Француска и филм: Преминуо глумац Жан Пол Белмондо

Глумац Жан Пол Белмондо преминуо је у 88. години, преносе француски медији.

Смрт француског глумца потврдио је његов адвокат Мишел Годес за агенцију Франс прес.

„Већ неко време се није осећао добро. Отишао је тихо", рекао је Годес.

Белмондо је био један од најистакнутијих глумаца француског новог таласа, а прославио се улогом у филму До последњег даха редитеља Жана Лика Годара из 1960. године.

Касније је напустио индустрију уметничких филмова и постао високо позиционирани глумац у комерцијалним филмова у Француској.

Највише се појављивао у комедијама и драмама.

Због начина на који је играо, критичари су га прозвали француским Џејмсом Дином.

Жан-Пол Белмондо рођен је у предграђу Париза 9. априла 1933. године, као син вајара Пола Белмонда, чије статуе красе многе паркове у главном граду Француске.

Уметничка атмосфера у којој је одрастао у великој мери је утицала на будућег глумца.

Није био добар ђак, па се окренуо боксу.

У краткој боксерској каријери, победио је у 15 од 23 меча, пре него што је одустао од овог спорта да би се посветио глуми.

Квргави нос, по којем је био препознатљив, остао му је као успомена на бурну младост - међутим, била је то успомена на тучу у школском дворишту, а не у рингу.

Глумачке дане започео је на позорницама провинцијских позоришта.

Пробој у свет филма омогућила му је улога Ласла у филму Марсела Карнеа Млади грешници (Les Tricheurs) из 1958. године.

То му је донело прву главну улогу, и то у Годаровом филму До последњег даха.

Један критичар га је описао као „очаравајуће ружног човека".

Имиџ који је градио донео му је улоге у неколико акционих филмова, као што су Заробљени страхом (Les Distractions) и Lettere di una novizia.

'Не желим да будем летећи дека'

Одлучан да се не подређује стереотипима, Белмондо се прихватао и захтевнијих улога као што је интелектуалац-идеалиста ​​у филму Две жене (La Ciocara)Виторија де Сике из 1961. и младог сеоског свештеника у филму Филипа де Броке Картуш (Cartouche) годину дана касније.

Остварио се и у жанру комедије, на пример, у Годаровом филму Жена је жена (Une Femme est une Femme) и де Брокином Човеку из Рија (L'Homme de Rio), где игра непогрешивог тајног агента.

До средине шездесетих, потпуно се пребацио на комерцијални филм и основао продукцијску кућу Серито.

Чак је и изводио сопствене вратоломије у филмовима као што је Les Tribulations d'Un Chinois en Chine, али је одустао од ове праксе после повреде током снимања филма Велика пљачка 1985.

Заједно са Аленом Делоном, још једном великом звездом француске кинематографије, играо је у филму Борсалино из 1970.

Иако су га често тражили за акционе филмове, Белмондо се сам одмакао од тог жанра тврдећи да не жели да буде да „летећи дека француске кинематографије".

После скоро 30 година паузе, вратио се на сцену 1987. и до краја каријере се бавио и позориштем и филмом.

Две године касније освојио је награду Цезар, француску верзију Оскара, за улогу у филму Путопис размаженог детета.

Године 1995, Белмондо је играо и у филмској адаптацији романа Јадници Виктора Игоа.

Белмондо се од прве супруге Елои развео 1965.

Његов други брак, са Константином, такође је завршио разводом.

Касније је имао дуге везе са глумицама Урсулом Андрес и Лауром Антонели.

Биоскопску публику привлачио је шармом, а амерички магазин Емпајер сврстао га је мешу 100 најсексепилнијих звезда у историји филма.

Косово и жене на филму: Од горког искуства до филмског платна

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]