Борка Павићевић: „Треба пуно волети да би се стварала позоришта“

„Треба пуно волети и бити пријатељ да би се стварала позоришта."

Овако је, не знајући да то чини, пре само два месеца једноставно објаснила њен дугогодишњи рад драматуршкиња Борка Павићевић.

Заправо је у колумни за дневни лист Данас писала о пријатељима и колегама којих више нема, а који су обележили уметничку и активистичку сцену Србије и региона.

Писала је о оснивачу БИТЕФ-а Јовану Ћирилову и „Атељеа 212", Мири Траиловић.

Борка Павићевић затворила је овај круг и најдуже покушавала да веже уметнике - миром.

Као жену која је прва 2008. године покушала да доведе младе албанске уметнике са Косова у Београд и интелектуалку која је рекла 'не' национализму 1990-их - овако ће је памтити публика читавог Балкана.

Мирдита, добар дан и Београдски круг

Борку Павићевић млађи знају по улози у формирању фестивала Мирдита, добар дан.

У просторијама Центра за културну деконтаминацију, чијиа је била директорка, угостила фестивал који је коначно довео албанске младе уметнике у Београд и дао им глас.

Они са више стажа знају је као оснивачицу Београдског круга.

Обе идеје имају нешто заједничко - борбу против национализма на Балкану и отварање граница кроз уметност и активизам.

Центар за културну деконтаминацију годинама је био домаћин фестивала Мирдита, добар дан са идејом представљања актуелне косовске културне сцене у Београду.

Инспирација за фестивал је Беким Фехмију, глумац који представља симбол јединства и могућности повезивања два културна простора у једну јединствену целину.

Фестивал сваке године обезбеђује полиција.

Београдски круг, чија је Борка Павићевић била кооснивачица, 1992. године окупио је београдске интелектуалце који су отворено говорили против милитаристичке политике у Србији, али и етно-национализма, популизма, ратних злочина и етничког чишћења на територији бивше Југославије.

Круг је реаговао на оно што је нудио Меморандум Српске академије наука као отпор национализму.

Управо је оснивање Београдског круга отворило тему Прве и Друге Србије, односно поделе Србије на оне који су за власт и оне против, на националисте и ненационалисте, на русофиле и про-западне интелектуалце.

Ипак, из Београдског круга су на то одговарали - „Ако вас питају шта је Друга Србија, озбиљно им одговорите - то је Србија која се не мири са злочином".

У позориштима од Сплита до Скопља

Борка Павићевић у колумни „О пријатељству и љубави", пише о Југославији кроз уметност - теми којој је посветила читав живот.

Рођена је 1947. у Котору у Црној Гори, а дипломирала и магистрирала драматургију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду са тезом „Нереалистичка драма у Србији између два рата".

У колумни се сећа финалне пробе представе Декамерон 81, једне у низу које је написала током рада у Атељеу 212.

Пише и о БИТЕФ-у и заједничком раду са Јованом Ћириловим.

Њена дела обишла су целу бившу Југославију - радила је у Зеници, Сплиту, Скопљу, Љубљани, Суботици и Београду. Учествовала је у уметничком покрету КПГТ, што је акроним за реч позориште у Хрватској, Србији, Црној Гори, Словенији и Македонији.

Била је арт директорка Београдског драмског позоришта, али је 1993. године смењена након јавних и политичких изјава.

Добитница је великог броја интернационалних награда међу којима су и Otto Rene Castillo награда за политичко позориште у Њујорку; награда Хирошима фондације за мир и културу (2004); Освајање слободе коју Фондација Маја Маршићевић Тасић додељује „жени чија дела потврђују принципе људских права, владавине права, демократије и толеранције".

Како је говорила

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]