Амбасадор Хрватске у Београду за ББЦ: „Жалосно је да нас поплаве и потреси поучавају да смо људи"

Призор дипломате са сузама у очима није уобичајена ствар у међународним односима.

Баш тако је изгледао амбасадор Хрватске у Србији Хидајет Бишчевић када су се, дан након разорног земљотреса у Петрињи, пред његовом канцеларијом појавили људи који су желели да му пренесу подршку за страдале.

„Ја уопште нисам очекивао нешто тако у Београду.

„Без обзира што мислим да нисам припадник или наследник бивших времена, можда и ја имам још неких предрасуда и нисам то очекивао овде, па сам емотивно реаговао - зато сам се онако брзо окренуо јер нисам желео тим људима да кажем да то нисам очекивао", каже Бишчевић у разговору за ББЦ на српском управо у згради амбасаде у центру Београда.

Хрватски амбасадор je већ готово три деценије део дипломатске мреже своје земље.

Напустио је дотадашњу новинарску каријеру, након што је смењен са места уредника некадашњег загребачког дневног листа „Вјесник".

„Наслаге прошлости су превелике и предуго трају"

Бишчевић каже да је добио више од две стотине мејлова људи из свих делова Србије који су показали спремност да помогну страдалима у земљотресу.

„То ме је уверило да има људи који схватају да тамо нису страдали Срби или Хрвати већ Људи, са великим словом Љ.

„То је можда разделница која ће нас на обе стране научити да другачије размишљамо, да се окренемо другим парадигмама и наративима, да се не вртимо стално у истом кругу."

Ипак, израз лица донекле ће му се променити на подсећање да се односи нису трајно мењали након ранијих катастрофа, као када су хрватски спасиоци били међу првима који су стигли у поплављени Обреновац 2014. године.

„Наслаге прошлости су превелике и предуго трају.

„Да ме не схватите погрешно, али зар није жалосно што су нама потребне поплаве и потреси да бисмо размишљали на други начин, да нас тек страдања поуче да смо сви, пре свега, људи, а не Срби и Хрвати", каже Бишчевић.

Ни овога пута није било потребно много времена да би вести о страдањима у рушевинама у таблоидима у Србији заменили написи о хуманитарној помоћи која се у Сиску и Петрињи дели по националној основи, а грађани Хрватске српског порекла остају без подршке државе у којој живе.

На питање којој Србији верује - оној из таблоида, или оној која му шаље мејлове подршке, дипломата одговара дипломатски.

„Није на мени да оцењујем колико Србија постоји у Србији, то би било изван граница мојих дипломатских параметара - али, није да не примећујем.

„Мени је важно да је на површину изашло нешто добро, премда нажалост постоје и они који из сензационалистичких, комерцијалних или политичких разлога имају другачији приступ - време ће показати ко је био какав и ко је препознао будућност."

Европска унија - заједнички интерес

Неће се Бишчевић успротивити тврдњи да је катастрофа изазвана пандемијом вируса корона показала и како се суседи могу одаљити - граница Хрватске током готово читаве претходне године остала је малтене затворена за суседе који нису део Европске уније (ЕУ), па тако и за Србију.

„Као чланица Европске уније, ми смо морали да следимо правила и процедуре усвојене на нивоу Уније.

„Није то хрватска политика према Србији, већ хрватска политика као дела ЕУ - и то је још један доказ зашто би Србија требало да има интерес да убрза преговоре о чланству у ЕУ."

Јасно ће хрватски дипломата рећи да је интерес и његове земље да Србија убрза приступање европском клубу.

„Другачије је кад имаш суседа који жели да живи по истим вредностима, критеријумима, стандардима, другачије је тада разговарати и о положају мањина ако сте у истом статусу, у истом клубу.

То не зависи само од Србије, иако највећим делом јесте условљено реформама и политичком динамиком - у овом тренутку, у великој мери зависи и од спољних околности на које Србија не може да утиче јер је под навалом серије криза, ентузијазам за проширење ЕУ значајно опао у самој Унији, а сведочимо и оснаженом геополитичком надметању у Европи, па се и политика проширења мора посматрати кроз ту оптику."

