Лењин и Југославија: Ко је био Владимир Иљич и како је утицао на Тита и самоуправни социјализам

Последњих деценија, годишњице везане за живот и рад Владимира Иљича Лењина у Русији, баш као и на Балкану, пролазе готово неприметно - нема научних скупова ни прослава, за разлику од грандиозних манифестација на највишем нивоу пре само пола века.

Тада су читав Совјетски Савез и његове сателитске државе организовали масовни фестивал славља стогодишњице рођења руског револуционарног вође.

Када је Југославија обележавала сто година рођења руског револуционарног вође масовно су објављивани научни радови и књиге о Лењину које су потписивали академици, филозофи, па и сам председник Јосип Броз Тито.

А опет, с прославом или без ње, Лењин на много начина остаје велика непознаница, и као човек и као политичар - и за оне који живе у земљама под директним утицајем његовог наслеђа, и за оне изван његове орбите.

Која је била веза Тита и Лењина?

Историчари тврде да се никад нису упознали, а да су им се путеви умногоме преплитали.

Тито је у време Октобарске револуције био заробљеник у Сибиру, далеко од главних збивања, тврде историчари. У то време, наводно је примљен у Комунистичку партију у централној Азији.

Ипак, идеолошки утицај је отпоран на километре и временске удаљености.

Организација југословенске послератне државе изграђена је на Лењиновим принципима и идејама, уверен је Џефри Свејн, професор емеритус Универзиета у Глазгову, аутор Титове биографијe.

По угледу на Октобарску револуцију 1917, овдашњи партизани су се током рата борили и против Немаца, а истовремено и за ново друштвено уређење, које је требало постати бексласно.

Свејн за ББЦ на српском у писаном одговору наводи да је Тито до смрти био „убеђени лењиниста".

„Заиста, да је био спреман да прави компромис са лењинизомом можда би било могуће да изведе реформу и демократизује Југославију у више наврата до седамдесетих година", каже Свејн.

Уместо тога, додаје, пратио је Лењинову мисао да задржи моћну тајну партијску организацију која ће предводити борбе.

Важно је додати, каже, да за разлику од осталих комуниста тридесетих година 20. века, Титов концепт вођства није искључивао могућност да партија јача и одоздо.

„Двосмерни приступ учења од народа и вођења народа омогућио је Титу и да преживи рат и да раскине са Стаљином", истиче Свејн.

Лењиниста или стаљиниста?

„Тито је себе свакако до краја живота видео као некога ко се, након раскида са Стаљином, враћа Лењину и коренима бољшевизма", сматра и Стефан Гужвица, историчар на докторским студијима на Универзитету у Регенсбургу у Немачкој.

Међутим, разлике између Лењина и Тита биле су огромне, истиче он у писаној изјави за ББЦ.

„Пре свега, Тито никад није стварно раскинуо са стаљинизмом - Титова визија државе и партије остала је, до краја живота, суштински стаљинистичка.

„Зато Југославија никада није раскинула са монополом партије на власт и није озбиљно покушала да створио одвојен и неутралан државни апарат", оцењује Гужвица.

Са друге стране, додаје, југословенско самоуправљање представљало је вероватно најамбициознији и најдалекосежнији покушај једне социјалистичке земље да се врати централној идеји Октобарске револуције,то јест, демократској контроли радништва над процесом производње.

Упркос томе, у време кад је Тито дошао у Комунистичку партију тридесетих година готово сви су већ били стаљинисти, сматрају стручњаци.

Кад је почела изградња култа личности Стаљина у Совјетском Савезу, где год је било комуниста они су следили тај пример.

„Тито је васпитан у том духу, он је похађао тамо идеолошке школе и курсеве за партизанско ратовање. Све оне су биле стаљинизоване. И у рату је скројио партију да буде ефикасна стаљинска партија. Славили су Стаљина као лидера покрета", каже за ББЦ историчар Горан Милорадовић.

„Кад год је требало партију легитимисати, они су се хватали Лењина - и Стаљин и Тито", додаје.

