Слободан Милошевић: Све што је обележило `најважније суђење после Нирнберга`

Трећег јула 2001. године пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију (МКСЈ) први пут се појављује Слободан Милошевић.

Бивши југословенски и српски председник долази као оптужен за ратне злочине током сукоба на Косову.

„Он је ушао у судницу самоуверено, надмено и право се упутио у средину суднице, мислећи да је то нормално место које му припада.

„Међутим, у средини суднице је клупа за сведоке, а са стране је оптуженичка клупа, тако да су УН стражари морали да га куцну по рамену и да му покажу где треба да седне", описује Милошевићев улазак новинар Мирко Кларин за ББЦ на српском.

Човек са потернице за којим је била расписана награда од пет милиона долара, седи између два полицајца.

Носи тегет одело, светло плаву кошуљу и кравату са југословенском тробојком - црвено, белo, плаво, додуше у косим линијама.

Седам месеци касније почиње суђење које МКСЈ описује као прекретницу за међународну правду и поступком од изузетне важности за народе бивше Југославије који су били највише погођени злочинима за које је он терећен, наводи се на сајту суда.

„Овај Међународни суд и само ово суђење представљају најјачи доказ да нико није изнад закона и изван дохвата међународне правде", рекла је тужитељка Карла дел Понте у уводном излагању на суђењу Милошевићу.

Зашто је данас важно?

Мирко Кларин, новинар са вишедеценијским искуством радио је за лист Нашу борбу, новинску агенцију Фонет и бројне водеће медије у региону, био је и главни уредник агенције Сенса са седиштем у Хагу која је извештавала о раду МКСЈ све време његовог постојања - 1994-2017. године.

Међународни суд и суђење Милошевићу допринели су томе да се суочимо с оним што је рађено у наше име, наводи он.

„Практично, да нема Трибунала не бисмо ни данас знали шта нас је снашло и шта нам се догодило.

„Никад не би нико истражио никакве злочине, хапсили бисмо туђе, а не наше и само бисмо говорили о томе шта су нам други учинили и шта смо преживели као жртве", каже Кларин за ББЦ.

Када говори „ми", мисли на све учеснике сукоба у региону - појашњава у телефонском разговору из Истре, где данас живи.

Први шеф државе оптужен за геноцид

Некадашњег ББЦ спољнополитичког извештача са простора Југославије током 2001. Питера Бајлса вест да је Милошевић ухапшен затекла је у Београду.

„Када је изручен, био је први некадашњи шеф државе оптужен за геноцид, ратне злочине и злочине против човечности", подсећа Бајлс за ББЦ на српском.

Тадашње власти у Београду желеле су да се приближе међународној заједници.

„Премијер Зоран Ђинђић залагао се за сарадњу са трибуналом како би се Србија приближила Западу", оцењује Бајлс.

У ћелији површине од десет квадрата Милошевић ће провести последњих пет година живота.

На располагању су му били метални кревет, полица са књигама, тоалет и туш кабина, телевизор са шест програма и лаптоп, али без интернета, писало је Време.

`Најважније суђење после Нирнберга` почело 12. фебруара 2002.

Када је 12. фебруара 2002. почело суђење готово сви светски медији имали су тог дана екипе извештача у Хагу.

„Објавили су почетак најважнијег суђења за ратне злочине након Нирнбершког процеса када се нацистичким лидерима судило после Другог светског рата", описује атмосферу Питер Бајлс, који је те године и сам извештавао из Хага.

„Слободан Милошевић је показао презир према Трибуналу за ратне злочине.

„Јасно рекао да Трибунал сматра `пристрасним судом који је на страни победника` током ратова на Балкану", подсећа некадашњи ББЦ новинар.

Прво појављивање - само 15 минута

На том првом појављивању Милошевић се одлучио, што ће задржати до краја поступка, да буде сам свој бранилац.

„Ја сматрам овај суд лажним судом и сматрам да су оптужнице лажне, ради се о противзаконитој институцији коју Генерална скупштина (Уједињених нација) није основала.

„Стога ја немам никаквог разлога да именујем правног заступника да ме заступа пред незаконитим органом", биле су прве речи Слободана Милошевића, упућене британском судији Ричарду Меју.

На питање да ли жели да му се оптужница прочита, одговорио је: „То је ваш проблем".

„Понашао се као нека копија Јосипа Броза на оном бомбашком процесу у Загребу када је рекао `признајем само суд своје партије и свог народа` и то је било очекивано.

„Све време, иако се Трибунал трудио да индивидуализује кривицу и одговорност, он је настојао да подели одговорност са својим народом, што већина оптужених ради", наводи Кларин.