Ипак, иако је у првој половини 2020. године управо Хрватска председавала институцијама Европске уније, ниједна земља Западног Балкана није напредовала ка чланству.

Србија није ни отворила ни затворила ниједно поглавље у преговорима, a Северна Македонија и Албанија их нису ни почеле иако су испуниле услове.

Бишчевић тврди да је и он лично улагао велике напоре да Србија отвори бар једно поглавље, а да је много учињено и Загребачком декларацијом којом је дата подршка евроинтеграцијама региона, уз значајну финансијску помоћ.

„Противречности има и у реакцији Србије - кад је објављен Извештај о напретку у процесу придруживања, видели смо прво исказе љутње и серију придева о нетачности навода, о политизацији процеса.

„Али у наредној етапи ипак се показало да се у јавност иде са одређеним планом за промене у сфери владавине права, борбе против корупције - види се и на том примеру политичка дихотомија која струји српским политичким животом."

Хоће ли Хрватска блокирати Србију на путу ка ЕУ

Бишчевић: Ако Србија стави мењач промена у процесу придруживања у четврту брзину, сигурно ће имати довољно снаге, респектабилна је земља и маргинализоваће страхове и бојазни унутар Уније, а то неће радити на штету својих односа са другим државама.

ББЦ: Шта је гаранција да се тада неће појавити Хрватска са нерешеним билатералним питањима, а и сама се са таквом блокадом сусретала у односима са Словенијом?

Бичшевић: Ја сам готово половину од тих осамнаест година учествовао у преговорима са Словенијом.

И на том примеру се показало да - нема гаранција. Зашто? Зато што је Унија постављена тако да се на политичком нивоу исказују уверавања да билатерална питања не смеју да утичу на процес придруживања, али у реалном животу се управо то догоди јер свака земља покуша да оствари неке од својих приоритета.

И онда почиње „игра" у којој је потребно много дипломатске вештине, правно-политичке домишљатости.

ББЦ: Хоћемо ли ми играти ту „игру" овде?

Бишчевић: Што се тиче Хрватске, не верујем. Јер, једноставно, интерес Хрватске је Србија у Унији и зато ћемо се залагати да се сва отворена питања реше на време, како се не би догодило да преостала питања постану препрека.

За споразум некад довољно два дана - данас ни две године

Чак два пута ће током разговора амбасадор Бишчевић себе описати као „ходајућег сведока односа Хрватске и Србије", подсећајући да је 1995. године био у Београду.

„Био сам овде у тајној мисији, донео нацрт споразума о нормализацији односа, испреговарали смо га за два дана и убрзо потписали.

„Ипак, касније су се политичке прилике и приоритети две државе помало удаљавали."

Управо у тим разликама, Бишчевић види и разлоге зашто му је пре четврт века за споразум Београда и Загреба требало два дана, а сада се односи значајније не померају ни у периоду од две године.

„Чини ми се да је један од разлога у томе што процес обликовања јединственог, или барем широко прихваћеног, идентитета у Србији још није завршен, док је у Хрватској успостављање тог идентитетског циља завршено крајем 90-тих и било је широко прихваћено.

У контексту две Србије о коме смо говорили, однос према Хрватској - наравно, и не само према Хрватској - овде је на неки је начин и лакмус папир односа вашег друштва према идентитету Србије."

Као решење види само једно - дипломатију која неће бити оптерећена притиском јавности и брзим резултатима.

„Тихи и стрпљиви рад је једини начин, велике и спектакуларне резултате, тапшања по раменима, пресецања врпца није могуће очекивати после ових тридесет година, али и целокупног историјског наслеђа.

„Мислим да се много може направити тихом дипломатијом, а то сам и започео овде - да уђемо у нормалну дипломатску комуникацију, а не да се два председника сретну у неком хотелу једном у три године, а министарства након тога ништа не раде."

Као идеју кандидује и чвршће повезивање кроз пројекте обнове инфраструктуре.

„Стање пруге Београд - Загреб је наша заједничка цивилизацијска срамота, на тој релацији путује се седам сати, а ми живимо на нивоу средњег века у коме се возом још путује са комадом пилетине и сланине.

