Филм и Холивуд: Како је Чарли Чаплин постао прва суперзвезда у 20. веку

Постоји један фасцинантан податак из биографије Чарлија Чаплина који наизглед нема много везе са филмом.

Чаплин је аутор песме Осмех која је дуго словила за једну од најпопуларнијих свих временa, а ретке су радио станице из 20. века које ову нумеру немају у врху плеј листе.

Прича иза те нумере је подједнако фасцинантна као и њена популарност.

Чаплин је био познат као аутор који је развио велику страст према музици, а нарочито је препознавао њен значај у филмовима.

Још као дете је сам научио да свира клавир, виолину и чело, али никада није био музички школован.

Никада није ни научио да чита ноте и да се служи музичким писмом у компоновању.

Због тога је имао неколико композитора и аранжера који су били у стању да његове замисли преточе у дела.

Први композиторски посао Чаплин је обавио за филм Светлости велеграда из 1931, тако што је ангажовао Дејвида Раскина.

Раскин је био млади композитор и стрпљиво је слушао Чаплинова објашњења о томе како би музика требало да опслужи филм, као и његова певушења и мумлања.

Створио је инструменталну тему која је била главни музички мотив чувеног филма.

Од тог тренутка, Чаплин је постао композитор у сопственим филмовима.

Од касних 50-тих, па све до смрти, музички је опремио и све његове неме дугометражне, као и велики број кратких филмова.

Али овим прича о „најпопуларнијој песми свих времена" тек почиње.

Оригинална инструментална верзија из његовог последњег немог филма Модерна времена (1936), на којој су Чаплин и Раскин радили недељама, била је велики успех, али та музика никада није ни требало да постане песма.

Али то се догодило пуних 18 година касније.

На основу теме из Модерних времена, Џон Тарнер и Џефри Парсонс су написали текст и преаранжирали инструментал у мелодију.

Она је првенствено, према речима аутора, требало да оживи лик и дух Чарлијеве скитнице, познате по осмеху који није скидао са лица ни у најтежим и најтужнијим тренуцима.

Тако је настао овај музички стандард и класик за сва времена.

Прву вокалну верзију песме је отпевао бесмртни Нет Kинг Kол, а после тога песма је доживела и огроман број обрада.

Свакако су најпознатије верзије Џуди Гарланд и Мајкла Џексона, а од скорашњих, памти се она Џимија Дурантеа из филма Џокер Тода Филипса.

Раскин никада није потписан као ко-аутор ове песме, кредит који је свакако заслужио, али ни његово име није заборављено.

Тешко је рећи да Чаплин није заслужио да се искључиво његово име везује чак и за вокалну верзију овог великог хита.

И да, наравно, песма се зове Осмех. Kако другачије?

Пре 20 година, Ендрју Сарис, један од најзначајнијих теоретичара и критичара и аутор чувене ауторске теорије о филму, назвао је Чаплина речима које је било немогуће приписати било коме другом:

„Чаплин је, без дилеме, најважнији уметник којег је кинематографија произвела, он је сасвим сигурно најчудеснији извођач и још увек најуниверзалнија филмска икона".

Британски филмски институт га описује као „доминантну фигуру светске културне баштине".

Тајм магазин сврстава га у „100 најважнијих људи 20. века" због осмеха који је донео на лица милиона људи и због тога што је „мање-више измислио глобалну препознатљивост и што је помогао да се једна индустрија претвори у уметност".

Горан Терзић, професор филмске монтаже на Факултету драмских уметности у Београду истиче да је Чаплин био прва медијска суперзвезда у 20. веку.

Занимљиво је, тврди, да су и многи други генијални уметници тог времена, попут Бертолда Брехта и Пабла Пикаса били фасцинирани његовом појавом.

„Доживљаван је као творац свих његових филмова, а због лика скитнице и целе поетике која је то пратила, све се то прихватало као врло аутентична ствар, што се донекле уклапа и у Серисову ауторску теорију", наводи Терзић.

Серис је поприлично умањивао значај оних који су били потписани само као редитељи, објашњава Терзић.

„Сматрао је да ако ниси и сценариста и ниси имао друге доприносе током стварања филма, онда си углавном доживљаван као организатор и ниси могао да будеш сврставан у раван са писцима или сликарима који су сами били одговорни за комплетно дело", каже он.

Скитница

Слика Чаплиновог скитнице ја постала део историје културе.

Према сценаристи и редитељу Сајмону Ловишу, овај лик је препознатљив и људима који никада у животу нису видели Чаплинов филм.

Филмски историчари се слажу да је за комедију Чаплин био оно што је амерички режисер Д.В. Грифит био за драму.

Иако се углавном ослањала на слепстик - комедију импровизације, насиља и деструкције - утицао је и на ауторе попут Ернста Лубича који је био познат по софистицираним делима.