То су радили и симболично и практично. Лењин је 1924. сахрањен у маузолеју на Црвеном тргу у Москви.

Кад год су се у совјетско време одржавале параде, сви лидери и гости окупљали су се на Лењиновом гробу.

„Одатле се црпи нека врста мистичног ауторитета. То је врло речита и врло видљива идеолошка легитимација. И Тито је после победе у рату, стајао раме уз раме са Стаљином, на Лењиновом гробу", описује Милорадовић.

Мистична личност и портрет на столу

Лењин је тако постао једна врста културне и пропагандне креације.

„Треба га посматрати као митску личност, као хероја који легитимише цео комунистички покрет.

„Одвојио се од стварне личности и постао симбол за кога су се везивале емоције. Он је човек који је спасао свет, јер је први извео социјалистичку револуцију и спасио свет од капитализма", наводи Милорадовић.

Када је дошло до раскола са Стаљином 1948. Тито је, бар декларативно, Лењиновим путем наставио сам.

„Требало је објаснити комунистима и народу у Југославији шта се догодило. Званично саопштење, врло креативно је било да `другови у Совјетском савезу греше, да су скренули са Лењиновог пута, да је Стаљин у заблуди, а не Тито`", објашњава Милорадовић.

Зато не изненађује податак да је Тито до смрти на радном столу држао портрет Лењина.

„То је једна црвена силуета коју је он изабрао и није била у складу са осталим ентеријером. Тиме је Тито давао себи легимитет", наводи Милорадовић.

Шта Лењин значи за савремене комунисте?

„Идеологија коју су дефинисали Маркс и Лењин је идеологија прогреса и социјалне правде и идеологија будућности", наводи за ББЦ Александар Ђенић, први секретар СКОЈ-а.

Руски револуционар за њих је био и остао „симбол прогреса", који је успео да извуче не само совјетску Русију, већ и помогао да се распадну колонијална царства и укине експлоатација човека од човека.

„Идеја коју је он заговарао успела је да из беде, сиромаштва и неписмености извуче милијарде људи. Идеје Лењина победиле су највећа зла - фашизам и нацизам и још су живе", наводи он.

Притом, као филозоф и даље им је идеолошки узор.

„Он је дефинисао историјски развитак капитализма - односно империјализам као највиши стадијум капитализма. Данас управо живимо у тој врсти система, у ком владају монополи мултинационалих корпорација који данас имају моћ и већи капитал него неке од најмоћнијих држава света", истиче Ђенић.

Ко је био Лењин? Велики ребус и после 150 година

ББЦ Руска сервис

Биографија „Лењин: Пантрократор соларне прашине" аутора Лева Данилкина, објављена је 2017. године и убрзо је добила главну руску књижевну награду „Велика књига".

Популарност Данилкинове књиге, која је настала после четири године истраживања, крије се у свежем, неидеолошком приступу личности Лењина, који је проучаван и о ком је писано више него о било ком другом, баш као и њен непретенциозни језик и непосредни тон.

Аутор ѕа ББЦ на руском говори о неким од главних питања из Лењиновог живота на која и даље није нашао одговор.

Најпознатије непознанице

У Совјетском Савезу постојала је Лењинова биографија у 12 томова, „Биографска хроника", у којој је његов живот описан до најситнијих детаља, дан за даном, понегде сат за сатом.

Али чак и упркос толико темељном опису, и даље не постоје општи консензус и разумевање какав је Лењин био као особа и који је значај његовог дела.

Ако изађете на московску улицу данас и питате пролазнике: „Ко је Лењин?", вероватно ћете добити неколико различитих одговора: да је био немачки шпијун и да је био крвави џелат, неки ће рећи да је био паразит, и тако даље.

Упркос совјетској пропаганди, упркос контра-пропаганди из последње три деценије, руско друштво и даље не успева да разуме ко је и шта је био Лењин.

Западњак или славофил?

У Русији, марксизам је био западњачка идеологија. Лењин је био марксиста; отуд је сасвим сигурно био западњак.

