Драган Максимовић, филозоф у телу глумца који је волео слободу

„Ако је ведро небо и ти запалиш велику ватру, и падне велика киша - ти онда можеш да кажеш да си ватром призвао кишу, ако си је само зато запалио."

Говорио је Психо у затворској ћелији, док га је Црни помно слушао и памтио савете.

А тако је на неки начин било и у реалном свету. Драган Максимовић, који је тумачио лик Психа у филму Црни Бомбардер, није пуно причао, а нити је олако пуштао људе у његов скровити свет, али када би проговорио, колеге би га с пуно пажње слушале.

„Макса је био повучен и интровертан човек, али је просто увек зрачио и људи су волели да причају са њим и да га слушају, а он је стварно имао шта да каже", говори редитељ Срђан Драгојевић за ББЦ на српском.

Драгојевић је режирао три филма у којима је Максимовић глумио, а сарадњу су започели почетком деведесетих на редитељевом првенцу „Ми нисмо анђели".

Међутим, било да је играо, као у овом случају, распеваног хипика са пешчаних обала, или храброг џокеја Симкета из „Отписаних", па и Богољуба - превртљивог шегрта мајстора Животе (Зоран Радмиловић) у „Причама из радионице", улоге Драгана Максимовића многима су остале вечно урезане у сећању.

И данас, 20 година од његове трагичне смрти, колеге га памте као тихог и бескомпромисног човека, повученог у сопствене мисли, али и као правог пријатеља пуног добрих прича и савета, за срећнике који су успели да му се „увуку под кожу".

Како је отишла глумачка легенда

Последњи ангажман Максимовић је имао за филм Жике Павловића „Држава мртвих", али премијеру - 2002. године, баш као и редитељ, нажалост, није доживео.

Њега је у ноћи између 17. и 18. новембра 2000. године, испред кафане на Зеленом венцу, пребила група младића за коју се верује да су били неонацистички оријентисани скинхеди.

Против нападача никада није вођен кривични поступак.

„Мислећи да је Ром, из разних разлога, њега је група навијача Фудбалског клуба Рад, претукла скоро на смрт", прича редитељ Горан Марковић за ББЦ на српском.

Они су у кафану дошли после утакмице са ФК Обилићем и почели да малтретирају глумца.

На улицу их је потом, према речима његових колега, истерао газда локала.

Уследило је бесомучно премлаћивање глумца, док сведоци немиле сцене, каже Марковић, „нису ни прстом мрднули".

Марковић није био на месту догађаја, већ се позивао на изјаве очевидаца.

Хулигани су му поломили бутну кост, па је Максимовић, који је нешто раније оперисао око, одвезен у болницу где је лежао наредних неколико месеци.

Неколико дана пред смрт пао је у кому.

Преминуо је 4. фебруара 2001. године од емболије.

Марковић сматра да је то заправо био увод у стање у друштву какво данас постоји.

„Сада су на сцени десничарске групе и разне те - такозване народне милиције, а све је то заправо резултирало из тих навијачких група.

„Чињеница да некога претучете само зато што вам се учини црњим него што треба, то је већ био знак да нешто није у реду са овим друштвом дубоко", сматра редитељ.

Када је сазнала шта се догодило, Мирјана Карановић каже да „није могла то да прихвати, нити да схвати".

„Као да сам га видела у том тренутку... Видела сам га као човека који је пљунуо на силеџије и рекао ,ко вас ј...' и просто, није хтео да се повуче", каже глумица за ББЦ на српском.

„Он је био пркосан и ни по коју цену није хтео да му се та слобода ускрати."

Редитељ Срђан Драгојевић је за смрт пријатеља сазнао док је живео у Америци.

„Просто нисам могао да верујем, поготово кад живите у неком потпуно другачијем свету, па добијете такву информацију, а мени је то деловало као нека вест из пакла."

Добрила Ћирковић, која је говорила на комеморацији поводом смрти глумца, изјавила је тада да је Максимовић захтевао да се „ти млади људи не гоне кривично".

„Нико није процесуиран и он је умро без утврђивања кривице за његову смрт", додаје Марковић.

Из Првог основног јавног тужилаштва су у писаном одговору за ББЦ на српском рекли да „не поседују информације о поступку у којем је у својству оштећеног Драган Максимовић".

Из Другог основног јавног тужилаштва навели су да „није могуће извршити проверу" јер „пре 20 година нису вођене електронске евиденције".

Од Чабриновића, преко Гурђијева, до Мисе

Максимовић је прве улоге на филму и у позоришту добио почетком седамдесетих.

На „даске које живот значе" стао је 1971. године у представи „Мајка Храброст и њена деца" играјући Војника, док је исте године почео да добија ангажмане у различитим серијама и филмовима.

„Био је ћутљив човек који се само на сцени или пред камером отварао, а овако приватно је доста затворен човек и није много се истицао.