Хронологија суђења

Као извештач који је пратио сукобе на Блиском истоку, а касније и сва суђења у Хагу, са ове дводеценијске дистанце Мирко Кларин издваја прво појављивање и још две епизоде које назива „догађањем Милошевића".

„Очито да је мислио да ће то дуже да траје, јер кад су га тог првог дана изводили из суднице он је погледао на сат и онако за себе рекао - само 15 минута?

„Био је мало разочаран што није имао више времена да се догађа и представља у хашкој судници", додаје Кларин.

Од борбе против новог светског поретка до борбе против тероризма

Тамо је, уз помоћ правних саветника адвоката Зденка Томановића и Драгослава Мише Огњановића, припремао наступе у судници са плавим столицама.

Као други пример „догађања Милошевића" Мирко Кларин наводи његово појављивање на првој статусној конференцији 30. августа 2001.

Статусна конференција је врста рочишта где направи пресек о стању у поступку - шта је било и шта се очекује, кад ће почети суђење или извођење доказа.

Одржава се сваких 120 дана, по правилу, да би оптужени могао у судници да каже нешто ако има, извести судију о психичком и физичком здрављу и има ли неких проблема у притвору.

Милошевић се на првој статусној конференцији појавио с документом - десет руком писаних страна против новог светског поретка који је оценио као претњу човечанству, подсећа Кларин.

„Ту је извршио тежак напад на глобализам и представљао се као први мученик или прва жртва глобализма, који је назвао новим колонијализмом.

„Суд је приказао као творевину тог новог светског поретка који жели да покори мале народе као што су Срби", подсећа Кларин.

Тачно 12 дана касније десиће се терористички напад на Америку 11. септембра.

То ће бити нови штих Милошевића.

Већ 29. октобра на другој статусној конференцији „тактику" усмерава на актуелну борбу против тероризма.

„Тад потпуно заборавља на глобализам и представља се као борац рата против глобалног тероризма, пре свега исламског, оптужује некадашњег америчког председника Клинтона да је у дослуху са Бин Ладеном и практично се нуди Бушу као савезник у тој борби.

„У томе подсећа на сопствене велике заслуге, нарочито на Косову и шире", додаје Кларин.

Оно што види као заједничко за све три слике је да Милошевић сваки пут себе види као централну фигуру.

И притвор у Београду - велика вест

Бајлс се осврће и на тренутак који претходио читавом суђењу - када је у раним јутарњим сатима у недељу 1. априла 2001, после 36 сати преговора, бивши председник коначно је наговорен да се преда мирно.

„Централни београдски затвор постао је дом човека који је некада владао земљом", каже за ББЦ на српском Питер Бајлс.

Ухапсиле су га југословенске власти по оптужби за проневеру и злоупотребу службеног положаја.

„Био је то велики догађај који су медији преносили и ја сам се следећег јутра, са крова београдског хотела, укључивао у програм ББЦ Светског сервиса", описује овај новинар у писаној изјави.

Тада се чинило се мало вероватним да ће бити пребачен у Хаг да му се суди пред Међународним судом, додаје.

„Власти су желеле да Милошевићу суди у Београду, како би јавност повратила веру у правосуђе.

„Многи су једноставно желели да Милошевић одговара за злочине почињене над сопственим народом и уништавање земље док је један од представника опозиције Вук Драшковић тврдио да би Милошевић требало да се суочи и са оптужбама за ратне злочине", додаје он.

Ипак, три месеца касније, крајем јуна, наћи ће се у притворској јединици у Шевенингену.

Достигнућа самог поступка

Током поступка искристалисала се још једна мисија Милошевића, поред оспоравања суда и жеље да га „сруши", сматра Мирко Кларин.

То је била намера да се освети Србији, каже, због свега што је њему и његовој породици приредила, после избора 2000.

„Он је срачунао да ће се кроз суђење троструко осветити Србији - прво да Србе подели на патриоте који га подржавају и западне лакеје, тадашњи режим.

„Друга мисија је била да заустави процес нормализације односа између Србије и других држава у региону који је тад 2002. и 2003. стидљиво почео, указујући стално на фундаменталистички карактер Босне и усташки карактер Хрватске, као и злочине над Србима.

„Треће је било зауставити процес реинтеграције Србије у европску и међународну заједницу у свет", истиче Кларин.

За све што се дешавало њему, кривио је Немачку, европску заједницу, Америку, додаје.

„Настојао је да Србију задржи у изолацији и спречи излазак, тиме што је главну кривицу осим на непријатеље у региону пребацивао на тај нови светски поредак".

