Србија и Косово: Ко је био Адем Јашари - легендарни командант или „терориста“

Бесарта је имала 10 година када су јој српске снаге побиле читаву породицу.

Једина је преживела акцију специјалних јединица српске полиције изведену далеко од очију свих од 5. до 7. марта 1998. у селу Доње Преказе на Косову, у првим недељама сукоба безбедносних снага Србије и наоружаних бораца Ослободилачке војске Косова (ОВК).

Током напада је убијено више од 50 људи, чланова уже и шире породице Јашари, међу којима и Бесартин стриц Адем Јашари, командант тада герилске ОВК.

У сеоској кући у планинској области Дренице у средишњем делу Косова, биле су и њена мајка, сестре, бака и рођаке, испричала је Бесарта 2015. за ББЦ Светски сервис.

„Сећам се како нас је мајка грлила јако, да се не бисмо плашили и давала нам је хлеб и воду", рекла је Бесарта, данас 35-годишњакиња.

Кад су се после експлозија бомби, граната и вишедневне размене ватре, српске снаге приближавале кући, Бесарта се сакрила испод кревета, све време у рукама гњечећи хлеб.

Није била ни огребана, али су сви око ње били мртви.

У истој соби лежало је тело убијеног Адема Јашарија и његове супруге.

За Албанце на Косову Јашари је симбол отпора режиму Слободана Милошевића и легендарни командант, чије име носи аеродром у Приштини и фудбалски стадион у Митровици.

За Србију је Јашари био вођа „терористичке групе" који је злоупотребио сопствену породицу користећи је као живи штит у акцији у Дреници, по Београду средишту албанских сепаратиста.

Акција са неслућеним ефектима

Размена ватре надомак места Србице, ког Албанци зову Скендерај, за српске власти била је и остала легитимна антитерористичка акција, иако су у њој страдали и жене и деца.

„Та акција је изведена у принципу по свим правилима, сви знамо ко је био Адем Јашари, да је био терориста, криминалац, убица, лопов, који је правио проблеме и Србима и Албанцима.

„Знам да су, кад је завршена та акција, многи Албанци у махалама Геца и Горње Преказе славили, јер он је улазио у њихове куће, силовао им жене и ћерке, то је био криминалац пар екселанс", каже Горан Радосављевић Гури, пензионисани полицијски генерал који је учествовао у акцији, за ББЦ на српском.

ББЦ није могао да добије независну потврду Радосављевићевог исказа.

Историја породице Јашари дубоко је укорењена у борби за слободу, али је улога ове породице, „посебно Адема Јашарија, била веома велика у уједињењу политичког и војног фактора на Косову", каже бивши припадник ОВК Даут Харадинај.

„Имао сам срећу да добро познајем војсковођу Адема Јашарија и његову породицу.

„Био је мудар, одлучан, прагматичан и визионар", каже Харадинај у писаној поруци за ББЦ на српском.

После акције у Дреници, оружани сукоб безбедносних снага под командом Слободана Милошевића и ОВК су свакодневни, а наредне године, 1999, НАТО је започео бомбардовање тадашње Савезне Републике Југославије.

На месту страдања породице Јашари подигнут је Меморијални комплекс, који сваке године обилазе највиши косовски званичници, а готово да нема места на Косову да Адему Јашарију није подигнут споменик.

Када му је недавно обележен рођендан на државни празник, председница Косова Вјоса Османи истакла је да је био „одлучан, храбар и борбен".

„Једном је ушао у историју да би остао заувек и да се памти посебно 28. новембра уз Дан албанске заставе и Дан независности - један дан и три историјска датума.

„Адем Јашари је херој нашег детињства", рекла је Османи, одајући почаст испред гробова породице Јашари у Преказу.

Ко је био Адем Јашари?

Адем Јашари је рођен 1955. године.

Завршио је средњу техничку школу.