„Међутим, кад стане пред камеру, био је баш то што треба - није се видело трунке од прављења лик и увек је деловао апсолутно као сам лик", присећа се Горан Марковић.

Иако никада нису заједно радили, Макса, како су га колеге од милошта звале, и Марковић били су добри и дугогодишњи пријатељи.

Генерацијски блиски, њих двојица су се редовно виђали у Народном позоришту у које је редитељ редовно свраћао.

Марковић каже да је Макса био „јако аутентичан" и „пре свега одличан глумац", али да „није ни прстом мрднуо" да уради нешто за себе по питању каријере и промоције.

„Облачио се врло неугледно, стално је био у некој 'вијетнамци' и деловао је, као неки маргиналац, као неко ко није уметник", присећа се Марковић.

Максимовић је седамдесетих година забележио бројне значајне улоге.

Играо је Недељка Чабриновића у „Сарајевском атентату", Симкета у „Отписанима", али тек на крају деценије наилази ангажман који ће га представити и светској публици.

Провео је неколико месеци у Паризу радећи са енглеским позоришним и филмским редитељем Питером Бруком, стекавши тако једно „снажно искуство".

Круна те сарадње био је филм „Сусрети са изузетним људима" (Meetings with Remarkable Men) из 1979. године, где је тумачио главну улогу.

Играо је јерменског филозофа и мистика Георгија Ивановича Гурђијева, аутора истоимене књиге.

Ова улога, испоставиће се, оставила је снажан утисак на младог Максимовића.

„Играјући Гурђијева и проучавајући га, ушао је у тај духовни свет", каже глумица Мирјана Карановић.

Она је годину дана касније добила прву професионалну улогу на филму Срђана Карановића, рађеном по роману Драгослава Михаиловића „Петријин венац".

И управо јој је партнер на филму био Макса, који је играо чувеног Мису - рудара склоном пићу, који је волео виолину, али и главну јунакињу Петрију.

Карановић, која је као студенткиња добила ову главну ролу, каже да је Максу упознала на пробном снимању филма, али да током снимања нису „превише комуницирали".

„Није он био од оних људи са којима је лако дружити се, да си могао да ћаскаш са њим површно.

„Он је - или имао озбиљне везе са људима, или није имао никакве."

Гладовање као начин прочишћења

Ипак, Максимовић је у свој мали, мистични свет пустио глумицу већ наредне године, када су се заједно нашли на хрватском острву Шолта, где је Лордан Зафрановић снимао филм „Пад Италије".

Максимовић и његова девојка, као и Карановић, слободно време су проводили на плажи, где су коначно „ступили у неки контакт", односно разговарали о многим темама.

Причали су о Питеру Бруку, духовности, медитацији и другим алтернативним стварима које нису биле толико раширене осамдесетих у Југославији, а које је Максимовић тада практиковао.

„Он је тада упражњавао гладовање као неки начин прочишћења и друге духовне ствари које су данас постале сасвим уобичајене.

„У то време се он доста тиме бавио и врло је озбиљно то схватио", присећа се Карановић.

Успео је у тим разговорима и младу глумицу да заинтересује за неке од тих ствари - попут медитације, али и за самог Гурђијева и његов рад.

Ипак, каже Карановић, дружење на Шолти било је недовољно да постану пријатељи, што није умањило њену „фасцинираност његовим унутрашњим светом".

„Који је с једне стране био веома затворен за остале људе, док са друге стране када бисте ступили са њим у контакт, он је био веома комуникативан."

Додаје да, иако је био повучен, никад није устукнуо да проговори шта мисли и по сваком питању је имао став.

„Није се устручавао да, кад га нешто испровоцира, каже шта мисли без икаквог компромиса и дипломатије", истиче глумица.

Позоришни путеви су им разишли - Карановић је постала део Југословенског драмског позоришта, док је Максимовић наставио каријеру у Народном позоришту.

Последње заједничко појављивање имали су у филму Горана Паскаљевића „Време чуда" из 1989. године, када су се и последњи пут видели.

Прилике за то деведесетих није било, јер Максимовић није долазио на места где су се окупљали глумци, а није ни био „комерцијалан глумац", који је „радио пројекте и грабио популарност".

За разлику од Мирјане Карановић, која се деведесетих отиснула и у активистичке воде, Максимовић се, каже глумица, „у то мрачно време, увукао у себе".

„Када имате велике захтеве према себи, онда их имате и према другима и мислим да је некако та нетолерантност према насиљу и свему томе што се дешавало деведесетих, па и према самом себи, нешто са чиме није могао да се избори.

„Није могао да се склони, да се повуче, да се сачува и он је у све то ишао до краја", објашњава глумица.

Максимовић је осамдесетих глумио у великом броју филмова, а неке од најзапаженијих улога остварио је у „Шестој брзини", односно серији „Приче из радионице", „Шмекеру", „Последњем кругу у Монци" и тако даље.

