Бомбардовање 1999: Рођени уз прве бомбе о рату не знају много

Када су 24. марта 1999. године први пројектили НАТО-а бачени на околину Приштине, Лука Вујовић је био стар дванаест сати и шест минута.

„Били смо једина беба и једина породиља у болници. Све остале маме и бебе су отпуштене кући раније, пошто је било наговештаја да би могло да дође до напада", сећа се Ирена Душковић, Лукина мама.

Он је једно од 172 деце рођене у Србији на дан почетка бомбардовања. Од тог дана до 10. јуна 1999. године, када је бомбардовање завршено рођено је 14.391 дете.

Лука и његови вршњаци о дешавањима из године у којој су рођени не знају много.

О ратним дешавањима се у његовој породици није много причало, али оно што о бомбардовању зна - углавном је чуо од старијих.

„Рођен сам у пола осам ујутру. Када је бомбардовање кренуло, спуштен сам у болнички подрум. То су доживљаји моје мајке. Препричавала ми их је", прича Лука за ББЦ на српском.

Прву ноћ по рођењу и прву ноћ у којој су падале бомбе, провео је у склоништу болница у Мајданпеку.

Ова болница није била мета наредних 11 недеља, али је током бомбардовања оштећено 19 болница и 20 домова здравља.

Породилиште Клиничко-болничког центра Драгиша Мишовић у Београду оштећено је 28. априла, а КБЦ је погођен 20. маја, када је демолирана зграда Центра за дечје плућне болести и туберкулозу и Гинеколошко-акушерска клиника.

Међу оштећеним болницама биле су и врањска, ваљевска, новопазарска, специјална болница за туберкулозне болеснике у Сурдулици.

Прича једне мајке

Док је Лука био у подруму, његова мама Ирена је била у шок соби.

„Дежурна сестра је гледала Есмералду. Програм је прекинут и објављено је да је почело бомбардовање", прича Ирена за ББЦ на српском.

Латино-америчка телевизијска сапуница Есмералда била је популарна у то време у Србији.

Пратила је причу јунакиње слепе од рођења, а била је толико омиљена да се причало да се у Србији прикупља новац за њену операцију, јер су људи мислили да је заиста слепа.

Осим по Есмералди, Ирена тај дан памти и по томе што се породила 12 сати пре прве шизеле - како су људи звали сирену за узбуну.

„Чуле су се сирене са крова зграде у близини болнице и стигла је директива директора да се сви пацијенти спусте у подрум."

Породила се царским резом и због тога није могла да се креће, па је било теже да оде у подрум.

„Некако су ме подигли и спустили на колица, а онда је стигла друга директива - да се тешко покретни пацијенти оставе ту где јесу", сећа се Ирена те ноћи 24. марта.

Остала је у шок соби, а бебу су сестре нон стоп носиле - у подрум или њихову собу.

„Лука је био стално са особљем болнице, а ја сам га видела тек након шест дана. Седмог дана сам пребачена из шок собе на гинекологију и тада смо напокон били заједно."

Одласка у подрум више није било, а када би кренула узбуна за опасност, искључивана су светла у болници и паљене свеће, сећа се Ирена.

„Светла су се гасила у целом граду, како не би привукла авионе."

По изласку из болнице Ирена и Лука више нису ишли у подрум, али су све ствари биле спремне „за случај да загусти".

„Носиљка и торба за бебу су све време били спаковани и спремни за случај опасности - да ако крену да гађају, одемо у подрум или негде ван града."

Све што се у тој носиљци налазило и што је било потребно за бебу тих дана је било тешко набавити.

„Нисмо могли да нађемо пелене и опрему за бебе. Бутика није било, већ се све куповало код шверцера на пијаци. Код њих смо набављали основне ствари за бебу."

Колико двадесетогодишњаци знају о дешавањима из године у којој су рођени?

Иренина беба је 24. марта 2019. напунила 20 година. Живи у Београду, студент је прве године Полицијске академије и о бомбардовању, каже, зна више од вршњака.

„Није то претерано знање, али сам доста слушао, гледао емисије. Упућен сам донекле", прича Лука.

На питање зашто је Србија бомбардована, каже - „Косово".

„Нисмо хтели да га дамо Албанцима, шта ја знам... Америка је стала на њихову страну и све је трајало док неки наши људи нису потписали предају Косова. То је оно што сам чуо. Не знам више од тога", прича.

Са другарима ретко о томе прича, а каже да ни они не знају много више.

„Многи нису били ни рођени, а и то су теме које готово никада не покрећемо, не зато што нисмо заинтересовани, већ зато што тешко можемо да дођемо до било каквих одговора."

У школи Лука и његови другари о томе нису учили.

Милош Оташевић, Лукин друг са класе, одговоре на питања о дешавањима 1999. године тражио је од старијих.

„Мој отац је био полицајац и био је на послу када је гађана зграда Генералштаба. Нерадо се сећа тих ствари, али мене интересује, па га терам да прича", каже Милош.

Одувек га је интересовало због чега је морало да дође до бомбардовања, шта је узрок и зашто су људи морали да страдају.

„Добио сам одговоре на већину питања. Ипак, постоје и она на које ни моји родитељи, нити било ко може да одговори. Те одговоре вероватно никада нећу сазнати и могу само да нагађам.

„Чест одговор је да су људи били исцрпљени санкцијама и инфлацијом. Бомбардовање им је додатно погоршало ситуацију и у њиховим главама је владао тотални хаос", прича Милош.

Млади и данашња политика?

Према недавном истраживању које је спровела Фондација Фридрих Ебарт, млади генерално нису заинтересовани за политику, не расправљају о њој, нити се труде да буду политички информисани.

Чак 58 одсто анкетираних младих узраста од 14 до 29 година политика не занима ни најмање. С друге стране, за политику је веома заинтересовано само четири одсто испитаника.

Трећина младих никада не разговара о политици са члановима породице или пријатељима.

У такву слику потпуно се уклапају Лука и његови пријатељи.

„Данашња политика ме не интересује уопште. Уколико касније мој живот, посао и породица буду зависили од политике - заинтересоваћу се. Сада, док студирам - не", каже Лука.

„Један човек влада Србијом већ неко време. Некима то одговара, другима не. Мени је свеједно."

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]