Животиње и природа у Србији: Кад се змија завуче у колевку за бебе и у саксију на тераси

У светској кинематографији змије су неретко представљене као застрашујући грабљивци који кидишу на људе, у Индији их помоћу инструмента пунги хипнотишу, у Кини су хороскопски знак, а значајно место заузимају и у различитим религијама широм света.

Код многих људи ови гмизавци буде осећај нелагоде и страха, међутим, постоје особе који не зазиру од њих, те када их позову у помоћ, змије хватају голим рукама и односе их назад у природно станиште.

„Последњи пут је било сад, почетком октобра, у једном селу близу Врања, испред школе у шахти сам нашао легло и извлачио сам их", говори за ББЦ на српском Владица Станковић, ватрогасац и сертификовани хватач змија.

Змије је налазио на разним местима, а једном, додаје, и у колевци за бебе.

Станковић каже да их је, иако је јесен, топлије време „истерало на чистину", док су временске прилике некада дозвољавале да их хвата и током зимских месеци.

У Србији постоји десет врста змија, од којих су три отровнице, а остале из породице смукова.

Зависно од врсте, широко су распрострањене - од равничарских предела, до већих надморских висина на планинама Србије.

„Ухвати ме ако смеш"

Владица Станковић, оснивач Удружење за заштиту гмизаваца и животне средине „Поскок" из Владичиног Хана, већ петнаест година хвата змије.

Проналазио их је, каже, на различитим местима - од подрума и тавана, преко степеништа, ормара и кревета, до машина за шивење, мотора замрзивача и скутера.

„Најзанимљивија ми је она у колевци, док је дете било ту. То је било у Врању, позвали су ме људи, ја сам изашао и извукао ту змију", препричава Станковић несвакидашњи догађај с почетка каријере.

Ипак, најтеже је пронаћи змије које су се сакриле негде у унутрашњости аутомобила, тврди Станковић.

„То су тешке и најпроблематичније интервенције које некада по три сата трају.

„Имам ја ту неку зглобасту камеру којом свуда можеш да погледаш, али је то таква животиња да се свуда завуче, у моторима аутомобила, у браницима и онда је ту мука."

Позиви су до сада углавном пристизали са југа Србије, али је имао интервенције и у Новом Саду, Београду, Сокобањи...

Погледајте видео: Да ли бисте држали змију као кућног љубимца?

„Све их враћам у природу, не бих могао пред Господа ако неку убијем"

Станковића понекад ангажује Завод за заштиту природе, који му је и доделио сертификат, као што је био случај у Бољевцу подно планине Ртањ, где је у једној кући запажено легло змија.

Каже да змије долазе у куће трагајући за храном, првенствено за мишевима, а каткад и залутају, па уколико пронађу скровито и безбедно место, ту остану док их не виде.

У његовом послу, наглашава, најважније је прво познавати змије и терен, а онда бити опрезан и обезбедити се.

„Мораш да знаш шта радиш, да будеш присебан, да имаш срце и пре свега мораш да волиш тај посао. Ако не волиш то, не обраћаш пажњу и ниси педантан, онда не вреди", говори Станковић.

Зарад личне безбедности, отровнице хвата у рукавицама, док остале граби голим рукама.

Међутим, циљ је увек исти - вратити животињу у природу.

„Ја не бих смео пред Господа да се некој нешто деси. Има ту и болесних, нека повређена, ја гледам да само буде добро и да је вратим у природу. То је најважније", додаје.

Годишње у просеку ухвати од 80 до 100 змија, од чега су каже „98 одсто неотровне".

Међутим, памти ситуацију када је морао да ухвати отровног поскока који се шћућурио у саксији на тераси једне куће.

„Зове ме нека жена усред бела дана и каже: ,Дођи, молим те, поскок је у самој саксији'. Ја дођем, а он се стварно умотао и стоји у саксији."

Дешавало му се да га змија током интервенције угризе. До сада је то, срећом, увек био неотровни смук.

Откуд змије у октобру?

Александар Симовић из Српског херпетолошког друштва „Милутин Радовановић" каже да је „активност змија у октобру скроз нормална појава за наше крајеве", посебно после веома сушне друге половине лета и мало падавина.

„Kако је крајем септембра и почетком октобра било падавина, тако су и змије (а и остали гмизваци) кренуле да буду активније, па су их стога људи више примећивали", објашњава Симовић за ББЦ на српском.

Каже да је у току период када змије лове последње оброке пред зимски сан - хибернацију.

Међутим, уколико је топло, неке врсте змија се могу видети и у новембру и децембру, близу њихових „зимовника".

Након изласка из хибернације - у марту у нижим, у априлу у вишим пределима, змије пред и током парења, повећавају активности, које подразумевају и удаљавање од хибернакулума - места зимског сна, где могу бити смештене на стотине њих.