„Разговарамо и о томе, јер замислите колико би зближавању људи помогло да се возом у други град стигне за два сата - то би био сасвим други квалитет живота."

Ипак, у јавности у Србији и Хрватској често преовладају сасвим другачије теме.

Медији пишу о наоружавању Срба и Хрвата, председник Србије Александар Вучић често се на конференцијама за штампу јавно пожали да хрватски медији о њему пишу негативне текстове и припише их не само ауторима, већ генерално ставу Хрватске.

„Пре ћете зарадити на тиражима ако говорите како се Хрвати и Срби наоружавају, него што бисте зарадили ако се говори о реконструкцији пруге или система наводњавања.

„Медији су чешће цинично-деструктивни него конструктивни и објективни."

И сам некада новинар, Бишчевић тврди да председник Србије нема разлога да брине да шта о њему мисли Загреб.

„У Хрватској више нису времена када политика контролише медије, а сасвим је друга ствар да ли ја мислим да су ти чланци непрофесионални, непотребни, понекад на мизерном нивоу - али то није наручио ни (премијер Андреј) Пленковић ни министар иностраних послова (Гордан) Грлић Радман, а ти медији уосталом ударају и на Пленковића и на Грлић Радмана.

„На политичком нивоу у Хрватској, немогуће је да чујете нешто негативно о било коме у Србији."

Ипак, Бишчевић ће рећи да се у делу српске јавности, па и на политичком нивоу и даље могу чути поруке попут оних које повезују данашњу Хрватску искључиво са усташама.

На опаску да то многима делује као стратегија у коме део актуелног режима шаље оштре поруке, а део смирује страсти, Бишчевић одговара - дипломатски.

„Чак и кад бих ја то знао, није на амбасадору да оцењује какву стратегију има Србија."

„Туђманов страх од балканске асоцијације"

Велику пажњу хрватске јавности пробудио је Бишчевићев интервју за недељник „Глобус" 2019. године у коме је говорио о ручку са некадашњим председником Хрватске Фрањом Туђманом готово непосредно пред његову смрт.

Туђман га је током ручка питао „коме да остави Хрватску".

Каже да тада нису разговарали о хрватском суседству, али се присећа да је Туђман крајем деведесетих имао један велики страх.

„Председник Туђман је у то време био опседнут страхом од обнове неке балканске асоцијације, а било је тих идеја које су од европских министара спољних послова стизале малтене сваког петка - као историчар, он се страшно тога бојао јер је остварио визију самосталне и независне Хрватске, па би враћање у исто двориште, и то након рата, био његов политички неуспех.

Био је тај његов зазор и оправдан - нисмо ми тада још били усидрени у Бриселу, наш европски циљ још је био далеко и отуда страх и зазор од разних регионалних схема и конструкција - регија минус Словенија плус Албанија, па утрка, па регата..."

Бишчевић каже да су се околности промениле када је Хрватска снажно ушла у преговоре о чланству у ЕУ и НАТО-у, чиме је добила сигурност.

„Та промена према суседству није у потпуности прихваћена у политичкој јавности јер и у Хрватској постоје зазори, балканске митске приче, знатним делом и због онога што се догађа, а можда би боље било рећи да се не догађа у нашем југоисточном суседству: нема напретка према ЕУ, нема решења за замрзнуте конфликте, нема пробоја из стагнације.

„Потребно је и мало храбрости да се каже - то је наше суседство, и од тога како живи мој сусед, зависи како ћу живети и ја."

Зато када овога пута буде одлазио из Београда жели да види другачију слику односа Србије и Хрватске.

„Настојим да видим слику два нормална суседа који знају да постоје тоне разлика, памте да постоје килограми ствари које делимо, који ће научити будуће генерације новим паролама, а не да клинци урлају пароле њихових дедова.

„Желим да се политички договоримо о добром суседству, немешању у унутрашње послове, коегзистенцији, економској сарадњи и поштовању правила и вредности Европске уније.

„Звучи једноставно, али треба много обостраног труда да дођемо до тога - ми то желимо у Хрватској, а верујем да постоји и Србија која то такође жели", закључује Бишчевић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]