Олуја, Србија и Хрватска: Камен спотицања у односима Београда и Загреба

Скоро три деценије од операције Олуја, коју су августа 1995. спровеле хрватске оружане снаге, чини се да су ови догађаји све већи камен спотицања у односима Београда и Загреба.

Полицијско-војна операција хрватских снага, током које је у страху домове напустило више од 200.000 Срба са подручја Хрватске, једнима је повод за славље, другима за тугу.

То нарушава односе већ дуже времена, каже Милорад Пуповац, председник Самосталне демократске српске странке, коалиционог партнера у Влади Хрватске.

„Лоши утицаји се само таложе, не само у време обележавања Олује, него и током других раздобља у години.

„Уопште, политике сећања и комеморативне политике су нека врста средстава за продужење ратног наслеђа и конфликта", каже Пуповац за ББЦ на српском.

Операцијом Олуја, од 4. до 8. августа 1995, завршен је четворогодишњи рат на подручју Хрватске.

Нема прецизних података о жртвама, а, по неким изворима, у акцији хрватске војске нестало је 1.805 људи, а Хрватски хелсиншки одбор за људска права наводи да је током те операције погинуло укупно 677 цивила.

Документационо-информативни центар „Веритас" у евиденцији има имена 1.960 погинулих и несталих Срба од којих 1.205 цивила, међу њима 522 жене и 12 деце.

Замрзнути симболички рат

Анализа Денисе Костовицове,

професорке са Европског института Лондонске школе за економију и политичке науке

Највећи изазов у решавању наслеђа ратних злочина и страдања у сукобу у Хрватској 1990-их представља брисање сложености динамике насиља.

Такво брисање је произвело доминантне националне наративе на обе стране који се кратковидо и стратешки усмеравају само на патњу сопствене стране - док негирају или маргинализују сопствену одговорност.

Овај приступ се суштински није променио 27 година од завршетка рата.

Разлог за то је што политичке елите и у Србији и у Хрватској још верују да етнички национализам могу користити као средство за легимитизацију власти.

Иронично, такав национализам није донео признање жртвама у њиховим сопственим заједницама.

Један забрињавајући тренд је да се чини да је национализам у порасту што више времена пролази од сукоба, док се годишњица Олује користи као жариште за учвршћивање ових наратива.

У том смислу, можемо говорити о замрзнутом симболичком рату за сећање које воде елите.

То се неће решити уколико не дође до радикалне промене на врху - на обе стране.

Како се обележава 'Олуја'?

У четвртак ујутро у београдској Цркви Светог Марка одржан је парастос жртвама Олује, а српски званичници ће се, како је најављено, касније током дана окупити у Новом Саду на комеморацији.

Председник Србије Александар Вучић најавио да ће страдање српског народа бити обележено на централном новосадском тргу, оцењујући Олују као „највеће етничко чишћење после Другог светског рата".

Сутрадан, 5. августа се у Хрватској свечано обележава ослободилачка акција и Дан победе и домовинске захвалности.

Прослава у Книну почиње корачницом по улицама, затим војном парадом и манифестацијом на фудбалском терену, уз подизање хрватске заставе и полагањe венаца погинулим војницима.

Било је и другачијих примера обележавања, али су били ретки.

Године 2020, Борис Милошевић, тадашњи потпредседник хрватске Владе и Србин из Хрватске, присуствовао је обележавању Олује у Книну, како би одао почаст и хрватским и српским жртвама.

Исте године, Веран Матић, као изасланик српског председника Александра Вучића, клекнуо је да ода почаст жртвама у Овчари код Вуковара, где је 1991. убијено најмање 200 ратних заробљеника на пољопривредном добру.

За злочин на Овчари пред Хашким трибуналом правоснажно су осуђени мајор Веселин Шљиванчанин, пуковник ЈНА Миле Мркшић и још 11 људи пред српским судовима.

„То је требало послужити изградњи другачијих комеморативних пракси у Хрватској, али и између Србије и Хрватске, али се стало на пола пута.

„Од тада су се ствари само погоршавале", каже Пуповац.

Шта се догодило током Олује?

