Срђан Алексић и рат у бившој Југославији: Зашто не знамо довољно о истинским херојима

О Срђану Алексићу се протеклих година више говори - снимљен је и филм Кругови о страдању Србина из Требиња ког су 1993. убили припадници војске јер је бранио пријатеља Бошњака, али и то углавном о годишњицама.

Три деценије од избијања рата на просторима бивше Југославије и данас се ретко говори о људима који су стали у одбрану сународника без обзира које су националности.

„Нико никада неће сазнати колико је било оних који су помагали жртвама прогона, јер се та помоћ најчешће одвијала у тајности, обзиром да је увек кажњива.

„Знам само да их је увек више него што се о њима зна и говори и довољно да нам свима буду учитељи", истиче Светлана Броз, ауторка књиге „Добри људи у времену зла".

Постоји суштинска разлика између хероја грађанске храбрости - који су се супротставили организованој доктрини злочина припадника сопствене групе (политичке, националне, етничке, верске, расне, полне...) над члановима неке друге и хероја који је скочио у набујалу реку или ушао у кућу захваћену пожаром да спаси човека, каже Броз у писаном одговору за ББЦ.

„Овог другог нико неће назвати издајником".

Ово су само неки од примера моралне храбрости забележени током ратова деведесетих на Балкану.

Јосип Рајл Кир - осијечки полицајац који се противио рату

Славонац Јосип Рајл Кир, дипломирани економиста, једна је од првих жртава крвавог распада Југославије.

Гимназијски професор и један од првих мировних активиста, у освит рата се нашао на месту начелника Полицијске управе у Осијеку.

У време најжешће пропаганде са српске и хрватске стране, активно је радио на томе да у његовом реону до сукоба не дође.

Како се наводи на сајту невладине организације Гариво, која му је постхумно доделила награду за грађанску храброст, на седници Скупштине Осијека у јуну 1991. јавно за говорницом обећао:

„Док сам ја начелник Осјечко-барањске полицијске управе рата између Срба и Хрвата на овом подручју неће бити".

Само неколико недеља касније убијен је у Тењи, код Осијека 1. јула 1991. године, из заседе.

За његово убиство осуђен је хрватски полицијац Антун Гудељ на поновном суђењу 2009. на 20 година затвора.

Рефик Вишћа - дао живот за 12 српских заробљеника

Припадник Армије Босне и Херцеговине (БиХ) Рефик Вишћа из Завидовића животом је спасио 12 српских ратних заробљеника у тамошњој техничкој школи почетком августа 1992.

Кад је убијен имао је 37 година и био отац двоје деце.

Вишћа је стао испред калашњикова свог саборца и уместо припадника Војске РС доведених из Зенице - примио рафал.

Према писању Ал Џазире из 2018, Вишћа и даље нема ни улицу ни трг, чак ни у Завидовићима.

Душко Кондор - миротворац

Организација Гариво, на чијем челу је Светлана Броз, већ 40 пута доделила је награду за грађанску храброст која носи назив Душко Кондор.

Овај бијељински професор и педагог и један од оснивача Хелсиншког одбора за људска права у Републици Српској убијен је 2007, на кућном прагу.

Пријављивао је претње, али није имао полицијску заштиту.

Пред смрт се изјаснио да је спреман да сведочи пред локалним судовима против Срба оптужених за ратне злочине којима је лично присуствовао - попут хладнокрвног убиства 26 муслимана међу којима је било и деце, под његовим прозором 1993. године, наводи се на сајту Гарива.

Игор Дрвенџија, који припрема докторат о примерима грађанске храбрости на Филозофском факултету у Загребу, за ББЦ каже да их временом проналази све више - нажалост и на срећу.

„Нажалост што је до тога уопште морало да дође, а на срећу да су се неки људи понели на тако један позитиван начин.

„Очито их није било толико да су могли да направе промену, пошто знамо како је рат текао, већ се ради о индивидуалним случајевима, што им можда даје и већу снагу", истиче Дрвенџија.

Амир Реко - сачувао више од 40 српских цивила

Горажданац Амир Реко био је најпре официр Југословенске народне армије, а затим командант 43. Дринске бригаде Армије БиХ.

Убрзо потом, лета 1992. добио је наређење да нападне село Бучје, углавном насељено Србима.

