Југославија, Тито и несврстани: Како је социјалистичка архитектура освојила Африку

Неколико месеци после смрти Јосипа Броза Тита 1980. године, југословенска грађевинска фирма Енергопројект добила је највећи пројекат у дотадашњој историји компаније.

„Био је то прави, озбиљан посао", каже за ББЦ на српском београдски архитекта Драгољуб Бакић.

Он је тада са супругом Љиљаном био задужен за изградњу Конгресног центра и хотела Шератон у Харареу, главном граду Зимбабвеа.

Чињеница да је Бакићима поверен овако велики посао била је круна успеха југословенског грађевинарства у земљама Покрета несврстаних.

Земље у Африци, које су се ослобађале од колонијалне власти, јачале су независност кроз економску сарадњу са већим чланицама покрета, на челу са Југославијом.

Широм Африке и Блиског истока, од 1960-тих до краја 1980-тих, југословенске архитекте изградиле су бројне конференцијске центре, аеродроме, зграде министарстава, општина, универзитета, поште, хотеле и читава стамбена насеља.

Скице снова Роберта Мугабеа на сточићу за доручак

Драгољуб Бакић стигао је у Хараре авионом из Београда једног августовског дана 1980. године.

Донео је „огромну макету" будућег комплекса који је осмислио са супругом Љиљаном.

Само неколико месеци раније, у априлу, Јужна Родезија прогласила је независност од Велике Британије и променила име у Зимбабве.

Престоница Солзбери преименована је у Хараре, а Роберт Мугабе је постао премијер.

„Са проглашењем независности, за Енегопројект се отворило ново тржиште и ми смо већ два месеца од њихове независности били присутни", прича Бакић.

„Осећало се да је држава тек у формирању. Сретали смо министре на улици - сви су ишли бициклима - и могли смо да се дружимо са њима. То је трајало све док нису постали права власт".

Бакић објашњава да је на пројекту изградње Конгресног центра и хотела Шератон конкуренција била јака.

„Енглези су већ били осмислили пројекат. Енергопројект је у међувремену предложио да учествује. Влада Зимбабвеа је расписала међународни конкурс, на којем је учествовало седам земаља".

А онда је стигла тужна вест из Југославије: преминуо је председавајући Председништва Савеза комуниста Југославије Стеван Дороњски - човек који је на Титовој сахрани неколико месеци пре тога одржао посмртни говор.

Југословенска амбасада у Харареу организовала је потписивање књиге жалости.

„Ја сам знао да је требало да дође министар спољних послова Зимбабвеа и понео сам макету", присећа се Бакић.

„Рекао сам нашем амбасадору како разумем да није прилика, али да ми ипак скренемо пажњу министра спољних уз пиће и да му покажемо ту макету".

Позвао је министра да прошетају, њему се макета допала и рекао им је да ујутро дођу у Мугабеов кабинет.

Следећег дана је Мугабе, који је маштао да у таквој сали одржи самит Покрета несврстаних, рекао да хоће „такву зграду, али дупло већу", препричава Бакић.

Љиљана и Драгољуб Бакић првобитно су пројектовали хотел са конгресном салом од 2.500 седишта. За преправљање пројекта су добили 10 дана.

„Одмах сам позвао Љиљану да из Београда дође у Хараре и ми смо у хотелу радили тај пројекат, ујутро смо узимали сточиће на којим су нам доносили доручак и ту смо цртали", каже Бакић.

У истом хотелу, на истом спрату, тих дана одседао је и Слободан Милошевић, тада генерални директор Беобанке.

„Беобанка је била отворила представништво у Харареу и он је дошао да обиђе пословницу. Дању су га водали по сафаријима, а увече је долазио код нас на виски да погледа како напредујемо", објашњава Бакић.

Тада код Милошевића „још није било трагова никакве високе политике", додаје.

„Он је ту видео могућност за нашу привреду, јер је материјал увожен из Југославије. Наша земља је давала кредите да се купује наша роба за те објекте, зато се Милошевић и интересовао", каже Бакић.

Пројекат је коначно прихваћен, а изградња је трајала нешто више од две године.

Мугабеов сан се остварио 1986. године - Хараре је у Шератону угостио осми самит Покрета несврстаних.

Иако Енергопројект никада после осамдесетих није поновио овакав успех у Африци, мноштво великих пројеката реализовано је претходних деценија.