Све његове иновације су биле врло брзо прихватане и постајале су уобичајена пракса у занатском процесу прављења филмова.

Огроман је број филмских аутора на које је утицао - италијски режисер Федерико Фелини га је звао „неком врстом Адама од којег смо сви ми настали", док је Жак Тати рекао да без Чаплина он никада не би снимио ниједан филм.

Рене Kлер је такође сматрао да је Чаплин инспирисао практично сваког филмаџију, а импресионираност Чаплином нису крили ни Мајкл Пауел, Били Вајлдер, Виторио де Сика, Ричард Атенборо и други.

Руски режисер Андреј Тарковски је чак рекао да је Чаплин „једина особа која је у филмску историју ушла без трунке сумње и да филмови које је оставио иза себе никада нису застарели".

Професор Терзић каже да на монтажи не проучавају превише Чаплинов допринос јер би било претерано давати му почаст.

Али студенти генерално добро реагују на ту епоху, без обзира на то кога од велике четворке (Чаплин, Kитон, Лојд и Ленгдон) проучавају јер је њихова комика ванвременска и бесмртна.

„Ни у смислу фактографије и дизајна то не би смело никада да застари на начин на који неке друге појаве у филму могу"

„Нарочито у контексту тога да се филмска уметност тада искључиво заснивала на визуелном, а тек касније су дошли звук, музика и неки други елементи", примећује Терзић.

И заиста, чак и у 21. веку неколико Чаплинових филмова се и даље сматра класицима и међу највећим филмским делима икада снимљеним.

Тако, на пример, анкета славног филмског часописа Сајт енд саунд на листу ставља Светлости велеграда, Модерна времена и Златну грозницу.

Али почетак није био лак.

Портал Биографија наводи да се први пут појавио на филму у фебруару 1914. године (The One-Reeler Making a Living) и иако није био задовољан овом улогом, публика је имала другачије мишљење.

Већ за друго појављивање, Чаплин је осмислио лик скитнице који га је и прославио.

Овај филм се звао Kid Auto Races at Venice, али прави пробој је направљен у мају 1914, када је изашао и његов дебитантски филм који је и режирао.

Звао се Caught In the Rain и био је толико успешан да је после њега Чаплин сам и режирао све филмове у којим се појављивао.

Kомплетан процес производње овог филма је трајао седам дана.

Уследили су нови наслови, све већа слобода у продукцији, већи буџети и бонуси, а онда се појавила и Една Парвинс са којом је у наредних осам година снимио чак 35 филмова.

И скитница је почела да се мења, па смо тако добили и филм Банка који је први са несрећним крајем, што је до тада било незамисливо.

Већ од 1915, Чаплин је звезда и феномен чије су се фигурице продавале као што се данас продају фигуре суперхероја.

Био је толико популаран, да је већ тада морао и судски да брани своје име које је тако брзо постало прави бренд.

Слобода коју је имао у прављењу филмова је била за то време незамислива, па је имао прилике да снима и у родној Енглеској (тамо је снимио последњи кратки филм - The Pilgrim), или да прави љубавне филмове (A Woman in Paris).

Док је завршавао филм Циркус, у Америци се појавио и први звучни филм, али Чаплин је био поприлично скептичан према свему томе јер се плашио да ће новотарија убити експресивност и уметност покрета.

Игнорисао је нову технологију и почео да ради на свом последњем немом филму, још једном драгуљу под именом Светлости велеграда.

Иако су неми филмови тада већ били прошлост, Чаплинова формула је и даље функционисала - овај сјајни филм је зарадио више од три милиона (тадашњих) долара.

Публика га је и даље обожавала, али он је био у транзицији.

После 16 месеци паузе и путовања по Европи и новог брака, са Полет Годар, написао је књигу и вратио се у Америку.

Ново доба га је и даље збуњивало, па је тако и следећи филм био без дијалога, али са музиком.

Модерна времена нису баш сјајно прошла, нарочито код филмских критичара, али и овај филм је временом стекао култни статус.

Гласови

Иако се данас чини да је његов прелазак на звучни филм био лак и успешан, очигледно је било да се Чаплин мучио као и остали ствараоци из те епохе.

А ту је и вечно питање о томе да ли је Чаплин био успешнији у немој или звучној епохи.

„Он се прилагодио на звучни филм, иако је прилично тешко сада утврдити чврсте критеријуме за то", каже Терзић.

„Те двадесте се највише цене код њега, а после Великог диктатора који је из 1940. и његов је први прави звучни филм, он има интересантног Господина Вердуа, као и остварења из 50-тих и касније која више нису толико упечатљива".

Када га поредите са свим што се тада дешавало, о њему се више не може говорити као о осталим класицима тог времена, што је некако и природно, сматра Терзић.

