Душан Макавејев: Пионир црног таласа у Југославији

Аутор филмова „Човек није тица", „Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ" (1967), „Невиност без заштите" (1968), „Недостаје ми Соња Хени" (1972), „Sweet Movie" (1973), сматра се једним од оснивача Црног таласа.

Студирао је психологију, а прва знања о филму стекао је у чувеном Кино клубу Београд. Завршио је режију на Факултету драмских уметности.

И по избору тема и начину третирања филмског језика, Макавејев је био несвакидашња појава у југословенском филму.

„Макавејев је субверзивно и анархично и духовито применио поступке авангардног и експерименталног филма на политичке приче", каже Иван Велисављевић, драматург и уредник архиве медија у Дому културе Студентски град.

По њему, најзначајнији допринос Макавејева југословенској кинематографији је „радикализација театралног стила модернистичког филма, као његова луцидна монтажа готових материјала (found footage), слављење живота и сексуалности, субкултуре, хумора и отпора чак и када се филмови баве мрачним причама или оштро критикују капитализам и стаљинизам".

У интервјуу који је дао америчком критичару Роџеру Иберту 1975, Макавејев је изјавио: „Циљ мојих филмова је људи у себи препознају оно што код других људи не прихватају."

Са цензуром се сусрео после кратког филма „Споменицима не треба веровати", који је пажњу привукао еротским сценама.

Занимао се за рад психолога Вилхелма Рајха и посветио му је филм „W.R. Мистерије организма", који је награђен на Филмском фестивалу у Кану 1971.

Филм никада није званично забрањен - комисија за одобравање филмова је дозволила приказивање, али се у случај умешало Јавно тужилаштво које је онемогућило да филм види југословенска публика.

Тек 1986. године, публика је имала прилику да погледа филм.

На 47. Фесту премијерно је приказан документарни филм „Случај Макавејев" Горана Радовановића који испитује позицију уметника у социјалистичкој Југославији.

Посебно је усредсређен на политичку и социјалну климу која је довела до тога да филм „W.R. Мистерије организма" буде незванично забрањен.

Ипак, Макавејев себе није сматрао дисидентом и једном приликом је рекао да је „Југославија сјајна средина за филм".

Добитник је великог броја домаћих и страних награда: Октобарска награда Београда, Сребрни медвед у Берлину, Сребрна арена у Пули, Луис Буњуел у Кану, Сребрни Хјуго у Чикагу, Златно доба Белгијске краљевске кинотеке, „Филмска легенда" коју додељује Фестивал филмова југоисточне Европе са седиштем у Паризу.

О ерудицији и брзини мишљења чувеног редитеља, глумац Светозар Цветковић, који је сарађивао с њим на филму „Горила се купа у подне" рекао је у докуметарцу Драгомира Зупанца о Макавејеву.

„Са њим можете да причате на пет тема истовремено. То јест он је могао да прича, а вама остаје да изаберете једну тему и да се с њом изборите."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]