И даље немамо представу у ком правцу иде рат на Блиском истоку: ББЦ уредник

Тек је трећи дан новог рата између Сједињених Америчких Држава, Израела и Ирана.

Он је већ постао регионални рат, после одлуке Ирана да нападне арапске државе које су америчке савезнице, баш као и његове суседе широм Залива.

Велика Британија је одустала од одбијања да омогући Америци да користе њене базе.

Рат још ескалира, а нотификације о новим вестима само засипају мој телефон.

Управо сам прочитао саопштење за медије америчке Централне команде у којем се каже да је три америчка Страјк игла Ф-15Е оборила кувајтска противваздушна одбрана у наводној „пријатељској ватри“.

У време кад будем завршавао овај чланак, биће испаљено још ракета и више је него вероватно да ће неки људи који су сада живи бити мртви.

Још је прерано да би се стекла било каква јасна представа о томе када или како ће се овај рат завршити.

Једном кад ратови започну, њих је тешко контролисати.

Али ево неких начина на које би зараћене стране волеле да се он оконча.

Трампова дефиниција победе

Председник Трамп је, као и увек, зрачио вером у америчку силу откако је најавио да је рат отпочео у видео поруци снимљеној у његовој резиденцији Мар-а-Лаго на Флориди.

Други председници би можда изабрали достојанствено обраћање за Резолутним столом у Овалној соби.

Трамп је носио кошуљу са откопчаним горњим дугметом и белу бејзбол капу спуштену ниско преко очију.

Прошао је кроз дугачку оптужницу, тврдећи да Иран представља непосредну опасност по САД још од Исламске револуције из 1979. године.

Трамп увек може да се предомисли, али у том говору, он је изложио дефиницију његовог концепта победе.

Она се своди на списак ствари које треба урадити:

„Уништићемо њихове ракете и сравнити њихову ракетну индустрију са земљом. Она ће бити, поново, потпуно избрисана. Искоренићемо њихову морнарицу.

„Осигураћемо да терористички посредници из региона више не могу да дестабилизују регион или свет, или да нападну наше снаге и да не могу више да користе импровизоване експлозивне направе (ИЕД) или бомбе крај пута, како их понекад зову, како не би више могле тешко да рањавају или убијају хиљаде и хиљаде људи, међу којима су многи Американци“.

Трамп је тврдио да Иран прави ракете које могу стићи до САД, што је тврдња коју не поткрепљују процене америчке обавештајне службе.

Такође је тврдио да је Иран близу израде нуклеарног оружја, контрадикторно његовој властитој изјави од прошлог лета да је Америка „избрисала“ иранска нуклеарна постројења.

Трамп верује да САД, заједно са Израелом, могу да тешко осакате режим у Техерану.

Ако он не буде капитулирао, председник верује да ће бити толико уздрман да ће ирански народ имати најбољу прилику генерацијама уназад да изађе на улице и преотме власт.

„Кад будемо завршили, преузмите вашу власт. Биће вам сервирана на тацни да је преузмете. Биће то вероватна ваша једина шанса генерацијама уназад.

„Много година сте тражили америчку помоћ, али је никад нисте добили. Ниједан председник није био спреман да уради оно што сам ја спреман да урадим вечерас.

„Сада имате председника који вам даје оно што желите. Ајде да видимо како ћете то искористити.“

Пребацивање одговорности за смену режима на ирански народ, чак и кад их директно позива на деловање, даје му потенцијалну шансу за извлачење касније ако режим ипак опстане.

Али то може да се доживи и као морална одговорност за САД да истера ствар до краја, мада је отворено питање колико ће то убедити председника који верује да увек може да се постигне споразум.

Нема преседана за смену режима или добијање рата против добро наоружаног непријатеља само уз помоћ ваздушних снага.

САД и њени савезници, међу којима је Велика Британија, 2003. су послали масовне копнене снаге у Ирак да уклоне Садама Хусеина.

Године 2011, либијски пуковник Муамер ел Гадафи био је свргнут од побуњеничких снага које су наоружали НАТО и заливске земље, и које су имале подршку из ваздуха.

Трамп се нада да ирански народ може да обави тај посао сам.

Трампов план је огромна коцка.

Сви су изгледи против тога да ће пуко бомбардовање успети да смени режим.

Може ли да дође до унутрашњег про-западњачког државног удара?

Није немогуће, али је изузетно мало вероватно гледано после тек трећег дана рата.

Много је вероватније да ће се људи који сада воде режим ушанчити, испалити још ракета, мотивисани идеологијом и уверењем да могу да истрпе више бола од Америке, Израела или заливских арапских држава.

Највише бола ће осетити напаћени ирански народ.

Али он се ту ништа не пита.

Нетанјахуова рачуница

Као и Доналд Трамп, Бенјамин Нетанјаху је такође давао изјаве које охрабрују Иранце да узму ствари у властите руке.

Али ако не могу да савладају немилосрдне снаге безбедности режима, Нетанјахуов приоритет је да разбије иранску војну силу и њену способност да изгради милиције по региону које могу да угрозе Израел.

Деценијама је Бенјамин Нетанјаху доживљавао Иран као најопаснијег непријатеља Израела.

Он верује да владари Исламске Републике желе да изграде нуклеарно оружје за уништење јеврејске државе.

У недељу, другог дана рата, стајао је на крову у Тел Авиву, можда управо зграде Министарства одбране у срцу града, и навео како он тачно види завршетак рата.

Рекао је да ће Израел и Америка моћи заједно да „ураде оно што сам се 40 година надао да ћу постићи - потпуно уништити режим терора.“

Рекао је да је то обећање за које ће се он постарати да се оствари.