„Затим на ред долази и парење, где змије могу да се виде на најразличитијим местима без превише обазирања на околину, а често се може видети борба мужјака за женке код одређених врста", каже Симовић.

Месеци у којима се најчешће виђају у природи су април, мај и јун.

Симовић каже да је један од разлога вегетација која је „тек у почетку развијања", тако да људи много лакше виде змије.

Неке врсте змија на Балкану

Змије из породице љутица (отровница):

- Поскок (Vipera ammodytes), среће се на територији читаве Србије јужно од Саве и Дунава. Од осталих змија га разликује јасно изражен рог на врху њушке.

- Шарка (Vipera berus), северно од Саве и Дунава живи на очуваним стаништима уз реку Саву, попут специјалног резервата природе Обедска бара, на Фрушкој гори и Вршачким планинама. Јужно од ових река распрострањеност им је ограничена надморском висином од 1.200 метара, па се срећу на Копаонику, планинама око Власинског језера и на самом језеру, Голији, Старој планини и другим.

- Шарган (Vipera ursinii), живи на Косову, на Шар планини и Проклетијама.

Змије из породица смукова:

- Белоушка (Natrix natrix), распрострањена широм Србије и углавном се може видети уз водена станишта.

- Рибарица (Natrix tessellata), нашироко распрострањена и условљена воденим стаништима због рибе којом се углавном храни.

- Ескулапов или шумски смук (Zamenis longissimus), живи на читавој територији Србије, храни се углавном глодарима и среће се у насељеним местима.

- Степски смук (Dolichophis caspius), одговарају му отворенија и осунчанија станишта.

- Четворопруги смук (Elaphe quatuorlineata), медитеранска врста која насељава крајњи југ Србије.

- Шилац (Platyceps najadum), такође медитеранска врста која живи уз границу са Македонијом.

- Смукуља (Coronella austriaca), среће се од највиших до најнижих делова Србије, а људи је због карактеристичне шаре, често мешају са шарком.

Едукација у школама, психологија преко телефона

Станковић годинама гостује по разним местима Србије, где држи предавања о змијама деци и старијима.

Понекад му у помоћ притекне и кућни љубимац Ђоле, лоптасти питон, са којим се одлично разуме, иако не зна немушти језик.

Каже да су за ову тему посебно заинтересовани школарци, које учи како да разликују отровне од неотровних врста змија и како да се понашају ако их уоче у природи.

„Нису проблем деца која се плаше него она која су много слободна, не обраћају пажњу да ли је отровна или није, и лако могу да приђу да је узму јер немају тај страх и опрезност.

„Због тога потенцирамо едукацију, да деца знају да постоје отровне и увек наглашавамо да не смеју сама да их додирују", додаје Станковић.

Погледајте видео: Како изгледа подрум пун змија

Услед недостатка финансија и физичке удаљености, није увек у прилици да се нађе на лицу места, стога свакодневно добија телефонске позиве и велики број порука на друштвеним мрежама, узвраћајући корисним препорукама.

„Зову усред ноћи истраумирани, па ја причам са њима, посаветујем их преко телефона, кажем им да ми пошаљу слике да видим да ли су отровне или нису. Онда их ослободиш и будеш велики психолог."

На терену је такође присуствовао ситуацијама када је укућане требало смирити јер се, наглашава, дешавало да људи „вриште, кукају и плачу".

„Ја увек склоним људе са стране док одрадим посао. Никада није било проблема јер већином сви беже и склањају се, ретко ко приђе".

Шта урадити ако вас уједе отровница?

Према сазнањима Српског херпетолошког друштва „Милутин Радовановић", у Србији не постоје обједињени подаци о уједима отровних змија, њиховом третирању у здравственим установама и евентуалним последицама које уједи имају на људе.

До уједа змије углавном долази када човек случајно стане или спусти шаку на њу.

„Ако је узнемирена змија ће увек покушати да се помери, односно побегне, никада неће кренути на човека са намером да га уједе без разлога, јер нас не гледа као плен."

„Уколико је у непосредној близини и даље је мирна и неузнемирена, довољно ју је само заобићи, а уколико је то немогуће, потребно је направити неколико јачих вибрација, како би се уплашила и отишла у заклон који је обично у близини", објашњава Симовић.

Поскок и шарка имају сличну јачину отрова, али је поскок змија која углавном уједа у природи јер се најчешће среће, сматра он.

Уколико дође до уједа, прва помоћ која се примењује је истискивање места уједа до појаве сукрвице.

Рана се не сме исисавати јер постоји шанса да у усној дупљи постоји раница преко које отров може да уђе у крвоток.