Република Српска Крајина, непризната државна формација, настала је на територији Баније, Лике, Kордуна и Северне Далмације.

Војном акцијом, Хрватска је повратила контролу над овом области којом је претходних година управљало локално српско руководство уз подршку Београда.

Већина српског становништва напустила је ову територију, нашавши уточиште у Србији и Републици Српској, једном од два ентитета који чине Босну и Херцеговину.

Према попису из 1991, у Хрватској је живело око 500.000 Срба, а данас их је око 150.000.

Бежећи у колони дугој десетине километара преко Босне и Херцеговине ка Србији, избегло је више од 200.000 Срба, живот је изгубило 1.700 људи, 700 се води као нестало, а 10.000 породица и даље је без крова над главом, навели су из Комесаријата за избеглице Србије.

Национално оријентисани политичари из целог региона и даље користе овакве датуме за прикупљање гласова, оцењују стручњаци.

„Овде није у питању само Олуја већ и неки други догађаји из деведесетих година који се користе уз прејаку реторику, како би се и у Хрватској и у Србији скренула пажња са домаћих афера и скандала и проблема које имају", каже Александар Попов из Центра за регионализам.

Питања несталих и злочини без казне

Укупан број жртава и даље је предмет спорења Србије и Хрватске.

У Хрватској се као нестало води 1.832 људи из читавог Домовинског рата, подаци су хрватског Министарства бранитеља.

„То су сви од 1991. до 1995.

„За убијене цивиле, пошто није завршено истраживање, користимо податке Хелсиншког одбора о више од 600 страдалих цивила у Олуји", каже Весна Тершелић из хрватског центра Документа.хр.

Око 20.000 је страдалих и несталих током рата, показују подаци центра Документа.

Међународни кривични суд за бившу Југославију у Хагу осудио је 2011. генерале Анта Готовину и Младена Маркача на по 18 година затвора због Олује, али су они ослобођени пресудом Жалбеног већа.

„Налази суда да су током операције Олуја почињени бројни злочини над српским цивилима нису доведени у питање", подсећа се у саопштењу Фонда за хуманитарно право и додаје да већина тих злочина до данас није процесуирана.

„Ниједна жртва Олује данас у Србији нема статус цивилне жртве рата.

„И претходно и садашње законско решење онемогућавају стицање овог статуса жртвама које су настрадале ван територије Србије. Тако избеглице из Хрватске остају без финансијске, здравствене и психосоцијалне подршке", наводи се у саопштењу.

Од операције Олуја, хрватско правосуђе покренуло је четири кривична поступка за ратне злочине над крајинским Србима и то против укупно деветоро припадника хрватских војних и полицијских јединица.

Према подацима Документа.хр, суђења су резултирала са две осуђујуће правоснажне пресуде - за убиство двоје стараца у Прокљану чија су тела касније запаљена и Мандићима за убиство заробљеног војника РСК, као и за злочин у Kијанима код Грачаца за убиство троје цивила.

У два кривична поступка донете су ослобађајуће пресуде, за злочине у Прокљану и Мандићима.

И злочин у Груборима, селу поред Книна, када је крајем августа 1995. убијено шест старијих цивила, остао је без осуђујућег судског епилога.

Иако је сама акција Олуја завршена у свега неколико дана, током следећа два месеца на ослобођеној територији спроводила се операција Олуја-Обруч, у којој су учествовале и јединице Специјалне полиције.

Операција се спроводила у циљу претраживања терена од заосталих припадника противничких српских јединица, као и уклањања заосталог оружја и успоставе безбедности.

Тражење несталих и ексхумацији гробница нема сарадње са хрватским колегама, јер се процес „политизује", жалили су се прошле године из Комисије за нестале Владе Србије.

У исто време, изасланик председника Србије за решавање проблема несталих Веран Матић поручио је да држава Србија треба да се извини што није ефикаснија у проналажењу несталих.

Он је за Глас Америке изјавио да је незадовољан радом институција у Србији које би требало да дају податке и да проналазе податке о несталима.

Пример изостанка сарадње је и недавно подигнута оптужница за ратни злочин на Петровачкој цести и у месту Сводна у августу 1995. коју је против четворице хрватских пилота поднело српско Тужилаштво за ратне злочине.

