Корона вирус и позориште у Србији: Како изгледа представа у доба пандемије

Последња сцена представе „Лоунли Пленет" (Lonelly Plllanet) одиграва се испред главног улаза београдског позоришта Атељe 212, близу прометне улице.

Док тролејбуси и аутомобили који пролазе праве буку, аутори представе, уједно и глумци, наздрављају ракијом са седморо гледалаца.

Због забране окупљања више од десет особа у затвореном и на отвореном простору, представу је могло да погледа само седморо људи.

„Под утиском сам, требаће ми времена да се процесирам, осећам да као да ми се стомак везао", каже Никола Марковић, један од гледалаца.

Остали у публици, неки и у сузама, дуго су аплаудирали ауторима.

О чему је представа

„Лоунли Пленет" се изводи око и у згради позоришта, намерно избегавајући класичан сценски простор, односно саму сцену.

Уметници воде чланове публике, који су све време на дистанци и с маскама на лицу, кроз туру пејзажa и путевa трансформисане будућности која нас чека после „претње која је дошла да остане"- пандемије корона вируса.

„Поред жеље да кажемо нешто везано за све ово, хтели смо да покажемо да позориште може да ради и у овим околностима", каже за ББЦ на српском Маја Пелевић, ауторка и једна од извођача, драматуршкиња.

Усамљеност или како нас је вирус вратио заједништву

„И пре пандемије смо били усамљени и мислим да смо се на неки бизаран начин вратили заједништву", каже Пелевић.

Тврди да је имала много већу потребу да заиста искрено комуницира, без обзира што је била у изолацији и виђала се са мање људи.

„Тако је ова представа и настала", каже она.

Чини јој се да нас је овај вирус с изолацијом довео до тога да будемо ближи него што смо били раније.

„Нисам морала да комуницирам с људима који ме уопште не занимају, отарасила сам се површних комуникација и из тога се родило нешто искрено и квалитетно и што има смисла", каже Пелевић.

Уметност може да настаје и током пандемије

Позоришта су почетком пандемијe прва затворила врата, с обзиром на немогућност окупљања већег броја људи у јавним затвореним просторима.

Социјално дистанцирање не би требало нити смело да значи укидање јавне сфере, као ни пракси извођења, напомиње Пелевић.

На неке, како каже нелогичности у јавном животу за време пандемије, указује и Олга Димитријевић, једна од ауторки представе.

„Када причамо о томе зашто позориште не ради, а све остало ради - то јесте једна нелогичност унутар система", каже она.

Додаје да током извођења представе поштују све прописе и верује да ће „све позоришне куће преоријентисати уметничке одлуке у том правцу".

Један од аутора је и Димитрије Коканов који наводи да ће наставити да играју за седморо људи, ако се ситуација не промени у наредном периоду.

„Ако буде донета одредба да још мање људи може да се окупи на једном месту, играћемо за једну особу", каже Коканов.

Позориште у „новој нормалности"

Коканов каже да је изводљиво и да се цео Шекспиров опус игра тако што људи стоје одвојено и на дистанци од два метра.

Ипак, то мора да буде одлука из поетичких разлога, а не пандемијских, тврди он.

„Да је класична представа у питању, морао би да је прережираш и то може да се изведе, али то мора да буде инцијална потреба ауторска и онога ко ствара, а не потреба пандемије", објашњава Коканов.

Олга Димитријевић сматра да не може да се прича о новој нормалности, „као да је претходно све било у реду".

„Не може свет да буде нормалан са том количином друштвених неједнакости, уништавањем планете, мржње према мањинама", каже она.

Додаје да се позориште већ годинама бори са смањењеима буџета, па постоји бојазан да ће се са „новим нормалним" још лакше прогласити непрофитабилним .

Димитријевић наводи да док се не саживимо с вирусом или док он не постане мање опасан, позоришне куће, посебно оне у Србији ће морати да се боре и за буџете и радна места.

„Социјална помоћ или хуманитарна помоћ у виду минималца неће никакав проблем да реши, а уосталом то су наша радна места-морамо да их чувамо", закључује она.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]