Истиснути отров који је остао на површини коже треба обрисати сувом марамицом или убрусом.

Особа коју је ујела змија треба да пије што више воде и ниједан други напитак, док је место угриза, по могућности, потребно третирати хладним облогама.

Важно је да се уједена особа умири. Паника, нагли покрети или трчање убрзавају циркулацију крви чиме доприносе ширењу токсина кроз организам.

Подвезивање је могуће само у изузетним случајевима и уз мере опреза, јер неправилна примена може да доведе до великих последица.

Након указивања прве помоћи, уједену особу треба спровести до прве болнице.

Симптоми који се јављају приликом уједа су знојење, слабост, убрзано дисање, дијареја, повраћање и губитак свести.

Трагови уједа обично крваре, јавља се отеклина, утрнулост и црвенило.

Приликом уједа отровница, смртни исходи су веома ретки, наводе у друштву „Милутин Радовановић".

На отров су осетљива деца и старији, као и алергичне, хронично оболеле и особе слабог имунитета.

Од угриза до јеловника

Са змијама се од малена сусретао и о њима од старијих у родном селу Макрешане покрај Крушевца слушао и Александар Стојадиновић.

„Виђао сам их још као мали када смо се играли у шуми, онда на њиви и ливади док је отац косио, а и када смо ишли да се купамо и по барама и рекама у близини", каже 42-годишњи Стојадиновић за ББЦ на српском.

У средној школи једна од рекреативних активности које је упражњавао било је хватање рибе рукама, када га је први пут ујела неотровна змија - белоушка.

„Ништа не видиш, нарочито у бари или испод пања, и ослањаш се на то што пипнеш. Ја сам је некако закачио и ујела ме. То место је поцрвенело, нешто слично као кад те уједе паук."

Змија га је, каже, угризла и у војци, током 1999. године, на вежбама преживљавања у селу Горњи Бабеш, недалеко од Гаџиног Хана. Овог пута је то био смук.

„Уловили смо га и ја сам био неопрезан док сам га држао око главе, јер је напорно држати змију од два метра дужине, која се константно увија. Одједном је окренуо главу, ујео ме за зглоб и пустио ми крв", препричава Стојадиновић.

Неколико наредних дана је био на терапији антибиотицима јер се рана инфицирала.

Током вежби на одслужењу војног рока, били су принуђени да се у природи сналазе како су знали и умели, убирајући јестиве плодове и ловећи животиње не би ли се прехранили.

„Тада сам пробао смука. Говорили су ми да подсећа на пилетину, међутим има јединствен укус иако је пун костију као риба", додаје.

Према Правилнику о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива, данас то није могуће јер су „поскоци заштићена врста, док су остале врсте змија строго заштићене", наводи Александар Симовић.

По повратку из војске Стојадиновић је имао близак сусрет и са омањим поскоком, док је усред летњег дана са пријатељем брао печурке у шуми.

„Пролазили смо кроз ниже растиње и испреплетане гране, а ја сам носио качкет. Како сам закачио грану, он је прешао на качкет и увио се", описује он.

„Приметио сам да га имам на глави тек када је кренуо да сикће. Тада сам лупио качкет, окренуо да видим шта је и када сам видео да је поскок, побегао сам од страха".

Качкет је оставио у природи, али незаборавног искуства се и даље сећа и кроз осмех га препричава.

Александар Симовић каже да се поскоци често крајем лета и почетком јесени пењу на ниже растиње и дрвеће где у заседи чекају птице којима се, између осталог, хране.

„Често и падну када сих човек узнемири, па отуда људи мисле да они скачу и да их ,гађају за врат'", додаје он, разоткривајући један од митова о поскоцима.

Овакво искуство, као и она из детињства и војске, Стојадиновића је научило да у природу не одлази без „дугих панталона и тврде обуће", као и да „пази где стаје и куда иде".

Погледајте видео: Пчеле као терапија против стреса и анксиозности

„Змије су велики чистачи природе"

Иако се говори о томе да је ове године у природи више змија него раније, Александар Симовић каже да је то прича која се понавља у медијима сваке године.

„У последњих десетак година на локалитетима на којима ми радимо популациона истраживања нисмо приметили превелике промене у бројности змија.

„Наравно, у природи се све балансира, па уколико се повећа количина храна, расте и број јединки који конзимирају ту исту храну", додаје.

Хватача змија, Владицу Станковића, мори брига да његовом занимању недостају „нова лица, да се прича шири".

Међутим, још није клонуо, те наставља да хвата ове гмизавце и шири знање о њима.

„Кад би људи знали колики је значај змија, колико на дневном нивоу оне очисте глодаре и колико је то велики чистач у природи, тек тада би је више поштовали", рекао је Станковић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]