„Можда га можемо, рецимо, поредити са џез легендом Лујем Армстронгом, рецимо, и свим оним што је он радио 30-тих када је био револуционаран, да би касније прихватио неки мејнстрим, али на врхунски начин".

Такви људи имају квалитет да, без обзира на време или стил, пружају врхунске ствари.

„Али све је то потпуно природно, и тешко је очекивати да неко буде геније пуних 50 година".

„Можда само Алфред Хичкок у неком смислу, али чак и код њега у последњим филмовима се осећа замор".

Почетком 40-тих, када је почео и Други светски рат, Чаплин је почео да наилази на разне проблеме и контроверзе - због политичких ставова је почела да копни и његова популарност.

Доста је подсећао на Хитлера - и због биографских и физичких сличности - па је решио да направи комедију о њему.

Лик скитнице је заменио јеврејским берберином.

Успех је био спектакуларан и то на глобалном плану, али филм је имао свој необичан крај који је у исто време био и контроверзан.

У њему је Чаплин имао петоминутни монолог током којег је гледао право у камеру.

Причао је о фашизму и о заустављања рата, а филм је добио пет Оскара.

Чаплинов приватни живот није био тако успешан.

Веза са потпуно опсесивном Џоан Бери је била пакао који је подразумевао и судски процес после раскида.

Суђење је попримило бизаран ток пошто је Бери изјавила да је трудна са Чаплином, а он је то уз помоћ теста крви успео да порекне.

Ипак, суд тада није признавао медицинско утврђивање очинства и порота га је прогласила кривим.

Kонтроверзи је допринела и чињеница да се Чаплин, само две недеље после пресуде, оженио осамнаестогодишњом Уном О'Нил.

Он је тада имао 54 године.

Чаплин и О'Нил су у браку остали до краја његовог живота, а имали су осморо деце.

Ни филм Господин Верду није побољшао ситуацију и конфликт који је имао са Америком.

Филм је био неуспешан, а његови политички ставови су изазвали власт да га прогласе комунистом.

Сам је отишао у егзил и 1952. кренуо у Европу, а ФБИ му је моментално забранио повратак на америчко тло.

Вратио се 1972, да прими почасну награду Академије.

Тада је добио и највећи аплауз у историји доделе Оскара који је трајао 12 минута.

Критичара Франсоа Трифо сматра да његов рад може да буде подељен у две фазе, подсећа професор Терзић.

„У првој, у којој је углавном глумио, он је скитница и вагабунд, док је у другој фази он најпознатији човек на свету", подсећа професор Терзић на речи славног француског аутора.

Неки његови каснији филмови су још више аутобиографски него они из фазе бурлески, сматра он.

„Тако на пример, Светлости позорнице, па чак и Kраљ Њујорка и Господин Верду - све су то били филмови који су у ствари били његови коментари на сопствену каријеру", каже Терзић.

Он каже да је Трифо говорио да су се сва Чаплинова дела бавила питањем идентитета.

„Трифо наставља са тезом која се тиче његовог порекла - ми знамо да му је отац био алкохоличар, а мајка имала проблеме са менталним здрављем.

Он је већ са девет година искусио свашта, укључујући и затвор и глад, скитао је по Лондону без игде икога - био је на потпуној маргини", говори Терзић.

Сматра да нису на месту критике да му филмови више нису били смешни, то је као да замерите Старом завету што у њему нема довољно саспенса.

„Он је напустио мит о Шарлу скитници, али је на други начин покушао да задржи неке митске елементе у својим филмовима.".

„Чарли Чаплин је био оличење некога ко ствара, није служио филму, већ се служио филмом", додаје Терзић.

Ендрју Серис је једном приликом написао како је Бастер Kитон био оличење „чистог" филма, док је Чаплин представник „театарске кинематографије".

И тако, тачно 132 године пошто се родио у Лондону и пуних 100 и више година како је почео да прави филмове, Чаплин је и даље фигура која се не заборавља и чији се значај не може поредити вероватно ни са једним филмским ствараоцем.

Споменици Чаплину се могу видети не само на лондонском Лестер скверу, већ и у Словачкој, Пољској, Ирској, Индији, Италији, Шпанији и Швајцарској.

Звезде се можда не смеју, али једна мала планета у нашем систему коју су открили совјетски астрономи има баш широк осмех. Зове се 3623 Чаплин.

Умро је на Божић 1977. године, а сахрањен је у Швајцарској.

Три месеца после сахране, његово тело је украдено.

Уни Чаплин су отмичари мртвог Чарлија тражили 600.000 долара за откуп, али су Ганчо Ганев и Роман Вардас убрзо били ухапшени и послати у затвор.

Али не пре него што су Уни послали писамце у којој су јој се извинили. Она им је све опростила

Погледајте видео о филму о Сребреници „Quo vadis, Aida"

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]