Југославија, језик и национализам: Српскохрватски живи у Италији, иако његове домовине нема већ 30 година

Понедељак је увече. Петнаест људи у градовима широм Италије припрема се за час језика на онлајн платформи Зум, свеприсутној током епидемије корона вируса.

Међу њима је Италијанка Сабрина Фусари, професорка енглеског из Равене, која се пре више од две деценије заљубила у језик земље која се нешто раније распала.

Љубав према српскохрватском јој је пренео најбољи пријатељ, пореклом из Ниша.

Даниеле Берардини је одлучио да научи српскохрватски због љубави - његова будућа супруга је са Косова.

Већ трећу годину за редом, захваљујући непрофитном удружењу "Италијанска координација за Југославију - Југокорд" и професорки Валентини Силео, у овој земљи је организован онлајн курс српскохрватског језика.

Љубав, пријатељство, Хладно пиво и Српски филм

Часове српскохрвсатског похађају углавном Италијани. Прошле године им се придружио и један Енглез који живи у Торину.

Неки од полазника су родом из Истре или Далмације, док други имају посао или животне партнере из бивше Југославије.

„Пријатељство или љубав, су углавном мотиви због којих се учи нови језик, у овом случају српскохрватски", каже Валентина.

Током онлајн наставе користи се уџбеник српскохрватског језика „Сретан Пут", и ради се по програму који је Валентина осмислила.

„Прво учимо азбуку и изговор, онда глаголе бити и имати, затим именице женског, мушког и средњег рода, придеве и множину именица. На крају учимо остале глаголе, па тек онда падеже", каже она.

Ту су и филмови, приче, музика и преводи текстова, али и домаћи задаци.

„За време епидемије короне вируса, моји ученици су почели да пишу 'дневник карантина' онлајн, што је био још један начин да усавршавају језик, јер су га писали сваког дана", каже професорка.

Даниеле Берардини је тек почео да учи језик.

„Трудим се да научим што више речи и фраза које се користе у Србији, зато што моја девојка говори српски језик, али и ромски и албански", каже Даниеле.

Летиција Мерело, глумица из Ђенове, уписала је курс пошто је одгледала Српски филм".

„Ваш језик ми се у том филму учинио јако лепим и необичним, и зато сам одлучила да научим српскохрватски, с обзиром да је реч о једном језику", каже Мерелло.

Сабина Фусари је решила да не послуша пријатеља из Ниша који јој је говорио да јој српскохрватски не може баш пуно користити.

„Не причам добро језик, али пуно читам, као и што слушам музику. Моји омиљени бендови из бивше Југославије су 'Забрањено пушење' и 'Хладно пиво'".

Андреа Фабрис из Вићенце је у истој групи као и Даниела. Љубав према језику пренели су му пријатељи пореклом из Србије, који чине једну од највећих заједница странаца у овом граду и околини, њих више од 10 хиљада.

Српски, хрватски, босански, српскохрватски - заједнички језик или не

„На мом факултету у Торину још увек постоји катедра за српскохрватски језик, као и у Венецији, док у Риму постоји катедра за српски, као и за хрватски језик", објашњава Валентина.

Љиљана Бањанин, професорка српскохрватског језика на Универзитету у Торину, сматра да је подела на различите језике „врло штетна, како за професоре, тако и за студенте."

„Та подела довела је до смањења броја студената и стварања конфузије међу њима - о ком се заправо језику ради", каже професорка Бањанин која на овом факултету ради од 1983. године.

Бањанин додаје да последњих година „има све мање студената."

„Тренутно, на све три године имамо укупно 14 студената, италијанских држављана, али међу њима такође имамо двоје, пореклом из Босне и Хрватске".

Један курс, четири језика

Полазници курса српскохрватског језика можда не разликују акценте из Херцеговине или Војводине, али знају да се у Загребу каже влак, а у Београду воз.