„Наш долазак је значио да су се они потпуно отргли"

Од 1950-тих до краја 1980-тих, у земљама Африке и Блиског Истока ничу бројне модернистичке грађевине, говори историчар архитектуре са Универзитета у Манчестеру Лукаш Станек за ББЦ на српском.

„Совјетски Савез је био усредсређен на велике инфраструктурне пројекте, као што су бране, насипи, луке и слично, а Југославија се више оријентисала на урбанистичке пројекте", каже Станек, стручњак за социјалистичку архитектуру у Африци.

Станек је аутор књиге Архитектура у глобалном социјализму: Источна Европа, Западна Африка и Блиски исток у Хладном рату, објављене ове године.

Већ крајем педесетих година 20. века, грађевинске компаније из Југославије, Пољске и Совјетског савеза почињу да освајају афричко тржиште.

Енергопројект, а касније и југословенске архитекте самостално, пројектовали су зграду Парламента Нигерије и комплекс Међународног сајма у Лагосу, хотел Вавилон и стамбено насеље у ирачкој престоници Багдаду, аеродром Ентебе у Уганди, део универзитетског комплекса КНУСТ у Гани, као и многе друге грађевине.

Југословени су стигли и у бившу француску колонију Габон, која је прогласила независност 1960. године, непуну деценију касније.

Енергопројект је био ангажован на изградњи Конференцијске палате у главном граду Либревилу, коју су многи сматрали најлуксузнијом грађевином те врсте у Африци.

Као и друге колонијалне силе у опадању, Француска је настојала да одржи утицај у бившој колонији, што је 1960-тих изазвало протесте и немире у овој афричкој земљи.

„Наш долазак је значио да су се они [у Габону] потпуно отргли", говори београдски архитекта Марио Јобст, који је радио на том пројекту као директор ентеријера.

„Ми смо на својој кожи могли да осетимо да се то Французима није допадало, сад одједном тако велики пројекат добија једна југословенска фирма".

Јобст наводи да са Французима у Габону није било озбиљнијих проблема и напетости, али се у почетку дешавало да хеликоптерима надлећу градилиште, „да виде шта ми то радимо".

Бакић каже да је слично искуство имао са Енглезима у Зимбабвеу у време градње комплекса.

„Енглезима се никако није свиђало што су сада ту Југословени и кочили су све што су могли, од администрације до испорука материјала", истиче Бакић.

Међутим, владе земаља у којима су радили биле су врло отворене, захваљујући сарадњи која се успоставила у оквиру Покрета несврстаних, додаје.

Југословенско чудо: „Шест месеци пре рока"

„Шест месеци пре рока, изузетно брзо за тамошње прилике, главни град Габона Либревил добио је најатрактивнији и најлуксузнији објекат - зграду за одржавање конфереција коју је пројектовао и изградио Енергопројект", гласила је вест из јуна 1976. године,

Тај исечак из новина у личној архиви још увек чува Марио Јобст, аутор чувене пумпе Дејтонка и YU Бизнис центра на Новом Београду.

„Био је то херојски посао и рад", присећа се Јобст у разговору за ББЦ на српском.

У Енеропројекту се запослио 1972. године, а каријеру је започео на градилишту Хале Пионир у Београду.

Био је још увек млади архитекта када је ангажован на изградњи Конференцијске палате од 12.000 квадратних метара у Либревилу, за одржавање 14. конгреса Организације афричког јединства, претече Афричке уније.

„Баш смо га скупо урадили".

Сав материјал за зграду - плочице, купатила, ламперија - произведен је у југословенским фабрикама, каже.

„Донели смо брачки мермер за под, он је тамнобраон боје, а исти такви камени пултови били су на рецепцији.

„То је фантастичан мермер. Није камен па да буде жилав и све се појављују шкољке. Желели смо да однесемо стварно најбоље ствари", истиче Јобст.

Вајар Миодраг Живковић, аутор споменика посвећеног бици на Сутјесци у Меморијалном комплексу Тјентиште, као и споменика стрељаним ђацима у Шумарицама, добио је задатак да направи украсну скулптуру за једну од сала Конференцијске палате.

„Направио сам композицију од клирита, 'Афричко сунце'. Та скулптура од седам-осам метара и ја смо заједно ушли у авион и кренули у Африку", прича 92-годишњи Живковић за ББЦ на српском.

„Тамо сам дорађивао скулптуру. Сећам се, једног дана сам дошао на посао, а тамо су, на оном градилишту, стајале групе од по пет-шест црнкиња и певале, у том простору где смо радили. Што је то било лепо".