Његов отац Шабан Јашари био је први учитељ у Дреници после Другог светског рата, испричао је један од потомака, Беким Јашари за агенцију Анадолија.

И он је живот посветио борби за слободу Албанаца, због чега је гоњен и затваран, а био је и један од учесника демонстрација 1968. године.

Очевим стопама кренуће и синови, Хамза и Адем, који су били међу организаторима демонстрација Албанаца на Косову против одузимања аутономије овој покрајини 1989. године.

Према сведочењима Бекима, Адем Јашари одлази на војну обуку у Албанију 1991, због чега им је полиција опколила и напала породичну кућу први пут крајем децембра те године.

„Од тада је Адем је с пушком у руци ширио своју групу и широм Kосова мобилисао Албанце", испричао је Беким.

У јулу 1997. заједно са још 14 косовских Албанаца Јашари је у одсуству осуђен у Приштини, а поједине међународне невладине организације су процес описале као политички.

„Он је био први одметник, први човек који је био ван закона и оснивао ОВК-а", каже Неџмедин Спахиу, косовски политички аналитичар.

Припадници ОВК-а тих месеци све чешће нападају полицијске станице, за шта су српске власти сумњичиле и Јашарија.

Зато је, као упориште побуњеника, породична кућа Јашари била на мети полиције и у јануару 1998, али су тада Адем и део бораца побегли у шуму, a силоване су две малолетне девојке из породице Јашари, каже Спахиу.

То је била велика срамота за албанску породицу и Адем Јашари је одлучио да неће бежати, макар се сви жртвовали, напомиње он.

Зато је на читаву акцију, али и на личност Јашарија могуће гледати кроз различите призме, истиче Спахиу.

„Ако гледате са позиције косовских интереса, он је главни национални херој због тога што је укинуо страх код Албанаца и покренуо борбу за слободу.

„Ако се гледа са српске стране, он је крив што је Србија изгубила део територије", оцењује Спахиу.

Уколико се, пак, гледа са људске стране, Јашари је човек који је бранио сопствено огњиште и права властитог народа, додаје.

„Ипак је он жртва, са људске стране, јер се и сам жртвовао.

„Није отишао у Крагујевац да нападне неког или изведе терористички чин тамо, него је погинуо у властитој кући", закључује Спахиу.

Може ли се Јашари назвати терористом?

Каспар ден Там, аналитичар конфликта, холандски стручњак за тероризам

Адем Јашари је свакако био груб, ратоборан и (десничарски) конзервативан човек старе школе која се темељи на традиционалним албанским појмовима части и крвне освете - које Јашари генерално деле, барем у јуначењу према странцима, али вероватно и у пракси.

А Адем је свакако био милитант, с обзиром на његов далекосежни циљ да независност Косова буде остварен насиљем уколико је неопходно.

Ипак, одбијам да га назовем терористом у складу са сопственом аналитичком дефиницијом тероризма државних, полудржавних или недржавних актера да је то изненадно смртоносно насиље без претходног упозорења о делу у било коју (неприватну) сврху против ненаоружаних или слабо наоружаних и тиме практично беспомоћних цивила, ненаоружаног безбедносног особља ван дужности, војника и полицајаца и других беспомоћних небораца.

Према мојој анализи и консултацијама са изворима које сматрам валидним и поузданим, Јашарији генерално или структурално нису нападали беспомоћне цивиле или чак ненаоружано безбедносно особље српске, албанске или било које друге националности - иако су Адем и његови рођаци повремено користили прекомерно насиље против заробљених и сатераних у ћошак српских полицајаца и других представника српске државе - или представника супротстављених албанских кланова или политичких група.

Ипак, морам да спроведем додатна истраживања о овоме пре него што донесем коначан и прецизан суд о овом питању.

Како је текла акција у Дреници, према српској полицији

Према речима Горана Радосављевића, акција је трајала седам дана, а водили су је Јединица за специјалне операције Ресора државне безбедности и Специјална антитерористичка јединица МУП-а Србије.