Његове модерне политичке идеје, његова жеља да поново изгради Русију на основама науке - а он је марксизам третирао као науку - били су чисто западњачко деловање.

У Лењиново време, у позном 19. и раном 20. веку, Русија је морала много да се труди да би сустигла остале.

Била је то назадна земља која није могла да се такмичи на равној нози са великим европским силама и коју би, да није било револуције, нека од њих сигурно колонизовала.

Марксисти су желели да модернизују Русију према западњачким стандардима - да убрзају развој капитализма и створе услове за будућност у социјализму.

Лењинов љубавни живот: Надежда Крупскаја и Инеса Арманд

Питање Лењиновог љубавног живота није ништа мање неразрешено од питања његове идеологије или наслеђа.

Био је ожењен са Надеждом Крупскајом, али се причало да је имао аферу са револуционарком Инесом Арманд.

А опет, докази да је заиста био неверан Крупскаји заснивају се на сумњама његових савременика, забележеним у бројним мемоарима двадесетих и тридесетих, као и на чињеници да је на сахрани Армандове Лењин ходао иза њеног ковчега грцајући у сузама.

Њихова кореспонденција објављена је у целости, али су то углавном била Лењинова писма Инеси. И нема чврстих доказа да су били интимни.

Чак и кад је писао Инеси, нешто што је могло да се протумачи као љубавни дискурс у једном пасусу, већ у следећем би прелазило у расправу о особеностима, на пример, белгијског социјализма и тражење њеног мишљења на ту тему.

Његова супруга Надежда Крупскаја извршила је велики утицај на њега и он би се одразио и на његов однос са другим женама.

Важно је не заборавити да је она била веома самосвојна особа и да није била стално присутна у његовом животу.

Лењин је непрестано био окружен људима. Ако јој се они не би допали, она је налазила начин да их се отараси.

Можете бити сигурни да је Крупскаја контролисала круг његових најближих сарадника и његове односе.

Истина је да је током једног трогодишњег периода Арманд била честа појава у њиховом животу. Али врло је мало вероватно да би Крупскаја трпела да њен муж има љубавницу.

Да ли је био поражен?

Истина је да је Лењин физички ослабио последњих месеци живота - током читаве 1923. и почетком 1924. године.

А опет, не верујем да је доживео било какво интелектуално понижење, а камоли некакав политички пораз.

Савршено је знао како да води совјетску државу, која се развила до 1922. године, и којом је био прилично незадовољан.

Лењину се није допадала сама идеја државе и желео је да изгради бездржавно друштво, ослобођено класа, класне борбе и доминације једне класе.

С окончањем Грађанског рата и увођењем Нове економске политике (НЕП) у Совјетски Савез, он се поново вратио идејама које је донео у Русију кад се вратио из изгнанства у иностранству у априлу 1917. године, идејама које је изразио у делу „Држава и револуција".

Имао је идеју да изгради државу која ће на крају ишчезнути и у будућности неће бити насиља, које једној класи омогућава да одржава хегемонију над другим класама.

По мом мишљењу, идеја бескласног и бездржавног друштва најкреативнији је концепт који је разрадио Лењин. Крајњи резултат револуције за њега није била диктатура пролетаријата, већ друштво у ком машина насиља више неће бити потребна.

И на тим је идејама радио пред крај живота.

Лењиново политичко наслеђе и Стаљинова улога

Често кад људи говоре о Лењину у последњим годинама његовог живота, они на то гледају кроз призму савремене руске реалности: председник Јељцин је тражио наследника пре 20 година, председник Путин можда сада тражи наследника.

Али заборављамо да бољшевички систем није био монархистичка структура и није, или бар не би требало, да зависи од правог одабира наследника.

Лењин је имао дуги списак потенцијалних наследника: Преображенски, Осински, Крестински, Троцки, Стаљин, Риков.

То су све били невероватно талентовани људи, сваки од њих заслужује засебну књигу. И зато је свођење Лењинове дилеме на избор између Троцког и Стаљина поједностављење, извртање истине.