Иако су му само неколико дана раније убијени чланови најуже породице, Реко није желео освету.

Одбио је да нападне стратешки важног село јер су ту били и цивили, по његовој процени њих 44.

„Чак ми је било приговарано да не желим урадити оно што је 'потпуно нормално', да сам слабић, издајник, а чак је послана и друга јединица да то учини и то сам морао спријечити.

„Иако су неки од њих били добро наоружани, морао сам те људе спасити јер то није био начин... злочин се није смио догодити", изјавио је Реко 2017. за Дојче веле.

О Реку је снимљен документарни филм Македонац, по његовом надимку.

Бошњак, Србин и Хрват - три војника и три пријатеља

Недавно је снимљен и документарац Маглај - рат и мир о суграђанима који су у рату били на супротним странама, а данас су пријатељи.

Боро Јевтић, бивши припадник Војске РС, Ризо Силкић, звани Талијан, припадник Армије БиХ и Марко Зелић, припадник Хрватског већа одбране.

Ово је лична прича три ратника три армије у једном рату и три радника једне фабрике у претходном миру, о којој су говорили и за Face ТВ.

Уместо да се овакви примери истичу на све стране, да се улице и тргови називају по њима, да се приказују као пожељни примери - они се или се не помињу или се помињу као негативци, примећује Дрвенџија.

„Људи који су сасвим јасно деловали против рата и надишли националистичку поделу и очит су пример грађанске храбрости, често се називају издајницима или се говори да нису довољно добри Хрвати или Срби.

„Стање мира, толеранције и суживота за те који их осуђују напросто није занимљива тема, напротив, овакви светли примери им подривају тезу о вековној мржњи међу народима", истиче хрватски историчар.

Дечак Фахрудин - преживео српско стрељање, а спасио га Србин лекар

Фахрудин Муминовић из Сребренице једини је преживео стрељање 1995.

Он је као седмогодишњак са оцем одведен пред стрељачки вод.

Српске снаге испалиле су у околини Зворника рафал на групу мушкараца међу којима су њих двојица били, али је Фахрудин преживео сасвим случајно - погођен је у ногу и руку.

„Он је изашао из те масе, како је у Хашком трибуналу описао заштићени сведок PW 101, надреална сцена поптуно.

„Након тога је наређено војницима да поново стрељају, али су ти војници, који су побили толике људе, то одбили јер се радило о дечаку од седам година", препричао је Сенад Хаџифејзовић, уредник телевизије Face, пред интервју с Муминовићем.

Тад је из кола хитне помоћи изашао лекар Србин који га је одвео у болницу у Зворник, сведочио је, додајући да је по његовим сазнањима, лекар преминуо.

Муминовићи би желели да сретну потомке човека чији идентитет није обелодањен.

„Желео бих упознати било кога од породице лекара који је спасио Фахрудина. Волио бих се срести са њима.

„Видиш ти то - свугде има доброг и лепог народа. Срби су га убили, а ето, Србин га је и спасио. Шта ћеш ти ту да кажеш?", рекао је Рамо Муминовић, Фахрудинов стриц за Слободну Европу.

Муминовић је био заштићени сведок у Међународном кривичном суду за бившу Југославију на суђењима Здравку Толимиру и Ратку Младићу.

Горски Котар - оаза мира, захваљујући Фрањи Старчевићу

Током ратних година од свих регија у Хрватској једино је Горски Котар био поштеђен сукоба и насиља.

То се није догодило случајно, нити захваљујући државној политици Хрватске у то време, наводи се у тексту Тихомира Кукоља.

„Да је током свих тих ратних година Горски котар једини устрајао као оаза мира у Хрватској понајпре можемо захвалити самопрегорности и упорности Фрање Страчевића и утицају скупине Горана (међу њима Јосипа Хорвата и Наде Глад)", пише Кукољ.

Они нису дозволили да их води диктат времена набијен страхом, предрасудама, поделама и националном мржњом, те су животе посветили стварању и ширењу мира, поверења и смиривања страсти у односима Хрвата и Срба Горског котара, додаје.

Фрањо је обилазио српска села, а имали су и мешовите страже, где су једни другима дојављивали чим би се појавили неки радикалнији припадници српске или хрватске националности.