Радосављевић је тада био помоћник команданта штаба за Косово и Метохију, задужен за полицију, а Сретен Лукић, касније осуђен на 22 године затвора пред Међународним судом за ратне злочине у Хагу, командант.

Како тврди, полиција је позивала Јашарија да се преда или да пусти жене и децу, али безуспешно.

Када је полиција направила обруч око куће, да би, како тврди Радосављевић, „извела хапшење и покушала да извуче" и цивиле, са имања се пуцали „из свега расположивог".

„Међутим, они су направили доле митраљеска гнезда и он (Јашари) није дозвољавао женама и деци да изађу, чак је убио свог братића од тих силних експлозија који је са девојчицом кренуо ка нама", тврди Радосављевић.

„У тој акцији је погинуло, нажалост, и цивила и жена и деце", додаје, оцењујући да их је Јашари „све жртвовао".

У пуцњави су погинула и два српска полицајаца.

За њега је та акција била потпуно легитимна, јер, како каже, није било „масакра, већ се све дешавало у борби".

„Ово је једина истина што се нас тиче.

„Наравно, Албанци имају своју истину и они неће променити мишљење о њему никада", додаје он.

И Никола Шаиновић, бивши потпредседник Владе Савезне Републике Југославије, каже за ББЦ на српском да је Јашари „без сумње био подложан хапшењу".

„То је без сумње био човек који је био одговоран за више убистава и полиција је требало да га хапси", каже Шаиновић који је 2009. године осуђен на 22 године затвора пред Међународним судом у Хагу на основу оптужнице за ратне злочине на Косову током 1999. године.

„Нажалост пошто су чланови породице остали у кући, било је пуно жртава, али свако ко употреби породицу као део ватреног положаја, он сам то ризикује.

„То је тежак и тужан исход те акције, али што се тиче њеног легитимитета он није споран", додаје Шаиновић.

Истражни судија спровео је увиђај после акције, али није покренут судски поступак.

Радосављевић је тада водио и репортере у обилазак Преказа - „аутобус новинара из читавог света", каже, показујући им земунице и митраљеска гнезда у којима су побуњеници били скривени.

Дејан Анастасијевић, репортер Времена и касније уредник ББЦ-ја на српском, био је у Преказу марта 1998.

У тексту „Мртвачки плес" Анастасијевић је описао да је на километар од центра Србице уз пут према Глоговцу испод надстрешнице стоваришта затекао „морбидне експонате" - 49 лешева страдалих код Доњих Преказа, међу којима је било 12 жена, 13 деце и пет стараца.

„Неки су очигледно страдали од куршума, неки од шрапнела, неки од ножа, троје је било сасвим угљенисано.

Један десетогодишњи дечак имао је рупу од метак посред чела и никакву другу видљиву повреду", записао је Анастасијевић, а колумна је објављена и у књизи „Ко ми је ставио бомбе на прозор".

У тексту наводи да су они сахрањени најпре у ковчеге, затим откопани и сахрањени у покровима по муслиманским обичајима, као и да је у мору лажних и опречних информација на терену тешко било сазнати шта се тачно десило током акције.

„Из више извора може се чути да је по првобитном плану сав посао у Дреници требало обавити за четири дана, између 5. и 8. марта 'жестоко и хируршки прецизно'.

Од полицајаца је, међутим, тешко направити хирурге: требало им је готово два дана само да уђу у Преказе, где су наишли на много жешћи отпор него што су очекивали.

У међувремену се ситуација запетљала не само на терену, већ и на политичком и дипломатском плану.

Сад се више не може назад необављеног посла, а не може се ни пуном снагом напред, јер би то сасвим сигурно у свету било схваћено као ново етничко чишћење.

Најпрецизнији и најискренији опис ситуације дошао је из уста једног покрајинског функционера који је, наравно, желео да остане анониман: 'Заглавили смо се, брате, и сад смо усрали мотку'", наводи Анастасијевић у тексту објављеном у Времену 14. марта 1998.

