.

Поједини су ову одлуку тумачили кроз призму политике, јер је владика Јустин дозволио студентима из Новог Пазара да преспавају у конаку манастира Студеница током вишемесечних пешачења и антивладиних протеста, а касније је подржао и протесте пољопривредника.

Црква је те тврдње „одлучно демантовала".

'Црквени парламент и влада'

Сабор је највише тело Српске православне цркве.

„Он је попут црквеног парламента који чине сви епископи СПЦ.

„Право гласа на Сабору имају епархијски епископи, док они који су пензионисани углавном не учествују у гласању", каже Ињац.

Сабор сазивају патријарх и Синод, а епископи на заседању расправљају, предлажу одлуке и гласају о кључним питањима за живот цркве, објашњава Ињац.

Синод је извршно тело СПЦ, „нека врста црквене владе, иако то поређење није сасвим дословно", каже верски аналитичар.

На његовом челу је патријарх, поглавар СПЦ - функција коју сада обавља Порфирије.

Чланови су епископи које Сабор бира на одређени период, а задатак Синода је да се бави текућим питањима и проблемима који не могу да чекају редовно заседање Сабора, додаје Ињац.

Као пример наводи питање признавања самосталности Македонске православне цркве 2022. године.

„Ово питање је морало да добије широку сагласност епископа СПЦ.

„Да је постојало озбиљније неслагање, о том питању би се расправљало на Сабору, кроз процес који по много чему подсећа на парламентарно одлучивање.“

У Северној Македонији данас постоје најмање две православне цркве.

Једна је Македонска православна црква, која се одвојила од Српске 1967. и коју до недавно нису признавале друге православне цркве, а друга је Православна охридска архиепископија, настала 2002, коју СПЦ третира као сопствени део.

Свети синод Васељенске патријаршије, а затим и СПЦ, признао је аутокефалност Македонске православне цркве 2022. године.

Принцип саборства од почетака цркве

Саборни принцип постоји практично од самих почетака хришћанске цркве, иако се кроз историју мењао и прилагођавао различитим околностима.

„И данас православне цркве функционишу по том принципу.

„СПЦ има одређени степен самосталности и аутономије унутар православног света, иако није потпуно одвојена од других православних цркава", објашњава Ињац.

То значи да једна помесна црква може да на „сабору донесе одлуку о неком канонском, догматском или организационом питању, а да касније такво решење прихвате и друге православне цркве, уколико га сматрају исправним и корисним за читаву цркву."

„Одлуке једне цркве нису аутоматски обавезујуће за све остале, али у православљу постоји идеја консензуса и саборности.

„Уколико се неко решење покаже као добро и канонски исправно, друге православне цркве могу касније да га прихвате и усвоје у сопственој пракси", додаје верски аналитичар.

Међу одлукама које је СПЦ доносила у последњих неколико деценија издваја се став о Косову.

„СПЦ је кроз саборске одлуке више пута потврђивала да не прихвата Косово као одвојено од Србије, без обзира на политичке промене или државну политику", каже Ињац.

Косово је 2008. прогласило независност, што Србија не признаје.

„У новије време већина одлука Сабора односила се на унутрашња црквена питања, организацију и решавање локалних проблема, без већих промена у канонима или богослужбеној пракси", закључује Ињац.

Осамнааест година после проглашења независности, Косово је признало око 100 земаља. Ипак, тачан број није познат.

Приштина наводи бројку од 117 земаља, а у Београду кажу да их је далеко мање.

Међу земљама Европске уније које нису признале Косово су Шпанија, Словачка, Кипар, Грчка и Румунија, а када је реч о светским силама, то су Русија, Кина, Бразил и Индија.

Косово је од 2008. године постало члан неколико међународних организација, као што су ММФ, Светска банка и ФИФА, али не и Уједињених нација.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk