Ратни злочини и Косово: Хладњача и масовне гробнице у Србији, 20 година касније

Почетком априла 1999. године, рибар је код села Текија, у источној Србији, приметио како шасија камиона вири из Дунава.

У њему су била сакривена тела Албанаца убијених током сукоба на Косову.

Тела су убрзо у тајности пребачена у масовну гробницу у београдском насељу Батајница, са циљем прикривања злочина, наводи се у пресуди Хашког трибунала.

Сличне „измештене масовне гробнице", у којима је укупно било више од 900 тела, пронађене су и у Петровом Селу, језеру Перућац и каменолому у селу Рудница.

Влада Србије је 14. јула 2001, пре тачно двадесет година, објавила да те гробнице постоје.

Међутим, ни две деценије касније, пуна истина је скоро па непозната у српској јавности и само ретки причају о једном од најмрачнијих догађаја сукоба у бившој Југославији.

Атмосфера, 20 година касније

„Шта превозиш?"

„Шта год ми дају, не питам", каже Влада, главни лик филма Терет из 2018. године.

Влада је возач камиона и добио је задатак да мистериозни садржај са Косова пребаци за Београд.

Не видимо шта је унутра, али знамо.

Огњен Главонић, редитељ филма, каже за ББЦ да „завет ћутања" о убиствима и прикривању тела Албанаца није начет, што је „подједнако страшно као и сам злочин" и „наставак политике која је и произвела те злочине".

„Неговањем тишине се ти људи поново убијају, затрпавају и склањају", каже.

Главонић је о истој теми снимио и документарни филм Дубина 2, што је био назив тајне операције прикривања тела.

Ипак, како каже, необично му је да прича о његовим филмовима.

„Више бих волео да их људи погледају, они су много паметнији од свега што имам да кажем - много дубље и детаљније проблематизују ствари".

„Свесно сам одабрао да о том злочину причам језиком филма", наводи.

Међутим, то није тако лако јер његове „антисрпске филмове", како су их многи називали, уз доста претњи и увреда, ниједна телевизија у Србији није емитовала.

„Они који су били платформа и алат за инспирисање и хушкање на злочине, данас настављају са истим послом, водећи рачуна да ништа непредвиђено не дође до нежних и невиних ушију и очију", наводи.

Филм није гледао ни Вељко Одаловић, председник Комисије за нестала лица Владе Србије, али за ББЦ каже да хоће.

Одаловић наводи да су случајеви масовних гробница „узбунили Србију", али да је то нешто са чиме се она суочила и „одговорно приступила истрагама и претрагама".

„Ми ниједног тренутка нисмо заћутали", каже Одаловић.

„Увек смо говорили да смо на територији Србије у измештеним гробницама до сада пронашли 907 тела косовских Албанаца", додаје.

Како каже, на потрази за несталима раде сви државни органи Србије и Комисија је по том питању увек имала пуну подршку.

Међутим, Сербезе Хаџију, косовска новинарка која се бави ратним злочинима на подручју Косова, каже да није учињено довољно.

Она сматра да државни органи Србије „држе људе у мраку када је реч о ужасним злочинима који су се догодили на Косову".

За многе злочине нико није одговарао ни две деценије после рата и људи на Косову су „фрустрирани зато што и даље нема правде за жртве", истиче.

„Српско друштво под притиском политике и државне пропаганде не жели да се суочи са прошлошћу, није спремно за то", наводи Хаџију.

Шта се догодило?

Ронилац Живојин Ђорђевић у априлу 2001. године ушао је у Дунав да истражи због чега је камион завршио у води.

Утврдио је да је реч о хладњачи, да у њој није било возача, а да је на папучицу за гас постављен велики камен.

Следећи задатак је био извући камион из воде.

„Када је хладњача почела да излази видело се да су врата у доњем десном углу сломљена и да вире једна-две ноге и једна рука", изјавио је Бошко Радојковић, форензички техничар, у документарном филму Хладњача, пут мртвих.

У њему су била 83 тела и три главе.

Властимир Ђорђевић, тадашњи начелник Ресора јавне безбедности Министарства унутрашњих послова, прво је наредио да се тела закопају.

Наређење је логистички било тешко, те су тела нешто касније пребачена у масовну гробницу у Батајници.

У Батајници је укупно сахрањено 729 тела, каже Одаловић

Масовних гробница је било и у Перућцу (48 тела), Петровом селу (76) и Рудници (54), додаје.

Осим закопавања у масовне гробнице, постоје и докази у спаљивању лешева косовских Албанаца, наводи се на порталу Рат у Србији - десило се.

Ђорђевић је касније пред Хашким трибуналом осуђен на 27 година затвора за злочине против човечности, као и кршење закона и обичаја ратовања.

Осуђен је и за пребацивање лешева са Косова у Србију.

Казна му је 2014. смањена на 18 година и тренутно је служи у затвору у Немачкој.

Влајко Стојиљковић, министар полиције и његов надређени, убио се 2002. године пошто је Србија усвојила закон о сарадњи са Хашким трибуналом.

Он је, према оптужници, наводно био задужен за операцију пребацивања тела, пише БИРН.

Слободан Милошевић, тадашњи председник Социјалистичке Републике Југославије (СРЈ), умро је 2006. године у Хагу, током суђења за геноцид и ратне злочине почињене, између осталог, и на Косову.

За злочине на Косову су у Хагу осуђени и Никола Шаиновић, Небојша Павковић, Сретен Лукић, Драгољуб Ојданић и Владимир Лазаревић.

Шаиновић је био потпредседник Савезне Владе СРЈ, Ојданић начелник Генералштаба, Лазаревић командант Приштинског корпуса, Небојша Павковић генерал Треће армије СРЈ, а Лукић начелник МУП-а за Косово и Метохију.

Потрага за несталима

Потрага за несталима једна је од најважнијих тема дијалога Београда и Приштине - који је у последње време на веома климавим ногама.

Тренутно се 1.639 људи води као нестало на Косову, каже Одаловић.

Решено је 1.600 случајева, међу којима је било око 300 Срба и неалбанаца, додаје.

„Приштинској страни смо дали многе информације на основу којих су рађене ексхумације и пронађени су остаци (тела) многих Албанаца", истиче Одаловић.

Крајем прошле године је у северном делу Косовске Митровице пронађено неколико тела, каже.

„Дакле, немамо ниједан разлог да такве информације не делимо и држимо за себе - поступићемо по свакој информацији, ниједан предмет нећемо игнорисати", наводи он.

Међутим, како каже, измештене гробнице јесу нешто што „оптерећује читав процес".

Хаџију ипак сматра да Србија по том питању није учинила довољно.

Ту је, додаје, и више од 500 Срба који су нестали на Косову.

„Ускоро ће лидерима Ослободилачке војске Косова (ОВК) бити суђено за злочине током и после рата, суочићемо се са прошлошћу", наводи она.

Међу оптуженима пред Специјалним судом за злочине почињене током сукоба на Косову су и Хашим Тачи, бивши председник Косова, као и Кадри Весељи, некадашњи председник косовске скупштине.

„Надам се да ће бити правде и за киднаповане и убијене Србе", додаје.

Аљбин Курти, косовски премијер, недавно је затражио оставку Одаловића, који је у време сукоба био начелник Косовског округа.

Одаловић каже да је био „затечен" захтевом.

Оставку је одбио.

„На Косову сам рођен, тамо сам провео животни и радни век, делио сам судбину свих Срба и Албанаца и могу свакога да погледам у очи", каже Одаловић.

Шта даље?

Време пролази, а породице несталих се још надају да ће видети најближе, којих већ дуго нема.

Одаловић каже да односи Београда и Приштине могу да се значајно побољшају уколико се буде поступало по захтевима и једне и друге стране.

Међутим, како каже, Приштина „упорно одбија и игнорише захтеве из Београда", иако су им предати сви докази, документи, изјаве и снимци.

„У мртвачници у Приштини имамо 354 тела и делова тела за које не знамо коме припадају", наводи.

Одаловић упућује „још један апел Приштини да позове стране експерте како бисмо породицама дали одговоре на питања чија су то тела."

„Она нису у Београду, него у Приштини", каже.

Хаџију оцењује да су политички лидери Косова и Србије у последњих 20 година учинили веома мало када је реч о помирењу.

„Они заправо подстичу поделу и мржњу", наводи.

Ипак, мисли да би нове генерације могле да донесу промену, иако није лако да се друштво суочи са „горком прошлошћу".

„Србија се и даље не бави тиме и не покушава да процесира ратне злочинце, а док не буде правде не верујем ни да ће бити боље у будућности.

„То је велики терет за нову генерацију, али верујем да ће они моћи да промене наратив и да ће ићи ка помирењу и миру", каже Хаџију.

О преузимању одговорности и међугенерацијском односу на неки начин говори и филм Терет.

„Генерација која је учествовала у злочинима, на крају или није имала довољно храбрости или није пронашла начин и форму да о томе проговори или се са свим идејама и злочинима почињеним у њено име и данас идентификује", каже Главонић.

Уместо преузимања одговорности, каже, наставило се са другачијим приступом.

„Та генерација није оставила само ратове, него и лажи и ћутњу, а најтеже је у таквој ситуацији наћи језик како да проговориш и да те чују", наводи.

Људи који данас говоре о томе јесу мањина, сматра, али и истиче да „сваки глас који се пусти о томе трасира неке стазе за нове нараштаје".

„Ја сам за то изабрао филм и некако се надаш да ће то кроз ту џунглу агресије и спинова доћи до некога, макар једне особе, надаш се да сваки тај корак води ка наставку стазе.

„Праве се стазе које полако постају видљиве", закључује.

Тринаест година после проглашења независности, Косово је признало око 100 земаља.

Ипак, тачан број није познат.

Приштина наводи бројку од 117 земаља, а у Београду кажу да их је далеко мање.

Међу земљама Европске уније које нису признале Косово су Шпанија, Словачка, Кипар, Грчка и Румунија, а када је реч о светским силама, то су Русија, Кина, Бразил и Индија.

Косово је од 2008. године постало члан неколико међународних организација, као што су ММФ, Светска банка и ФИФА, али не и Уједињених нација.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]