Нема суђења, нема оптужница ни 25 година касније

Пред косовским судовима, од завршетка оружаног сукоба до данас, није било суђења у вези са овим злочином, каже Амер Алија из косовског Фонда за хуманитарно право.

Специјална тужитељка за ратне злочине Дрита Хајдари покренула је истрагу тим поводом потврђено је за БИРН, пренео је Приштина инсајт, али није познато докле се са тим случајем стигло.

До објављивања овог текста, ББЦ није добио одговор на питање у којој фази је поступак Специјалног тужилаштва у Приштини.

Политичке околности 'укидање страха'

Тежње косовских Албанаца да створе независну државу на Косову трајале су деценијама, још из времена бивше Југославије - кроз протесте и референдуме, до оружаних сукоба са српским безбедносним снагама.

Јачањем репресије Милошевићевог режима према албанском становништву, дошло је и до јачања милитантног крила отпора међу Албанцима на Косову.

У таквим околностима Адем Јашари се определио да, упркос упозорењима сарадника попут политичких лидера Хашима Тачија и Адема Демаћија, остане код куће и погине за оно у шта верује, наводи се у ББЦ документарном филму „Пад Милошевића".

Обећао је да га неће живог ухватити и реч је одржао, што многи на Косову сматрају „мученичким страдањем".

Он је постао национални херој, јер се жртвовао заједно са целом породицом за укидање страха, оцењује Неџемедин Спахиу, професор Факултета политичких наука из Јужне Митровице.

„Стање страха је деведесетих успоставио Милошевић у коме су Албанци били само жртва... Да би се укинуо тај страх, морао је неко да се жртвује на такав начин, да жртвује читаву породицу, јер се зна да не може горе од тога и то је био почетак рата на Косову".

Тадашњи лидер косовских Албанаца Ибрахим Ругова, писац и дисидент, заговарао је мирне протесте и штрајкове против српских власти у време Слободана Милошевића.

Међутим, многи Албанци нису били задовољни његовом политиком и подршка борби ОВК герилцима била је све јача.

Догађаји у Дреници представљали су прекретницу у косовској кризи, наводи се и у извештају међународне организације Хјуман Рајтс Воч (ХРВ).

„Ако је намера власти била да сузбије нарастајућу побуну, ово је имало супротан ефекат: брутални и беспоштедни напади су само радикализовали популацију косовских Албанаца и попунили редове ОВK-а", наводи се у анализи о ратним злочинима По наређењу.

'Легендарни командант' Јашари као прекретница

То потврђује и Даут Харадинај, који је у међувремену постао политичар.

„Пад легендарног команданта Адема Јашарија и његових 62 члана породице био је мотив сваког нормалног човека да се наоружа и одбрани од варварског Милошевићевог режима.

„Није било наде да ће мировна политика дати резултате", каже за ББЦ млађи брат Рамуша Харадинаја, некадашњег косовског премијера и једног од команданата ОВК-а.

Док је Рамуш два пута ослобођен пред Међународним судом за бившу Југославију у Хагу, најпре за ратне злочине, а затим за застрашивање сведока, Даут Харадинај је осуђен 2005. за убиство четири Албанца на Косову.

После рата, Рамуш Харадинај постао је лидер Алијансе за будућност Косова, а брат му је један од виђенијих партијских чланова.

Добро се, каже, сећа „страшних тренутака који су се десили у Преказу".

У то време, Даут је имао 20 година, а снаге Милошевићевог режима су „убијале невине и никога нису штедели".

„Цела војска је мобилисана да нападне породицу, углавном са женама и децом.

„Неки од мушкараца били су одлучни да пруже отпор, доказујући неоспорну вољу за слободом чак и уз колективну жртву", наводи некадашњи борац који је почетком марта 1998. био са саборцима у области Дукађини, коју Срби зову Метохијом.