Још за време рата у тамошњем месту Мркопљу основао је удружење грађана Школа мира, а преминуо је пре неколико година.

Недељко Галић из Љубушког помагао затвореницима у логору

Недељко Неђо Галић ризиковао је живот свакодневно од 1993. јер се није мирио са прогонима и неправдом над припадницима других народа.

„Људи, ово је лудост, ово је злочин, ово не можете радити", јавно је говорио.

Сазнавши да је једини спас из логора Хелиодром за његове суграђане био позив из иностранства, који већина није могла добити, упорно је правио лажне позиве.

На тај начин их је ослобађао заточеништва, чиме је спасио најмање 1.000 људи из логора, а многе од њих и смрти, наводи се на сајту Гариво, чији је и Галић један од лауреата.

Хелидором је било мучилиште на територији тадашње Херцег-Босне под контролом хрватске војске, а жртве су махом биле Бошњаци.

Одселио се из Љубушког током рата у иностранство, јер „од стида" није могао да остане, али се касније вратио.

Душко Томић и Дечија амбасада у Сарајеву

Душко Томић је 1990. основао прву дечију амбасаду у свету.

Преко ове организације достављана је помоћ и евакуисане су мајке с децом и сирочад током рата у Босни.

Јула 1992. такав конвој у организацији Дечије амбасаде кренуо је у Италију, писало је Време.

Месец дана касније у конвоју који се упутио у Немачку с децом без родитеља снајпером су погођене бебе, о чему сведочи и видео прилог.

Томић је 2016. претучен, а две године касније изгорело је његово имање у Међашима где је било седиште амбасаде.

Био је члан међународног тима за испитивање убиства Бањалучанина Давида Драгичевића.

На питање како је дошло до тога да многи праведници, који нису погинули у рату, касније умру у тишини, Светлана Броз одговара да је то зато што се идеолошки оквир злочина и даље правда.

„Многи тако мисле и данас, а морамо знати да само злочиначка психа може људе који су ризиковали сопствени живот спашавајући другог човека сматрати издајником.

„То само значи да живимо окружени људима који су спремни да понове злочин кад им се опет укаже прилика", наводи Броз.

Све државе настале распадом Југославије, додаје, осим Северне Македоније, и даље воде они чија је идеологија крви и тла довела до космичких злочина, којих се они који их бирају не стиде, истиче она.

Прво се морамо као друштва суочити са одговорношћу за злочине учињене у наше име, искрено тражити опроштај од жртава, па тек онда, када схватимо значај хероја грађанске храбрости, славити најбоље међу нама, подизати им споменике, називати школе, тргове и улице њиховим именима и тако учити нове генерације моралним и етичким нормама, наводи Броз.

„Тек онда када постанемо поносни на праведнике имаћемо здраво грађанско друштво. А дуг је пут до тога...".

Бошко и Адмира - сарајевски Ромео и Јулија

Бошко и Адмира, млади заљубљени пар убијен на ничијој земљи, један су од најтужнијих симбола рата у Босни и Херцеговини.

Србин и Бошњакиња су покушали да побегну из опкољеног Сарајева 18. маја 1993. године, али су убијени с леђа снајперским пуцњима на мосту Врбања.

Први метак је погодио Бошка, који је одмах преминуо, а затим и Адмиру, која је иако смртно рањена допузала до њега, загрлила га и тако издахнула.

Ниједна страна није хтела да преузме одговорност за убиство. Њихова тела су лежала на мосту чак седам дана.

Новинар агенције Ројтерс Курт Шорк објавио је причу о Бошку и Адмири, назвавши их сарајевским Ромеом и Јулијом.

„У земљи која је била луда за ратом, њих двоје су били луди једно за другим", написао је Шорк.

Бошко Бркић и Адмира Исмић, који су у време убиства имали 25 година, сахрањени су заједно. По сопственој жељи Шорк је 2000. сахрањен поред њих, писао је Данас.

Њихову љубав опевала је сарајевска група Забрањено пушење.

„Ма каква Јулија, какав Ромео, нико се није тако волио

и нико никад неће све док Миљацка вода тече.

И питај се кад ће још једном на свијету малом, бијелом

да се дотакну срца два и ставе љубав испред застава."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]