Рат у Југославији и „Олуја" „Још има и са једне и друге стране људи који подржавају причу раздора"

Кад се помене војна операција Олуја, Татјани Трбојевић се пред очима појави слика како трага за трогодишњом ћерком.

„То ми је нешто најтеже у животу било. Не волим се ни сећати тога.

„Иде колона, ви гледате сваку дечију главицу, очи су ме болеле од напора, све мислим да је моја, а ње нема", каже она за ББЦ на српском.

Операцијoм Олуја хрватске војске и полиције, од 4. до 8. августа 1995, окончан je четворогодишњи оружани сукоб, a према налазима Међународног суда правде, извештаја УН тела и локалних невладиних организација, у тој акцији је ову област око Книна напустило више од 200.000 Срба.

Много тога се променило за ових четврт века, људи из избегличких колона су се скућили, одселили, деца су порасла, а једина константа је да се свака годишњица Олује различито обележава у Хрватској и у Србији.

'Нема никог, ни маме ни детета'

Кад је почела војно-полицијска акција, Татјанин пријатељ је дошао из Босне и Херцеговине у Хрватску у Плашки и одвео њену мајку и ћерку код њега у Босански Петровац.

Татјана је, као медицинска сестра, била на ратишту.

„Ја то нисам знала, била сам на положају, а оставила сам је мами на чување. Кад смо се вратили где је било становништво, нема никог, ни маме ни детета".

За дан је прешла Босну - стопирала, возила се и ишла пешке, само да би дошла до Босанског Петровца.

„Тад је већ колона кренула. Сви иду низбрдо, ја узбрдо. Срећом, нашла сам је живу и здраву", додаје Татјана која је у време Олује имала 25 година.

Исто толико већ живи у Србији.

Од Хрватске, преко Косова, и колективног смештаја до Хрватске

Љубомир Тишма из Ивошеваца надомак Книна данас има 25 година.

Када се припремала акција Олуја, био је седмомесечна беба. Њеов брат је имао седам и сестра четири године.

Слутећи да се нешто лоше спрема, његов отац је супругу и децу послао на Косово код родбине.

„Отишли смо с мајком, отац је остао", каже Љубомир за ББЦ.

Иако су стицајем околности избегли пре осталих - читав тај догађај се „доста одразио на његов живот и уопште на живот људи у Крајини".

Међутим, одлазак 1995. године биће тек први у низу њихових принудних селидби. Дочекао их је рат на Косову 1998. и 1999. године.

„Каже ми матер да смо с Косова одмах после НАТО бомбардовања 1999. отишли у Србију", прича он.

Тишме су Косово напустили поново с бебом у наручју - док су живели у Приштини, 1998. родио му се најмлађи брат.

Породица се тада обрела у Каленићу, у баракама које су пре рата биле намењене радницима обреновачке термолектране „Колубара" - а које су 1990-тих служиле за колективни смештај.

„Ту су били прогнаници из Крајине и са Косова. Слабо се сећам и тог периода, као кроз маглу", описује Љубомир.

Зна да је било доста деце и да је имао другаре с којима је, каже, најчешће играо фудбал, јер нису имали пуно играчака.

„Као детету ми је било лепо, али касније што си старији све те више боли шта се десило нашем народу", додаје.

Тишме су се одатле 2004. вратили „на огњиште" и већ 16 година су у селу близини Книна.

Тиме је круг затворен.

У међувремену, Љубомир се запослио, један брат му је отишао у Енглеску, сестра се удала, други брат живи са родитељима.

Две верзије истог догађаја

И овогодишњих четврт века од операције Олуја - у Загребу и Книну се слави као Дан победе, а у Београду се обележава уз паљење свећа и комеморативне говоре.

Према налазима Међународног суда правде, извештаја УН тела и локалних невладиних организација, у тој акцији је расељено више од 200.000 Срба, припадници хрватских снага убили су око 80 цивила који су бежали у колони трактора и аутомобила, а забележени су бројни случајеви уништавања и пљачке српске имовине.

Република Српска Крајина била је непризната државна формација настала на простору Хрватске за време рата у бившој Југославији, на територији Баније, Лике, Kордуна и Северне Далмације.

Војном акцијом Олуја, Хрватска је повратила контролу над овом области којом су претходних година управљало локално српско руководство уз подршку Београда.

Већина српског становништва напустила је ову територију, нашавши уточиште у Србији и Републици Српској, једном од два ентитета који чине Босну и Херцеговину.

Бежећи у колони дугој десетине километара преко Босне и Херцеговине ка Србији, избегло је више од 250.000 Срба, живот је изгубило или се води као нестало око 1.700 људи, навели су из Комесеријата за избеглице Србије.

Акција Олуја трајала је од 4. до 7. августа 1995. године.

До краја 1995. године убијено је око 400 Срба који су одлучили да остану у својим кућама, подаци су Хелсиншког одбора за људска права.

Укупан број жртава и даље је предмет спорења Србије и Хрватске.

Хашки трибунал осудио је 2011. генерале Анта Готовину и Младена Маркача на по 18 година затвора због Олује, али су они ослобођени пресудом Жалбеног већа.

Према попису из 1991. године, у Хрватској је живело око 500.000 Срба, а данас их је око 150.000.

Најава доласка Бориса Милошевића у Книн изазвала реакције

Одлука Бориса Милошевића, потпредседник Владе Хрватске из редова Српске самосталне демократске странке, да присуствује свечаности у Книну, изазвала је бројне реакције са обе стране хрватско-српске границе.

Иако је у посту на Фејсбуку додао да је доживео и личну трагедију - бака му је убијена непосредно после Олује - одлука да оде у Книн у српској јавности углавном је дочекана негативно.

„Након 25 година потребно је престати с мржњом, престати с ратом", изјавио је Милошевић, образлажући одлуку да као потпредседник нове хрватске владе и Србин из Хрватске оде на централни скуп поводом Олује 5. августа у Kнину.

Организатори су саопштили да ће на централном скупу поводом годишњице Олује 5. августа уз представнике државног врха говорити и пензионисани генерал Анте Готовина.

На манифестацији ће говоре држати и председник Хрватске Зоран Милановић, премијер Андреј Пленковић и председник Сабора Гордан Јандроковић.

Милановић би 25. августа, заједно са Томиславом Медведом, потпредседником Владе и министром бранитеља, требало да присуствује обележавању страдања српских цивила у месту Груборе за време операције Олуја.

Председник Србије Александар Вучић и премијерка Ана Брнабић присуствоваће 4. августа обележавању годишњице у Сремској Рачи, недалеко од тромеђе Србије, Хрватске и БиХ.

У Београду и другим градовима Србији ће 5. августа бити одржани парастоси у знак сећања на жртве Олује.

Трудноћа, Олуја и порођај у Београду

Тачно 25 година има и Радован Прерадовић.

Рођен је 2. септембра 1995. године, када је његова породица већ стигла у Београд.

„Током тог пута, причала ми је мајка, ја сам се окренуо наопачке, питање је било да ли ћу здрав да се родим.

„Мајка је на порођају имала укупно 50 килограма", препричава породична сећања Радован.

Радованови родитељи и трогодишња сестра су у колони напустили дом у Двору на Уни.

„Двор је две године пре тога био без струје, мајка је у трудноћи јела само просушено месо и неко поврће које могло да стоји мимо фрижидера", препричава он.

Управо у Двору на Уни у понедељак је одржана централна комеморација за страдале за време и после акције Олуја.

Испред масовне гробнице је одржан верски обред помена за жртве, а затим је на школском игралишту прочитана Изјава сећања, којима је присуствовао и председник СДСС-а Милорад Пуповац.

У Двору на Уни је 8. августа 1995. убијено девет особа с инвалидитетом и менталним тешкоћама у просторијама тамошње школе.

Радованов отац је све време био у јединицама војске Републике Српске Крајине, од 1991. до 1995. године.

„Кад је долазио с ратишта, моја мала сестра га не би препознала, плашила се. Она је била врло живо дете и немирно, али у колони није реч проговорила", каже Радован.

Сестри је и даље све то врло емотивно, а он пошто не памти те догађаје, каже, лакше о њима може да говори.

Руксак, девојчица из колоне и пут без имена

О животу избеглица недавно је говорила и хрватска посланица Ања Шимпрага у Сабору и то као „девојчица из колоне".

Она је за време Олује имала осам година.

„С руксаком купљеним за други разред основне школе била сам спремна за пут, пут који није имао име, пут који је водио ко зна где. Од Kнина, до Петровачке цесте, преко Бањалуке, а отуда без стајања према Србији.

„Последње комадиће хлеба поделила сам с родбином. Моја га је бака пекла, а тај мирис ме је пратио", рекла је заступница Самосталне демократске српске странке Милорада Пуповца.

А онда су наишли нови проблеми на граници са Србијом.