„Много ратних другова и ја смо били тад у региону Дукађинија, и од тог дана рат је био неизбежан. Стотине људи је било спремно да пружи отпор.

„После 24. марта (1998), сви млади и стари су узели оружје и постали део ОВК, што је резултирало поразом Србије", наводи доскорашњи посланик косовског парламента.

Да су дешавања у Преказу у марту 1998. били вододелница у новијој историји Косова, сматра и Арменд Бекај, истраживач на Департману за истраживање мира и конфликта на Универзитету у Упсали у Шведској.

До тада су „борбе између српских/југословенских снага и ОВК биле прилично спорадичне и изоловане", каже Бекај у писаној изјави за ББЦ на српском.

„Од тог тренутка Косово је ушло у рат пуних размера", каже Бекај.

Према његовим речима, до марта 1998. било је само неколико стотина регрута у ОВК.

„Они су обично у борби против српских/југословенских снага користили тактику 'нападни и бежи' или би улазили у изоловане сукобе са њима.

„Масакр у Преказу је заиста био прекретница", оцењује Бекај.

Колико год тај догађај био „трагичан и болан", каже, покренуо је друштвену подршку ОВК на целом Косову.

„У року од неколико месеци, хиљаде младих Албанаца и Албанки добровољно су се придружили редовима ОВК, чиме је тај број порастао са неколико стотина на око 15.000 до средине исте године", каже Бекај.

До тада распарчане ћелије и регионални огранци ОВK-а почели су да се удружују и формирају организовани народни покрет отпора, а многи одустају од Руговине ненасилне политике.

„Новац из дијаспоре који је претходно долазио на рачун (Руговине партије) ДСК, увелико се преусмеравао на финансирање ОВK-а преко фонда 'Домовина зове'.

„Албанци из Западне Европе, а касније и из САД, у све већем броју придруживали су се побуњеницима", наводи се у извештају Хјуман Рајтс Воча.

Бекај каже да „у то време често није било јасно ко је део ОВК, посебно на почетку, када су њени припадници били приморани да се крију."

„Али као одговор на масакр у Преказу, етнички Албанци су почели да говоре 'сви смо ми ОВК', што је само показало потпуну солидарност Албанаца на Косову у циљевима са ОВК", каже Бекај, пореклом с Косова.

Међународне околности - заокрет Американаца

Међународна заједница тада са подозрењем гледа и на насиље безбедносних снага Слободана Милошевића, као и ОВК-а.

Неколико дана пре убиства породице Јашари у посети Балкану био је Роберт Гелбард, специјални изасланик америчког председника Kлинтона.

Он је 22. фебруара 1998. у Београду изјавио да је Вашингтон „дубоко забринут због растуће спирале насиља" и да га осуђује.

„Верујемо да је званично насиље, које спроводи полиција, велика већина насиља које се дешава на Косову. Сматрамо да је то неоправдано.

„(...)Истовремено, осуђујемо и нападе на полицију и друге групе која себе назива УЧК (Ослободилачка војска Косова). Као што сам раније рекао, сматрам да су то терористичке акције и политика Сједињених Држава је да се чврсто и у потпуности супротставе свим терористичким акцијама и свим терористичким организацијама".

Једанаест дана касније уследила је акција у Преказу, која је довела до промене међународних ставова.

У Лондону се састаје Контакт група коју чине министри спољних послова великих сила међу којима је била и Русија која саопштaва да се „регион Балкана суочио се са огромним крвопролићем последњих година, да међународна заједница не може да остане по страни".

Од Милошевића је тражен прекид оружаних дејстава и враћање аутономије за Косово, што је он одбијао.

Никола Шаиновић, тада потпредседник југословенске владе, сматра да су, пак, пресудни били каснији догађаји из лета 1998.

Тада се увелико радило на спровођењу споразума Милошевића и Ругове о образовању, који Шаиновић назива „историјским".