Двадесет година касније, Кларин је уверен да је Милошевић успео у свим тим мисијама.

„Све три - успешне мисије. Он је започео тај процес који су други наставили да бисмо дошли до данашње ситуације, Србија је буквално подељена.

„Потпуно је заустављен процес нормализације односа у региону, не говорим о помирењу, од њега смо све даље, а не знам колико се стигло у европским интеграцијама", наводи Кларин.

Другачији осврт на суђење има београдски адвокат Бранислав Тапушковић.

Он је учествовао у суђењу Милошевићу као такозвани пријатељ суда - који тумачи локалне прилике и историјске околности, како би суд добио суду ширу слику догађања.

„То суђење је важно из много разлога, а на првом месту то је данас један документ.

„Постоје транскрипти о сваком тренутку догађања, о сваком доказу који је изведен, пре свега мислим на оно време док је тужилац изводио доказе, то је време док сам и ја био", каже Тапушковић за ББЦ на српском.

Био је ангажован од 2. августа 2001. до 12. фебруара 2004. године.

„Док су се изводили докази везани за Рачак показало се да је то била чиста инсценација да би се кренуло са ратним дејствима Нато.

„До те мере је то све разбијено током тог поступка, то морам да нагласим, да сви други људи од Шаиновића до генерала Ојданића, Лазаревића и Павковића нико више није ни оптужен за Рачак, а то су били генерали који су водили акције током бомбардовања", каже Тапушковић.

Случај Рачак

„Само да је то (расветљавање случаја Рачак) допринос тог суђења, а томе сам и ја на неки начин допринео, па би то био велики резултат", уверен је Тапушковић.

Иако се прећутно очекивало да ће бити на страни суда и тужилаштва, отворено каже да се определио да у судници „буде на страни Милошевића" и да „лови" све што му може помоћи у исказима сведока.

„Милошевића сам тад виђао и до шест пута дневно.

„Он се у судници понашаo достојанствено", каже адвокат, наводећи да је његова улога практично била да буде бранилац по службеној дужности.

Брионски састанци

Као важан сегмент Бранислав Тапушковић издваја и то што су током суђења Милошевићу на видело изашли „записници са Бриона у вези са Олујом".

Реч је о записнику са Брионског састанка хрватског председника Фрање Туђмана и највиших државних званичника 31. јула 1995. када је полицијска акција „Олуја" испланирана.

Операцијoм Олуја хрватске војске и полиције, од 4. до 8. августа 1995, окончан je четворогодишњи оружани сукоб, a према налазима Међународног суда правде, извештаја УН тела и локалних невладиних организација, у тој акцији је ову област око Книна напустило више од 200.000 Срба.

У записнику се између осталог наводи да је Туђман напоменуо да Хрватска мора нанети тоталан пораз непријатељу на југу и на северу, на начин да „нанесемо такве ударце да Срби практично нестану, односно да оно што нећемо одмах захватити, да мора капитулирати у неколико дана".

Разговор о томе био је део сведочења бившег америчког амбасадора у Хрватској током рата Питера Галбрајта.

Галбрајт је 2018. за ББЦ на српском изјавио да нема дилему - међународна заједница дозволила је Хрватској да спроведе „Олују".

Заиста, мноштво доказа поднесених током суђења Милошевићу, од којих су многи виђени по први пут, може се сматрати највећим достигнућем овог поступка, јер ће остати делом архиве - доступни јавности, као препрека злурадим покушајима прекрајања историје", наводи се и на сајту МКСЈ.

Са Тапушковићем и Кларином разговарамо непосредно после изрицања пресуде Јовици Станишићу и Франку Симатовићу, што је последњи поступак који се и даље води пред некадашњим МКСЈ.

„Све чињенице о злочинима су утврђене и то је највећа вредност тих суђења, зато сам одувек тврдио да нема великих и малих суђења, сва су велика.

„Ми смо подједнаку пажњу придавали и Милошевићу и садистичким убицама који су деловали самостално и из задовољства убијали, пљачкали и силовали", истиче Кларин.

Епски догађај

Да је суђење Милошевићу, ипак, било посебно оцењује британски новинар Питар Бајлс.

„Суђење је велики искорак за правду`, рекао ми је Ричард Дикер из организације Хјуман Рајтс Воч у интервјуу пред Трибуналом, али је додао: `Једнако су значајни и оптужени ратни злочинци који недостају на оптуженичким клупама`.

„Уследили су и остали, попут Радована Караџића и Ратка Младића, али Милошевић у Хагу био је епски догађај који је означио ново поглавље у потрази за међународном правдом", закључује Бајлс.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]