Ко је био генерал Јован Дивјак: „Официр и џентлмен" ратног Сарајева

„Не пуцај."

Ове речи које и даље одзвањају архивским телевизијским снимцима обележиле су живот и војничку каријеру Јована Дивјака, рођеног Београђанина, официра Југословенске народне армије (ЈНА), становника Сарајева и бригадног генерала Армије Републике Босне и Херцеговине који је после рата из протеста вратио чин.

Изговорио их је у мају 1992. године када је безуспешно покушао да спречи убијање војника ЈНА који су се повлачили из Сарајева.

„Остао је мит, икона Сарајева код људи који су имали визију Босне као мултинационалне", каже човек који га је у ратним годинама у Сарајеву гледао кроз објектив фото-апарата, Миломир Ковачевић Страшни.

Јован Дивјак умро је 8. априла 2021. у 84. години у Сарајеву, после дуге и тешке болести.

У тренутку смрти, био је председник Удружења „Образовање гради БиХ" чији је циљ била помоћ у школовању деце која су у рату остала без родитеља.

Ово су три приче људи који су Јована Дивјака познавали у различитим временима и улогама.

Амра Зулфикарпашић: „Човек који није припадао овом свету"

У њену сарајевску улицу се Јован Дивјак доселио док је била девојка.

Професорка уметности Амра Зулфикарпашић сећа се униформе генерала Дивјака и поштовања која је она добијала још и пре него што је крвави распад Југославије био наговештен.

„Ја њега не посматрам као војника, ја га посматрам као човека - то је био један високо софистициран човек, господин у правом смислу речи, пример онога што се назива официр и џентлмен.

„То је човек који није припадао овом свету овде, који га је толико волео, он је био изнад свега", присећа се она у разговору за ББЦ.

У њеном животу је улога генерала Дивјака постала важна приликом референдума о независности Босне и Херцеговине (БиХ), крајем зиме 1992. године, на који је изашло 63,7 одсто гласача у БиХ и 99,7 одсто подржало независност.

Срби су позвани да бојкотују гласање, али је један генерал Територијалне одбране БиХ, рођен у Београду, одлучио другачије.

„Мој отац је дошао да нам каже да је на гласању видео Јову Дивјака и то нас је све зачудило, али смо после тог референдума сви гледали у њега као у човека који би могао бити наша узданица.

„Он је био човек космополита, јасно против рата, показао је да се неће сврстати ни на чију, сем на антиратну страну."

Период сарајевске опсаде града коју су организовале снаге босанских Срба за Амру Зулфикарпашић биће године које ипак, како каже, не би мењала за четири године летовања ни на Флориди.

Разочарења су уследила после рата.

„Нека наша велика разочарења у оне који су дошли после рата не могу се рефлектовати на Јову Дивјака.

„Он је од почетка до краја остао светла, усправна фигура, а људи који су завладали Босном и Сарајевом нису били Јовиног калибра."

Генерал Дивјак се после рата није посветио политици, већ хуманитарном раду и култури.

„Он је био прави културни радник - никад се није десила изложба или културни догађај, а да Јово Дивјак није дошао, дружио се с људима, они су му прилазили, грлили га.

„Његова војна каријера пада у други план спрам његове човечности, посвећености култури."

Позив за политички ангажман стигао је касно, сматра Амра Зулфикарпашић.

„Била је прича о томе да ће питати Јована Дивјака да буде градоначелник Сарајева.

„Кад сам чула, рекла сам им да мислим да су мало закаснили јер је он већ био у болници - рекла сам им да му то и не говоре, да га не уједу за срце", каже она.

Истиче да је дубоко несрећна досадашњом политичком ситуацијом у граду, али да јој наду даје недавни избор младе градоначелнице Бенјамине Карић.

Ипак, као слику по којој ће послератно Сарајево такође памтити Дивјака су последње четири године његовог живота без супруге Вере.

„Када му је жена отишла са овог света, Јово Дивјак је, као прави џентлмен, сваки дан са букетом цвећа ишао на њен гроб - то је био његов дневни ритуал.

„Жене су по пијаци причале о томе, дивили му се како сваки дан купује цвеће и носи на гробље", каже Амра Зулфикарпашић и подвлачи судбину породице Дивјак којој су оба сина отишла у иностранство.

Миломир Ковачевић Страшни: „Остао је мит, икона Сарајева"

Пред објектив његовог фото-апарата генерал Јован Дивјак ушетао је у ратним деведесетим годинама прошлог века.

Сарајевски фотограф, који данас живи и ради у Паризу, каже да генерала није познавао пре него што су улице Сарајева постале опасне за кретање, а град и његови становници у потпуности блокирани, често без хране и воде.

„Упознао сам Јована Дивјака на прес конференцијама у сарајевском Међународном прес центру - мало по мало, почели смо да се срећемо по улицама, културним догађајима јер се тада по Сарајеву кретало на врло мало места, у врло уским круговима.

„Новинари су га волели, увек је био ведрог духа, волео је да се шали", каже Миломир Ковачевић Страшни за ББЦ.

На њему омиљеној фотографији Јована Дивјака коју је начинио у ратном Сарајеву, генерал Армије Републике Босне и Херцеговине приказан је са осмехом на лицу.

„Сретао сам га и по ресторанима, на улици - разговарао је увек са људима, прилазио и причао са свима.

„Био је веома непосредан, а са дамама увек шармантан."

После рата, Дивјак и Ковачевић наставили су дружење и у Паризу, а генерал је добро говорио и француски језик.

„Склонио се из свих политичких акција да би се бавио образовањем младих људи.

„Из моје перспективе, то је најкорисније што је радио, једина нада да се младим људима колико-толико помогне да се образују, да се превазиђу сва неслагања која и даље постоје."

Ипак, завршну слику живота генерала Дивјака, Ковачевић ће обојити нешто другачијим тоновима.

„Као и цела идеја Југославије и Босне, идеја заједништва, он је био један од симбола који су - пропали.

„Мислим да се није ништа променило, а мислим да је и он то разумео - све је остало мање-више подељено на етничким основама, далеко од онога што су желели Јово и његова генерација", закључује Ковачевић.

Ена Чолпа: „Једини коме није било битно зашто немаш родитеља"

Са четири године, Ена Чолпа остала је без оца, у породици коју су чиниле мајка и сестра.

На почетку средњошколских дана, упознала је удружење „Образовање гради БиХ", које је помагало школовање деце која су у рату остала без родитеља, а на чијем је челу 27 година био Јован Дивјак.

„У Босни и Херцеговини, већина организација финансира децу шехида, погинулих бораца, али мој отац се водио као цивилна жртва рата јер је био убијен као заробљеник.

„Јован Дивјак је био једини коме није било битно зашто немаш родитеља, желео је да ти пружи подршку без обзира на веру, нацију, статус."

Човека који јој је променио живот Чолпа је гледала различитим очима.

„На прву, мени је као детету изгледало да има озбиљан став, да је био самозатајан, ваљда зато што је био и војно лице.

„Кад сам га боље упознала, променила сам мишљење: веома је приступачан, био је увек ту за савет, помоћ."

Ипак, на констатацију да ни данас много људи у Сарајеву не дели ставове генерала Дивјака, Чолпа каже да га људи јесу разумели.

„Ко је био близак њему, добро га је разумео.

„Чак и они који га нису добро знали и нису га познавали - сигурно су га поштовали."

Чолпа каже да ће Удружење наставити са радом и да ће и даље помагати малишане са инвалидитетом, ромску децу, талентоване младе људе.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]