Албански студенти Универзитета у Приштини су у јесен 1997. и пролеће 1998. протестовали против „угњетавања и ауторитарног режима Милошевића", a млађи ђаци су похађали часове у приватним кућама јер у званичним није било наставе на албанском језику.

Детаљи споразума били су до те мере разрађени да се знало тачно где ће наставу похађати студенти на албанском, где не српском језику, студентски домови су дограђени тако да буде места за све, каже Шаиновић.

„Нисам ја имао илузије да ће тај споразум о образовању да реши косовски проблем, само сам био сигуран да неће бити рата 1999. јер ће студенти поћи на факултет", каже Шаиновић.

Преговори између представника Београда и Приштине су вођени уз посредство Ватикана и ватиканског реда Сант Еуђидио, на челу са кардиналом Вићенцом Паљом.

„Онда одједном наш амбасадор из Тиране јавља да су Американци позвали у Тирану Паљу и рекли му да прекине све активности", каже Шаиновић.

Ругови је било стало да се дође до решења, јер су студенти били његово гласачко тело, додаје, док су присталице ОВК у почетку више биле по селима.

Паралелно с тим, Ричард Холбрук, специјални амерички изасланик за Балкан, посећује припаднике ОВК-а у селу Јуник, каже Шаиновић.

„Од тог момента надаље, Ругова остаје без подршке", напомиње Шаиновић, додајући да је косовски лидер током 1998. године „није посетио ниједно село у којој су се водиле борбе, где су биле жртве, јер је то био ОВК".

Лета 1998. ОВК је убио 80 припадника српске полиције и 60 цивила, заузели су два села, али нису имали праву војску.

Војску су имале српске власти. Иако су се званично борили против тероризма и сепаратизма, српске снаге су и улазиле у села, палиле куће, убијале и расељавале цивиле.

Све ће то бити увод у НАТО бомбардовање 1999. године.

Милошевић се две године касније у Хагу суочио са оптужбама за геноцид и ратне злочине на Косову, али је преминуо пре пресуде 2006.

Шта даље

Четврт века касније, Косово је „независна држава, за то се борила и жртвовала породица Јашари", каже Даут Харадинај.

„Наш европски пут и наша евроатлантска оријентација, чврсто повезана са САД, једина су будућност за нас.

„Волео бих да Србија и Срби схвате ову чињеницу, сукоби и ратови су за нас завршени и за цео регион", напомиње он.

Како додаје, њихова држава гарантује Србима једнак живот као и свим грађанима Косова.

„Желим да верујем да ће и Србија гарантовати иста права Албанцима", закључује он.

Неџмедин Спахиу истиче да би „свака нормализација Косова и Србије требало да значи да се тражи извињење за злочине".

Волео би да види српске политичаре у Меморијалном центру у Преказу.

„То би било нормално очекивати", закључује професор.

За преживеле живот тече даље.

„Кад помислим шта се десило мојој породици и Косову, то ме подстиче да идем напред како би мој отац и брат били поносни на мене", испричала је Бесарта Јашари.

За ББЦ емисију Сведок историје једина преживела девојчица говорила је ходајући кроз породичну кућу у рушевинама и поред породичних гробова.

„Често ноћу кад легнем, затворим очи и сетим се тога.

„Не знам зашто ме нису убили, осим да је Бог тако хтео".

Можда ће вас занимати и ова прича

Петнаест година после проглашења независности, Косово је признало око 100 земаља. Ипак, тачан број није познат.

Приштина наводи бројку од 117 земаља, а у Београду кажу да их је далеко мање.

Међу земљама Европске уније које нису признале Косово су Шпанија, Словачка, Кипар, Грчка и Румунија, а када је реч о светским силама, то су Русија, Кина, Бразил и Индија.

Косово је од 2008. године постало члан неколико међународних организација, као што су ММФ, Светска банка и ФИФА, али не и Уједињених нација.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]