Хипик, професор и болесник

Рат и распад Југославије, умногоме су се одразили културну и уметничку сцену Србије, али је она ипак некако преживела.

Појавили су се нови глумци и редитељи, међу којима је био и Срђан Драгојевић, са којим је Максимовић сарађивао на његовом дебитантског остварењу - „Ми нисмо анђели".

„Био сам одушевљен када је Макса прихватио да игра тако малу епизодну улогу, која је остала свима у позитивном сећању", присећа се Драгојевић.

Каже да је на њега оставио „фантастичан утисак" и да је дружећи се са њим током снимања био „фасциниран његовом личношћу".

„Он није био само глумац, он је био на неки начин и филозоф који је у себи имао неку врсту мудрости.

„Могло би се чак рећи да је на неки начин импоновао нама као нека врста гуруа", додаје редитељ.

Каже да се дивио „императиву слободе и афирмацији мира" које је носио дух хипи покрета Максимовићеве генерације.

Због свега тога није се двоумио коме да додели улогу професора Петра у филму „Лепа села, лепо горе".

Максимовић је био једини избор за ту улогу, за коју Драгојевић сматра да је једна од његових „најбољих и најдубљих улога", као и једна од најважнијих у самој радњи филма.

„Мислим да му је та улога баш лежала.

„Ту је стварно показао дубину - и талента, и људског бића", истиче редитељ.

Највише се, додаје, током снимања дружио са Зораном Цвијановићем.

„И Цвија, и он нису класични глумци, они су људи који дубоко промишљају о свему."

Када је филм доспео на биоскопска платна, уследиле су турнеје широм Србије.

„Лепа села, лепо горе" су у неким градовима приказивана и неколико пута, а Максимовић је, када год би му обавезе у Народном позоришту дозволиле, путовао са екипом на премијере.

Његова скромност је, додаје редитељ, и ту долазила до изражаја.

„Макса је био скроман човек који је зрачио из другог плана, супротност Бати Живојиновићу, који је пак имао харизму праве звезде", објашњава Драгојевић.

Последњу сарадњу два уметника имала су у филму „Ране", где је Максимовић одиграо епизодну улогу.

Поред Драгојевићевих остварења, Макса је у последњој деценији 20. века глумио и у филмовима „Мала", „Црни бомбардер", „Стршљен", „Нож"...

Биографија

Драган Максимовић је рођен 7. фебруара у Подујеву.

Глумачку каријеру започео је почетком 1970-их.

Дебитовао је улогом Војника у представи „Мајка Храброст и њена деца" у Народном позоришту у Београду 1971. године.

Током три деценије, на сцени матичног театра остварио је запажене улоге у представама - „Сарајевски атентат", „Мандрагола", „Британик", „Косовска хроника", „Крај партије", „Месец дана на селу", „Максим Црнојевић"...

Члан ансамбла Народног позоришта остао је до краја живота.

Велики број улога је остварио и у телевизијским серијама - „Отписани",, „Приче из радионице", „Отворена врата", „Горе доле"...

Глумио је и у бројним филмовима - „Усијање", „Петријин венац", „Пад Италије", „Шмекер", „Време чуда", „Последњи круг у Монци", „Ми нисмо анђели", „Ране", „Нож", „Црни бомбардер", „Стршљен", „Лепа села, лепо горе"...

Максимовић се појављивао и у филмовима стране продукције - шпански „Хемингвеј - забава и смрт" (Hemingway, fiesta y muerte), грчки „Одисејев поглед" (Ulysses' Gaze) и најпознатији „Сусрети са изузетним људима", из 1979. године, који је режирао чувени редитељ Питер Брук.

Преминуо је три дана пре 53. рођендана.

„Слобода човече, слобода"

Сећање на Максу данас живи углавном на годишњицу његове смрти.

На иницијативу Горана Марковића и још неколицина колега и грађана, на месту бруталног пребијања глумца, њему у част постављена је спомен плоча - 18. новембра 2006. године.

Сваке године ово место обилазе Максимовићеве колеге из Народног позоришта и тамо полажу цвеће и венце.

Почаст му одају и антифашистичке организације у Србији, подсећајући на његов лик и дело, али и на начин како је страдао.

А нису га заборавиле ни остале колеге.

„Да је Макса поживео сигуран сам да бисмо још радили", каже Срђан Драгојевић.

Мирјана Карановић каже да је Макса дефинитивно оставио неизбрисив траг.

„Оставио је траг на мени, оставио је траг на неким људима и то је нешто што се наставља и живи на неки други начин.

„Зато мислим да је јако битно и важно да се сећамо њега", говори глумица.

И док прича о томе како како је недавно снимила аудио књигу „Петријин венац" и одгледала представу у Атељеу 212, закључује:

„За мене ће тај лик Миса, увек бити једино Макса."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]