Лењин је, наравно, одговоран за Стаљина, за терор који је уследио.

То је дуг разговор, има у њему много важних и суптилних нијанси, али је непорециво да је овај имао ауторитарних склоности.

Из овог или оног разлога, Лењин је дозволио Стаљину да му оне прођу некажњено. Битка за Царицин 1918. године била је један од примера. Он је требало да заврши на суду због тога.

(Напомена Руског сервиса ББЦ-ја: битка за Царицин, град на реци Волги, била је одлучујућа војна битка Руског грађанског рата, који је уследио након Руске револуције 1917. године. Могла је да се заврши победом Белоармејаца и њихових британских помагача. Али на Стаљиново инсистирање и после свађе између њега и Троцког, битка је трајала и трајала, и завршила победом Бољшевика. Десетине хиљада су изгубиле животе на обе стране. Царицин је касније преименован у Стаљинград. Године 1942-1943. то је постало поприште једне од најкрвавијих битака у историји човечанства са чак два милиона жртава.)

Лењин данас - значајнији него у последњих 100 година

Стефан Гужвица, историчар

Код Лењина је најважнија његова визија светске револуције.

Све што се догодило у Русији вођено је не жељом да Русија добије социјализам, него да Русија издржи док не успе револуција у Немачкој, да би могао да почне да се гради комунизам од Ахена до Владивостока.

Наравно, већина ствари из Лењинове визије, укључујући и власт совјета, односно власт класе, а не партије, као и коренита реорганизација свих друштвених односа, попут укидања породице као јединице, еманципације жена и сексуалних мањина, нестали су до половине тридесетих, и данас су скоро заборављени.

Довољно је прочитати „Државу и револуцију", написану 1917. године, па видети колико се Лењинова политичка визија драстично разликовала од свих режима који су некад, и оних који и дан-данас, називају себе „лењинистичким".

По мом мишљењу, пропаст те визије је уједно и највећа трагедија 20. века.

Међутим, историја човечанства је непредвидива. Након четрдесетак година константног пораста неједнакости на глобалном нивоу, сада се суочавамо са економском кризом без преседана.

Ситуација у којој се налазимо чини Лењинову мисао и дело значајнијим него што су били икада у последњих сто година.

Русија се и даље бори против Лењина

Имиџ фанатика, крвавог џелата, не ствара се само на Западу, већ и у Русији. Један од главних разлога је Лењинова идеја бездржавног друштва, изражена у „Држави и револуцији".

Она је сушта супротност систему у Путиновој Русији.

Данашња Русија се одриче Лењина сатанизујући га или му се подсмевајући, стога га гурајући на периферију друштва.

На пример, референдум о изменама и допунама Уставу, које је предложио председник Путин, планиран је за 22. април, његов рођендан, и требало је да буде нерадни дан.

На тај начин, Лењиновом рођендану је уденуто ново значење. Људи се више неће бавити класном борбом и узнемирујућим успоменама на револуционарну прошлост.

Уместо тога, они ће се усредсредити на погодности које им нуди данашња држава.

(Напомена Руског сервиса ББЦ-ја: Референдум планиран за 22. април је одложен после сниманња интервјуа са Левом Данилкином.)

Ново значење може бити веома разноврсно.

На пример, главни вокал Литл Биг бенда који је требало да представља Русију на Песми Евровизије ове године носи надимак „Иљич"

(Напомена Руског сервиса ББЦ-ја: Лењиново пуно име је Владимир Иљич Уљанов Лењин).

Мислим да то није случајно и да је то само наставак истог процеса замене значење лењинистичких циљева.

На тај начин се Лењин извлачи из политичке сфере и пребацује у поп културу, исто као што то чини телевизијска серија емитована на руским каналима, у којој нас наводе да поверујемо да он није био ништа друго до немачки шпијун и крвави џелат.

Лева Данилкина интервјуисао је новинар за културу ББЦ-ја на руском Александер Кан, а текст је приредила Катерина Кинкулова.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]