Бомбардовање 1999: Последњи лет за Београд

Већина у Србији није веровала да ће НАТО испунити претњу - све док бомбе нису почеле да падају.

Почетком фебруара 1999, амерички магазин Тајм, за који сам тада радио упоредо са београдским Временом, послао ме је у Енглеску на двонедељни курс за новинаре који раде у „непријатељском окружењу".

Курс је био обавезан, а после ме је чекао једнонедељни одмор у Лондону, о трошку часописа, као награда за самопрегоран рад.

Мени се, пак, чинило да након две године интензивног извештавања са Косова, где су сукоби српских безбедносних снага и Ослободилачке војске Косова сваким даном бивали све жешћи, немам много шта да научим о непријатељском окружењу.

Али ми је стварно био потребан одмор.

Прилично интензиван курс је одржан у Херефорду на крајњем северу Енглеске и био је занимљивији него што сам мислио.

На крају дана обично нисам имао снаге да пажљиво испратим вести, а уосталом, није изгледало да је у вези са све гором ситуацијом на Косову на помолу неки преокрет.

Тако сам након завршетка курса допутовао у Лондон у блажено полуинформисаном стању.

Већ на рецепцији хотела, сачекала ме је порука да се хитно јавим у редакцију. „Имам добру и лошу вест", рекао ми је уредник. „Коју ћеш прво?"

Одабрао сам, наравно, лошу.

„Нема ништа од одмора, сутра се враћаш за Београд", рекао је. „Потребан си нам тамо".

А добра вест?

„Летиш бизнис класом, јер нема места у економској".

Ту сам се већ мало забринуо. У соби сам на компјутеру мало пажљивије прошао кроз вести, али ми се и даље чинило да нема ничег посебно новог - на Косову сукоби, НАТО прети интервенцијом - тако је било и кад сам одлазио на курс.

НАТО је, уосталом, претио интервенцијом и током целог рата у Босни, а умешао се тек на крају, и то на прилично ограничен начин.

То ме је донекле смирило.

Стари познаници

Када сам приспео на лондонски аеродром Хитроу, сазнао сам да је мој лет компаније Аустриан Ерлајнз за Београд био последњи - сви друго превозници су већ отказали летове за Србију.

Ту сам се опет забринуо.

Забринуо сам се још више када сам се укрцао и видео да је бизнис класа потпуно празна, изузев двоје људи које сам одраније познавао - ЦНН новинарка Кристијана Аманпур и Филип Рикер, један од помоћника америчког дипломате Ричарда Холбрука.

Били су подједнако изненађени као ја.

„Откуд ти, Дејане?", питала ме је Кристијана, коју сам раније често сретао у Босни.

„Био сам на одмору у Лондону, али ми је било досадно па сам решио да се вратим у Београд. Тамо је увек забавно", рекао сам у бедном покушају да будем духовит.

„А ви?"

„И нама је било досадно", одговорили су у глас.

Успут ми је Рикер, који је често обилазио Косово у пратњи Холбрука и других америчких званичника, укратко изложио ситуацију: НАТО је овај пут озбиљан.

Холбрук већ лети за Београд специјалним авионом - у коме из неког разлога за Рикера није било места - у последњем покушају да убеди Слободана Милошевића да повуче војску и полицију са Косова.

„Ако видиш да Холбрук одлази из Београда а да се претходно не обрати новинарима, значи да није успео", казао је Рикер.

У том случају ће бомбардовање Србије почети за мање од 24 сата, додао је тихо.

Ташта и телевизор

Док сам се возио са аеродрома према кући, био сам пун адреналина, али напољу је све изгледало нормално: ако су мере безбедности биле повишене, то се ни по чему није видело.

Ни у дневним новинама ништа није указивало да је катастрофа на помолу.

Када је пар сати касније објављено да је Холбрук након разговора са Милошевићем без речи отишао директно на аеродром, сат у мојој глави је почео да одбројава.

Да ли ће Београд сутра бити сравњен са земљом као 1941? Хоће ли бити струје и воде? Хоће ли радити телефон и интернет?

Ни на једно од тих питања нисам имао одговор, али сам знао да је најважније да жену и седмогодишњу ћерку што пре склоним на сигурно.

Срећом, постојало је решење: ташта је имала и кућицу у једном питомом шумадијском селу, подаље од било каквог војног објекта.

Она је живела у стану насељу Браће Јерковић са директним погледом на касарну „4. јули", извесном метом напада.

И тако смо се на брзину спаковали и кренули по ташту. Није долазило у обзир да остане у том стану.

Ташта, међутим, није хтела ни да чује: те шта ће зими на селу, те вода је заврнута, те треба времена да се кућа угреје...

На крају је изнела крунски аргумент: у кући нема телевизора, а она не може без омиљених серија.

Ишчупао сам кабл из утикача, изнео телевизор из стана и спустио га до кола. Некако је стао у пртљажник.

Ташта је послушно кренула за омиљеном справом.

Без панике, молим

Исто вече сам се вратио у Београд, а следећег јутра отишао у редакцију Времена.

Била је среда, дан када се нови број довршава и шаље у штампарију. Часопис је, као и сада, излазио четвртком.

Када сам колегама испричао шта сам сазнао у авиону, гледали су ме збуњено.

Главни уредник ми је рекао да паничим по обичају. Његов помоћник ме је у шали питао да ми нису на курсу уградили неки чип у мозак.

Нико ме није схватио озбиљно. Одлучено је да се настави са радом на склапању броја, по раније зацртаном плану.

Добио сам некакву безвезну тему, не сећам се више коју. Седео сам за компјутером, а слова су ми играла пред очима.

Некако сам смуљао тај текст.

Број је послат у штампарију, а пар сати потом, Београд су погодиле прве бомбе и ракете.

„Време" је први и једини пут у историји часописа зауставило штампу и срушило насловну страну.

Преко целе нове насловнице била је исписана кратка реч: РАТ!

А оно што се потом дешавало је тема за сасвим другу причу.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]