Једни одлуче да говоре на ијекавици, а други користе екавицу, а пишу или ћирилицом или латиницом, каже професорка Силео.

Они сматрају да су у предности, јер на једном курсу могу заправо да науче четири језика - српски, хрватски, босански и црногорски, каже Валентина.

Бањанин је потписница Декларације о заједничком језику из 2017. године - документа који тврди да се у Босни, Црној Гори, Хрватској и Србији говори заједничким језиком.

Декларацију је саставило више од тридесет стручњака из региона, а до данас ју је потписало више од 9.000 људи.

Међутим, у државама насталим распадом Југославије у ратовима 1990-тих, декларација није топло дочекана.

Тадашња председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић изјавила је да је заједнички језик „политички пројекат" који је „умро заједно са бившом Југославијом".

Декларацију је одбацила и Српска књижевна задруга, најстарија издавачка установа у Србији.

Допунска школа матерњег језика

Одбацивши српскохрватски пре скоро 30 година, државе бивше Југославије организују наставу на матерњем језику за припаднике својих мањинских заједница у иностранству.

Тако је у италијанском граду Вићенци 2010. године основана Српска допунска школа „Свети Сава".

Предавања су организована викендом и трају два и по сата, а поред језика, деца слушају два предмета који су комбинација српске историје, географије, музике и културе.

На крају школовања ученици добијају уверење о завршеном посебном програму основног образовања и васпитања у иностранству, које се признаје у Србији.

Влада Игњатовић, отац 14-годишњег Николе и 12-годишњег Андреја, послао је синове у ову школу када су имали шест, односно четири године.

„За моју децу ова школа је разонода и не представља никакво додатно оптерећење, с обзиром на то да се највише учи кроз игру и дружење", каже Игњатовић за ББЦ на српском.

Влада и његова супруга Тања, рођена у Бања Луци, дошли су у Италију после НАТО бомбардовања Југославије 1999. године. У кући се користе и екавицом и ијекавицом.

„Са децом причамо на српском, мада нас они некада повуку да причамо на италијанском, јер ипак је тај језик њима матерњи", каже Влада Игњатовић.

„Они размишљају и међусобно причају на италијанском."

Каже да познавање оба језика може да „смањи јаз" између његових синова и њихових вршњака док бораве у Србији.

Иако у Вићенци и околини живи велики број Срба, школу „Свети Сава" похађа тек нешто више од 200 ученика.

Многи родитељи немају времена или воље да уписују децу на ову наставу, каже за ББЦ на српском Јелена Глишић, секретарка Савеза Срба у Италији.

„Постоје и родитељи који су прекинули све везе са Србијом, па са децом причају на италијанском језику", каже она.

У Милану је од 2016. до 2018. постојала и допунска школа српског језика, али затворена је јер ученици нису редовно долазили на наставу.

Школа „Јован Милетић" постоји у Трсту још од 1782. године. У њој се некада учио српскохрватски језик, а данас је похађа око стотинак ђака који уче српски.

Деца пореклом из Босне имају могућност да похађају допунску школу у Верони.

Учитељица Фикрета Муратовић каже да су ђаци деца рођена у Италији чији су један или оба родитеља дошли у ту земљу током или после рата.

„Моји ученици углавном имају основно предзнање језика, али има и оних који га не говоре", каже она за ББЦ на српском.

„Највеће потешкоће јесу падежи и слова која нису присутна у италијанском алфабету, као ч, ћ, ж, џ и ш".

Хрватска заједница је једна од најстаријих у Италији, и велики број породица се доселио још после Другог светског рата.

Кристина Зиц, представница родитеља деце која иду у хрватску школу у Милану, каже да чак и родитељи рођени у Италији, желе да њихова деца науче хрватски, иако га сами не говоре.

„У нашу групу долазе хрватске 'нонице' које воде своје унуке на хрватску наставу", каже Кристина за ББЦ на српском.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]