Терете се за ракетирање избегличке колоне код Босанског Петровца.

Ова оптужница изазвала је низ реакција у Хрватској, а хрватски шеф дипломатије Гордан Грлић Радман назвао ју је„чистим политиканством".

Хрватска је процесуирала више људи за злочине из овог периода.

Према подацима Државног тужилаштва Хрватске за казнена дела за време Олује и после ње - убиства, пљачке и паљење - осуђено је 2.380 особа.

Међутим највећи број њих су процесуирани за „обичне" злочине, а не за ратне злочине, објавила је Слободна Европа.

Питање спорог процесуирања додатно оптерећује односе Србије и Хрватске.

„Има назнака изградње процеса помирења, али то није никакав линеаран напредак, већ процес који некад иде боље, а некад запиње.

„Тренутно, баш запиње", каже Тершелић.

Заједнички проблем је и селективно гледање на чињенице и што се истиче само страдање сопственог народа.

„У Србији се гледа само један чин, а то је Олуја.

„Треба гледати од почетка, а почетак је 'балван револуција', подгревање ратне атмосфере, договорени рат у Карађорђеву (...) морало би се сагледати цео тај процес шта се догодило током рата", напомиње Попов.

„Балван револуцијом" се назива побуна локалних Срба у Хрватској против централних власти у Загребу и њихове тежње за осамостаљењем 1990, на почетку ратних сукоба.

Резултат побуне било је формирање Српске аутономне области Книнска Крајина.

У првим годинама рата, на овом подручју су почињени бројни злочини над Хрватима, убијани су и мучени, а готово све несрпско становништво с тих подручја је прогнано.

У војном објекту, вили у Карађорђеву је 1991. одржан састанак председника југословенских република Слободана Милошевића и Фрање Туђмана како би се решила криза.

На том састанку договорена наводно и подела Босне, о чему је ББЦ раније писао.

Рат није спречен, а само на подручју Босне и Херцеговине за три и по године рата погинуло је 100.000, а расељено 2,2 милиона људи - близу половине предратног становништва.

Шта даље?

Као пример добре праксе помирења могао би послужити случај Србије и Мађарске, каже Александар Попов.

На почетку Другог светског рата, током мађарске рације, 1.300 српских цивила је бачено под лед, а пред краја рата су као одмазда убијани мађарски цивили.

Недавно је формирана заједничка комисија која је утврђивала чињенице о страдањима, побројане су жртве оба народа, два парламента су усвојила декларације, а председници обе државе су одали пошту и српским и мађарским жртвама.

„То је један могући модел помирења, али, нажалост, за то је требало да прође 70 година.

„На Балкану делује као да је рат јуче стао, бар по реторици", каже аналитичар из Новог Сада.

Поступак помирења посебно је важан за Србе који живе у Хрватској, јер постојећа ситуација, сагласан је и Пуповац, служи за одржавање ратне атмосфере, ратних вредности, продубљивање говора мржње и непријатељстава.

„Веома је важно да се те праксе мењају и да буду усмерене према жртвама и страдањима и са хрватске и са српске стране.

„У последње време, тог слуха нема", каже он.

Први корак морају направити политичари, уверен је овај политичар са вишегодишњим искуством.

„Сада је то у првом реду политичка ствар.

„Још није дошло до онога шта што бисмо у правом смислу сматрали хуманитарним питањем за нестале или правосудним питањем за суђење за ратне злочине", каже Пуповац.

Тешко да ће се до тога и доћи ускоро, јер многима ово стање иде на руку у политичким борбама.

„Политичари пливају на том страху, опстају на политичкој сцени, имају и материјалне користи од тога, а обичан свет живи у недемократској и атмосфери страха.

„Не могу наши да буду хероји, а други злочинци", каже он.

Национализмом и причама „сви су против нас" уједињује се бирачко тело и тако је на свим странама на Балкану.

„Један национализам потхрањује други.

„Код обичног света постоји убеђење да се националисти међусобно не подносе, а то није тачно - они су браћа рођена, једни другима дају алиби да сеју мржњу", истиче Попов.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]