Србија и Хрватска - Три лица Олује

Хрватска и Србија ће овог викенда, свака на свој начин, обележити двадесет и трећу годишњицу „војно-редарстствене акције за ослобађање окупираних подручја", познатије по оперативним именом Олуја.

Службена прослава „Дана домовинске захвалности", који је у Хрватској државни празник, почела је још у петак полагањем венаца у Книну, док су за суботу и недељу најављени свечани говори чланова државног и војног врха и пратеће манифестације.

Фантоми и фудбалери

Книнску тврђаву ће ове године први пут прелетети половни „Фантоми" , које је Хрватска недавно купила од Израела као одговор на половне МиГ-ове које је Србија добила од Русије.

Истовремено, како би се из сребрне медаље освојене у Русији исцедиле и последње капи политичког и патриотског профита, хрватска фудбалска репрезентација одржаће пријатељску утакмицу са тимом пробраних војника и полицајаца.

С обзиром да се Хрватска већ неко време налази под лупом светске јавности због флертовања са неонацизмом, треба очекивати да јавно махање усташким симболима неће бити дозвољено, што ипак не значи да их уопште неће бити.

Наиме, ове године ће на тврђави међу заставама хрватских јединица које су учествовале у Олуји бити и застава ХОС, паравојске која на застави има шаховницу са белим пољем у горњем десном углу - грб НДХ - и поздрав „За дом спремни", према писању хрватских медија.

Прошле године је изостављање те заставе довело до кошкања између ветрана ХОС и обезбеђења, па стога овај гест треба читати пре као покушај да се слични сукоби ове године избегну, него као провокацију.

Са друге стране, одлука председнице Колинде Грабар-Китаровић да на овај дан одликује генерале Анту Готовину и Младена Маркача, који су у Хагу оптужени, па ослобођени због злочина над цивилним српским становништвом, никако се не може схватити као израз добре воље према српској мањини и добросуседским односима са Србијом.

Али ако ће у Книну „усташлук" бити у најмању руку пригушен, таква дискреција се свакако не може очекивати на паралелној манифестацији у виду концерта Марка Перковића Томпсона која се сваке године одржава у другом граду '- а ове године у Глини.

Већ сам избор места делује као провокација, јер је Глина градић у коме су усташе у Другом светском рату у два наврата масакрирале стотине српских цивила - први пут у мају 1941, а затим почетком августа исте године, близу датума који је данас државни празник.

Живот на граници не чека политичке одлуке

Сви дуели Хрватске и Русије

Шта чека Хрватску по буђењу из фудбалске еуфорије

Глава или писмо: Три лица Олује

Ове две прославе одлично приказују два лица Олује која су, попут две стране истог новчића, истовремено два лица данашње Хрватске.

Оно прво, светлије, лице је уљуђене медитеранске земље предивних плажа, спортских звезда, изузетних научника и врхунских уметника, која је, уз све то, величанственом победом освојила слободу у Домовинском рату. То је лице која Хрватска окреће према свету.

Али постоји и друго, мрачније лице, са црном капом и ушатим „У", оно које је оличено стиховима из Томпсонових усташких поскочица о „Максовим месарима" и рекама које носе непријатељске лешеве. То је лице окренуто не толико према Србији, колико према Србима у Хрватској.

И као што нема новчића са само једном страном, Хрватској се често дешава да, показујући прво лице, махинално покаже и оно друго: то се лепо видело када се Томпсон, попут зле виле из Трноружице, ненајављено појавио у оном аутобусу на дочеку фудбалера у Загребу после најуспешнијег наступа .

Невиност без заштите

Олуја има и треће лице, оно које ће Србија показати на комеморацији у Бачкој Паланци, на којој ће се појавити и председник Александар Вучић.

Засад се не зна програм, али је Вучић недавно изјавио да ће Срби „на поносан и достојанствен начин обележити своју тугу" те да они који су током Олује протерани „заслужују нашу огромну захвалност јер су показали велику љубав према Србији".

Пропустио је, међутим, да се осврне на чињеницу да Србија упорно одбија да ту љубав узвреати тако што би, на пример, признала тим људима статус цивилних жртава рата и тако им омогућила да добију какву-такву надокнаду за патње које су проживели.

Цинично образложење је да су ти Срби страдали на територији Хрватске, у рату у коме Србија није учествовала, па им стога ништа не дугује.

Србија, за разлику од Хрватске, нема два лица кад је реч о Олуји, па ни о сталим крвавим епизодама из деведесетих, него само једно: плачно лице невине жрте окрутних непријатеља - Хрвата, Албанаца, Бошњака и разних светских моћника.

Такво позивање на и те како стварне српске жртве увек је лишено контекста: као да се пре Олује није десило ништа вредно помена, ни Вуковар, ни темељно чишћење Хрвата са територије Републике Српске Крајине.

Слично је и са Косовом, где се као нулта година узима 1999, уз потпуно потискивање онога што је претходило НАТО бомбардобвању.

Уосталом, сам Вучић је недавно изјавио да је, кад је реч о Косову, једина кривица Слободана Милошевића у томе „што није добро избројао тенкове и авионе".

„Гени камени"

У једној од својих популарних песама, Томпсон додуше не пева о рату, али слави један са безнадежно затуцан националистички и патријахални модел мишљења и понашања. „Такви смо ми рођени, узми или остави", гласе стихови.

Песма се лако уклапа у доминантне наративе свих државица које су настале распадом Југославије.

Свима се груди надимају од поноса што су баш такви какви су и ништа не би мењали - а што се тиче осталих ту је још један Томпсонов стих: „Нека пати коме смета".

Може ли се разбити тај камени калуп унапред зацртаног погледа на себе и на друге?

Наравно да може.

Хрватска би, за почетак, могла да се јавно извини цивилним жртвама Олује, као што то без успеха тражи тамношња Иницијатива младих за људска права, и да престане да слави осуђене и неосуђене ратне злочице.

Србија би могла да се коначно определи да ли Милошевића треба сматрати зликовцем који је упропастио земљу и комшилук или добрим човеком коме математика, ето, није ишла од руке.

Само што за то нема храбрости не само међу лидерима Србије и Хрватске него, на жалост, ни међу добрим делом такозване елите.

Док се све учеснице у ратовима деведесетих не суоче са мрачним странама својих идентитета, свака прослава биће нечија комеморација, а свака туга повод за нечије радовање.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]