„Хтели су нас послати у Ниш. Молили смо их да нас пусте у Београд, тамо смо имали даљу родбину. Не знам, можда су дечје сузе пресудиле. Пустили су нас до Новог Београда. Тада сам одрасла. За ту једну ноћ", преноси портал Индекс сећање Шимпраге на 5. август 1995.

Због обавеза око комеморације она претходних дана није била у прилици да говори за ББЦ.

Како је било сналазити се?

Татјана Трбојевић данас има 50 година, ради као конобарица и сад је - „свој на своме".

У родном личком граду Плашки код Огулина радила је у Дому здравља. Дете је добила у јеку рата 1992. година.

Нису имали струје ни плина, али су били „млади, па их је то носило". Свеће су, каже, правили од масти, а за сијалице су скидали акумулаторе са тенка.

Када је пронашла ћерку 1995, из Бањалуке је дошла у Шабац, па затим код девера у Београд. Дошли су у војним униформама, без ичега.

Променили су још неколико адреса, док није нашла посао у Батајници.

„Имала сам доста злата по себи, па сам продавала прстен по прстен да бисмо имали за дете", сведочи Татјана.

Једна ћеркина реченица из тог периода јој се посебно урезала у сећање.

Иначе, каже, у Хрватској је лепо живела, нису оскудевали ни у чему.

„Онда сам дошла овде и ћерки купим лопту, а она са четири године каже `волела бих да једном имамо телевизор да погледам цртани`. То су страшне ствари".

За ових 25 година купили су плац, изградили кућу, ћерка је завршила факултет, запослила се и „живе као сви остали".

„Све у животу прође само човек треба да има здрав разум и здравље", закључује Татјана.

Све може, само песак не

Изградња куће, данас двоспратнице од скоро 200 квадрата, обележила је детињство Радована Прерадовића.

„Сећам се да се сваке суботе палила мешалица и да се радило.

„Стално се штедело за кућу и знам да ми је као детету доста ствари било дозвољено, али никад нисам смео да растурам песак - свака колица песка била су важна", прича Радован, који данас ради у фирми за увоз лекова.

На изградњи су радили пријатељи и комшије.

„Мој деда је ископао темељ. Док су зидали кућу, једном су се пребрајали, мој отац и десетак пријатеља, ту су били шумар, економиста, шофер, али ниједан зидар", истиче Радован.

Сматра да је Олуја утицала на његове родитеље да по сваку цену буду решени да сазидају кућу и оставе деци кров над главом.

Нема, каже, посла који нису радили. Отац, по струци шумар, радио је и у продавници клавира, иако је о инструментима знао „само како да их помери".„Ништа није ишло лако, али људи су се борили. Овде има доста породица које су дошле у Олуји и сви раде, и онај ко студира, ради".

За њега је то највећа лекција.

Да ли је 25 година довољно да људи почну да живе једни са другима?

Јовица Ћордаш је имао 17 месеци у време Олује. Колоне и избеглиштва се не сећа, али се сећа да су се и они стално селили кад је био мали.

Оца, који је био војно лице, седам дана су чекали на граници, јер није дошао са њима.

Од Доњег Жировца код Двора на Уни избегличким конвојем преко Батајнице и Земун Поља за неколико година стигли су до Мисаче код Аранђеловца, где и данас живе.

„Ту смо кренули од нуле", каже Јовица за ББЦ док одмара поред оближњег језера Гараши.

Он је данас професор математике и информатике у гимназији.

Деда му је у рату био и рањен.

„И кад се ја некад не сетим да је годишњица Олује, деда се обавезно сети. Дође и седне испред куће, тражи да му пуштам неке наше песме и прича о свему што се дешавало", додаје он.

Љубомир Тишма данас родитеље посећује викендом јер ради у 300 километара удаљеној Великој Горици близу Загреба.

Иако се лепо слаже са колегама на послу, ипак, каже да међуетнички односи у Хрватској и даље нису задовољавајући.

„Причамо ми, али није то то. Да је лако бити Србин - и није", истиче младић који је првa четири разреда основне школе похађао у Великим Црљенима у Србији, других четири у Кистањама у Хрватској, а средњу школу у Книну.

Каже да је велика немаштина и да је то проблем свима, без обзира на националну припадност.

Иако верује у добро у људима, Јовица Ћордаш мисли да још није дошло до смене генерација и да „још има и са једне и друге стране људи који подржавају причу раздора".

„Тешко је, свашта се ту издешавало, не заборавља се то лако, тако да нажалост то није процес који ће брзо да се одвија.

„Наравно не причам о целом српском или хрватском народу, већ о једном делу", закључује Јовица.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]