Конференцијска палата у Либревилу срушена је 2014. године, како би се на њеном месту изградила нова председничка палата. Јобст није ни знао за то.

„Јако се лоше осећам сада када ми то кажете", говори он.

„Али боље да знам да су слупали, да не замишљам да то и даље негде постоји".

„Врхунска бламажа"

Јобст каже да је у Габону затекао „дивне, уређене градове" и односе између црнаца и белаца у којем се нису осећале неке посебне разлике.

„Ја сам имао мало контаката са локалцима јер смо доста радили, сретао сам их у кухињи и трпезарији, али кроз град смо се кретали потпуно слободно и комотно. Моја супруга је често сама шетала са нашим малим сином.

„Није било никакве ароганције ни са једне стране. Французи су се женили локалним женама. А ми смо се осећали као део те средине", истиче Јобст.

Архитекти су се посебно допале локалне пијаце. Одлучио је да једног јутра устане мало раније, прошета и слика.

„Био сам запрепашћен када сам видео како је све уређено: хромиране судопере на тезгама где се продаје риба, све наткривено, фантастично. Онда се сетим нашег Бајлонија (пијаце у Београду) и који је то ужас",

Јобст је извадио фото-апарат и почео да слика.

„Уто ми приђе један млађи полицајац и каже: 'А шта то радите?', а ја наивно одговарам: 'Па сликам пијацу, савршена је!' и он ми каже: 'Пођите са мном'.

Када је стигао у полицијску станицу, Јобст је приметио боксове за стајање.

„И видим ја, у сваком другом боксу понеки црнац ухапшен".

Двојици полицајаца - старијем и млађем - Јобст је покушао да објасни да је архитекта из Титове Југославије, који ради на пројекту за председника Омара Бонга.

„А видим овај млађи полицајац стално подговара старијем да то тако не може, шта значи то сликање и слично.

„Наишли су жена и дете овог млађег полицајца, и ја у паници помазим оно дете по глави, а овај ме пита да ли имам дете, и ја кажем како исто имам сина.

„Ту су се смилостивили, рекли су ми: 'Нисте смели да сликате, требало је да тражите одобрење'. Тако сам се ја извукао", прича Јобст.

Током Јобстове посете Камеруну, поновила се слична ситуација. На једном мосту, док „поглед пуца и прелеп је залазак сунца", архитекта је опет извадио фото-апарат и шкљоцнуо.

Утом је наишао полицајац на мотоциклу и почупао му филм.

„Мислили су да сам шпијун, да ја сликам стратешка места, као да су сви против црнаца".

„То је била врхунска бламажа", закључује Јобст.

Крај једног доба

Драгољуб Бакић Хараре у време прве посете описује као „најлепши град на свету".

„Улице пробијене под правим углом, авеније са вилама и базенима. Ту су расли и дрвореди џакаранде, то је дрво са огромним лила цветовима које нема лишће.

„Цветање траје два месеца и предивно је", говори он.

Додаје и да приликом прве посете Зимбабвеу дворишта кућа нису била ограђена.

„Није се крало, није било страха", каже.

Бакићи су се 1994. преселили у Хараре и запослили у једном архитектонском бироу, да би се склонили од рата који ће распарчати Југославију.

Међутим, и афричке земље су тада захватили грађански немири, ратови, смене власти и повлачење нових граница.

Док је на Балкану 1999. трајао сукоб на Косову, последњи у низу који су пратили распад Југославије, Зимбабве је тонуо у све дубљу економску кризу након одлуке власти да се земља умеша у рат у суседном Конгу.

„Дешавали су се упади у дворишта. Тај диван град је постао скуп малих тврђава са зидовима од по три-четири метра", каже Бакић.

„Бежали смо од Милошевића, а дочекао нас је Мугабе", додаје.

Са политичким променама које је у Југославију и свет донела последња деценија 20. века, Покрет несврстаних такође је изгубио део улоге коју је некада имао.

Несврстани су променили оријентацију, и то управо на Самиту 1989. у Београду, који се назива „перестројка Покрета", каже историчар Драган Богетић.

„Југославија је на том самиту заокренула све активности у смеру економске сарадње.

„Од тада, земље у развоју, које су биле мање агресивне у политичким захтевима, постале су заинтересованије да се наметну као економски партнер другим земљама, није се више радило о блоковима".

Крајем те године пао је Берлински зид, али Покрет несврстаних и даље „животари", говори Богетић.

„Парадоксално је што је Југославија, која се већ распадала, успела да сачува Несврстане на неки начин", каже.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]