Ратови увек имају домаћу политичку димензију.

Као и Трамп, и Нетанјаху се суочава са изборима касније ове године.

За разлику од Трампа, његов посао заиста виси о концу.

Многи Израелци криве Нетанјахуа за безбедносне пропусте који су омогућили Хамасу да их нападне 7. октобра 2023.

Он ће направити огроман корак ка томе да му на изборима опросте, ако буде могао да каже да је повео Израел у убедљиву победу над Ираном.

Можда би чак могао да буде непобедив.

Победа кроз опстанак

Убиство врховног вође и његових главних војних саветника био је ударац маљем за ирански режим.

Али то не значи нужно да ће се он срушити.

Ајатолах Рухолах Хомеини и његови други оснивачи пре скоро 50 година осмислили су институције за преживљавање ратова и атентата.

То није представа са само једним главним глумцем.

Сиријска и либијска држава под Асадом и Гадафијем биле су изграђене око владајућих породица.

Када су те породице биле уклоњене - Гадафи је био убијен, а Башар ал-Асад је побегао - режими су пали.

Ирански режим је државни систем, који се ослања на сложену и густу мрежу политичких и верских институција са преклапајућим задужењима.

Осмишљене су да преживе ратове и атентате.

То не значи да хоће.

Исламска Република се сусреће са до сада највећим изазовом.

Али она се припремала за овај тренутак.

Дефиниција победе за режим је његов опстанак.

Да би то постигао, он се окружио убедљивим степеном заштите.

Има моћни и немилосрдни апарат за безбедност, репресију и изнуду.

У јануару су његови људи изашли на улице, слушајућу наређења да убију хиљаде демонстраната.

До сада - а као што изнова понављам, тек је трећи дан рата док пишем ово - нема знакова да се оружане снаге режима осипају, као што је то био случај са Асадовим снагама након што је побегао у Москву у децембру 2024.

Поред конвенционалних оружаних снага и добро наоружане полиције, постоји још и Исламска револуционарна гарда, са експлицитним мандатом да штити режим код куће и у иностранству.

Она постоји да би била снага иза велајата-е факиха, чувара правника.

То је кључна доктрина Исламске револуције у Ирану, која оправдава владавину шиитских верских вођа.

Верује се да ИРГЦ броји 190.000 припадника у активној служби и чак 600.000 резервиста.

Поред верске доктрине, она води и већи део привреде.

Њени лидери имају финансијске као и идеолошке разлоге да остану лојални.

ИРГЦ ужива подршку Басиџа, волонтерских паравојних снага.

Његових процењених 450.000 чланова има репутацију лојалности режиму и силеџијства.

Видео сам их у акцији у Техерану као прву линију одбране режима током протеста који су уследили након оспорених избора 2009, претећи демонстрантима и млатећи их на улицама палицама и гуменим пендрецима.

Иза њих је стајала тешко наоружана полиција и припадници ИРГЦ-а.

Басиџ је такође имао летеће одреде на мотоциклима који су јурили по граду и излазили на крај са експлозијама побуне.

Доналд Трамп је запретио ИРГЦ-у и Басиџу сигурном смрћу - рекавши да „неће бити лепа“ - уколико не положе оружје.

Мало је вероватно да ће његове претње променити многа мишљења међу режимским наоружаним људима.

Исламска Република и шиитски Ислам су задојени идејом мучеништва.

После више сати званичних тврдњи у недељу да је врховни вођа жив и здрав, уплакани телевизијски водитељ на државној телевизији објавио је Хамнеијеву смрт рекавши да је овај испио слатки, чисти гутљај мучеништва.

Неки озбиљни аналитичари Ирана подозревају да је ајатолах ипак одржао састанак у свом комплексу у Техерану са вишим саветницима у време кад је већи део остатка света веровао да се ближи напад само зато што је желео да испадне мученик.

Режим има базу цивилних лојалиста.

Хиљаде су изашле на улицу Техерана после смрти врховног вође, првог од 40 дана жалости.

Окупили су се на јавним трговима палећи свеће и светла на мобилним телефонима, упркос томе што су се дизали стубови дима са места удара америчких и израелских ваздушних напада.

Лоши преседани

Американци верују да ће овај пут њихова сирова сила - заједно са израелском – моћи да наметне смену режима непријатељу без стварања катастрофе.

Преседани нису добри.

Уклањање ирачког вође Садама Хусеина 2003. године довело је до катастрофе – дугих година рата које су изродиле џихадистичке екстремистичке покрете који још постоје.

Либија, земља са довољно нафте да обезбеди њеној малој популацији западњачке животне стандарде, разрушена је и осиромашена, нефункционална држава 15 година након што је Гадафи био свргнут с власти и убијен.

Западне земље које су славиле његов пад и практично довеле до њега опрале су руке од одговорности након што се земља распала.

Иран је велика земља, скоро три пута већа од Ирака, са мултиетничким становништвом од више од 90 милиона људи.

Ако режим у Ирану не падне, најгори сценарио је да ће се конфузија, хаос и крвопролиће који би могли да уследе мерити са грађанским ратовима у којима су страдале стотине хиљада људи у Сирији у Ираку.

Војна акција Америке и Израела сатире иранску војну машинерију.

То мења једначину на Блиском истоку, чак и ако режим преживи.

Многи, највероватније већина Иранаца, радоваће се ако он падне.

Али представљаће огроман изазов заменити режим уклоњен силом мирном, кохерентном алтернативом.

Трампова коцка је да ће то и даље бити могуће и да ће овај рат претворити Блиски исток у боље и безбедније место.

Препреке томе представљају велике изазове.

Слике на почетку: АФП виа Геттy Имагес

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk