Међународни дан несталих: 26. март 1999. - дан који две породице никада неће заборавити

Трећи дан НАТО бомбардовања - 26. март 1999. - заувек је обележио животе две породице са Косова - српске и албанске.

Међународни дан несталих у земљама бивше Југославије увек изазове доста буре.

Више од 12.000 људи води се као нестало на простору бивше СФРЈ, показују подаци Међународне комисије за нестале особе,

То значи да бројне породице и даље чекају да пронађу вољене.

Ово су само две од неколико хиљада сличних прича.

Зовем се Десанка Пејчиновић, из Пећи сам и ускоро пуним 70 година.

Тог 26. марта 1999. године, из кућног дворишта отет је мој син, осамнаестогодишњи Слободан.

Жао ми је, Слободане, што ме баш Ви слушате сада, јер мој син се звао исто као Ви.

Већ 20 година не знамо његову судбину.

Оно што ме је јако разочарало и што ме боли - и вероватно ћу умрети са тим болом - јесте да су мог сина одвеле наше прве комшије.

Знамо им и имена и презимена.

Нема ни месец дана од како сам у Пећи прошла поред куће тог зликовца... Наша кућа је запаљена, мог сина нема, а он мирно живи, гаји четворо деце.

Преварили су мог Слободана и одвели у непознатом правцу, наводно да би „побегли од рата", а одвели су га у штаб ОВК (Ослободилачке војске Косова).

Наша породица ништа није имала, никаквих недела у Пећи... Ту сам одгајила троје деце, Александра, Вељка и Слободана који тада само што је матурирао.

Боримо се да сазнамо истину, али данас нико томе не прилази, иако смо отварали сва врата... Немамо излаз, немамо решење.

Када ће бити... Не знам, не надамо се. Истрага данас скоро и да не постоји, али ми и даље трагамо.

Тешко је кад 20 година не знате ништа о најмлађем детету... Никаква снага не може да измери ту тежину. Често се питам како ми то издржавамо.

Данас смо најчешће на Косову и Метохији, у Ђураковцу, где је живела моја покојна свекрва, како бисмо се барем некако приближили Албанцима и нешто сазнали.

Последње што смо чули јесте да је Слободан убијен у том штабу ОВК, а да га је ликвидирао официр који нам је исто био комшија.

Оно што је најстрашније јесте да мог Слободана и даље нема - ни у живима, ни у мртвима.

То је у данашњем веку недопустиво, несхватљиво.

Десанка Пејчиновић је по струци здравствени радник. Како каже, 30 година је давала све од себе за све националности у Пећкој бањи, Заводу за рехабилитацију.

Зовем се Грамоз Бериша, из Приштине сам и имам 28 година.

Тог 26. марта 1999. године, око 12 часова, били смо са породицом и рођацима када се одједном појавио велики број полицајаца.

Рекли су нам да изађемо из куће, мушкарце су постројили у дворишту, а женама и деци су рекли „идите за Албанију". Чим смо кренули, чули су се пуцњеви.

Нисмо се усудили да се окренемо.

Онда су нас нешто касније зауставили и убацили у пицерију, а полиција је почела да пуца, користећи и бомбе.

Мајка ме је покрила татином јакном. Никога нису поштедели, без обзира на пол или године.

У једном тренутку сам осетио јак бол и приметио да крварим... Све време смо били на земљи. Пуцњава се наставила док се нико од нас више није померао.

Онда су ушли, проверили да ли су сви живи и поново пуцали у оне који су преживели.

Правио сам се мртав, нисам се померао.

Потом су нас убацили у камион који је ишао ка Призрену. Срећом нису ми дирали руку у коју сам погођен, иначе бих се померио.

Мајка је такође преживела, у једном тренутку је приметила татину јакну и рекла 'да му видим лице ' - мислила је да сам мртав.

Одлучили смо да искочимо са камиона, али смо прво помогли дечаку који није могао да се искобеља испод тела које је било преко њега.

Камион је брзо ишао, али бог нам је дао снаге. У оближњој кући смо потражили помоћ, а потом три месеца били код ујне, у селу Капарац, близу Призрена.

Од тог дана је прошло 20 година, а и даље не знам где је велики број чланова моје породице. Веома је тешко, али покушавамо да се носимо са болом.

Половина је пронађена у масовној гробници у Батајници. О другима ништа не знамо.

Данас очекујем нормализацију, јер нам је потребна истина.

Када помислим на то да је прошло две деценије, а у Србији и даље нико не прича о томе, желим да верујем у то да их је срамота. Јер ако је некога нешто срамота он о томе не прича.

Не желим да верујем да читаво друштво и цела нација размишљају као Милошевић.

Због наше и ваше деце - нису заслужили родитеље који мрзе некога.

Нисам одрастао са мржњом. Отац ме није учио да мрзим, иако су га Срби убили из мржње.

Грамоз Бериша данас има 28 година. Завршио је економију и ради у Министарству иностраних послова Косова.

Једанаест година након једностраног проглашења независности, Косово је признало више од 100 земаља. Ипак, тачан број није познат.

Приштина наводи бројку од 116 земаља, а Београду кажу да их је далеко мање.

Међу земљама Европске уније које нису признале Косово су Шпанија, Словачка, Кипар, Грчка и Румунија, а када је реч о светским силама, то су Русија, Кина, Бразил и Индија.

Косово је од 2008. године постало члан неколико међународних организација, као што су ММФ, Светска банка и ФИФА, али не и Уједињених нација.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]